|
DAROVI SVETOG GRGURA
Kako vreme
prolazi moj otac postaje sve čudniji: ne sluša, okreće mi leđa i
lije suze tako da sam u stalnom poslu zbog njegovih mokrih grudi:
plašim se da ne nazebe. Moram da pazim i da mi se ne ukaki: držim ga
na noši i po pola sata; ne voli nošu, dok ne obavi posao, ustaje
svaki čas i proverava da li je nešto ispalo. Jednom, da napravim
štos, ubacim palidrvce u nošu. Mislio sam da će da se zbuni, ali on
se toliko obradovao da je dugo pljeskao dlanovima.
*
Zvono me prenu.
Otvaram vrata. Dvojica u kožnim kaputima proleću pored mene. Visoki
hvata mog oca za kravatu, a mali mu potura pod nos nekakve papire.
„Hajde, potpiši“ – zamahuje visoki pesnicom – „ili ćeš saznati šta
sve mogu da napravim od tebe!“
„Taman posla“ – odgovara moj otac smireno.
Visoki shvata da njegovi napori moraju da budu veći od potreba.
Očeve ruke vise niz telo kao prišivene: naizmenično se mešaju urlici
bola i očev prkos koji doprinosi, bez sumnje, čitavoj stvari. Možda
su udarci visokog prejaki, možda se isuviše trudi, ali osim krikova
ništa ne može iz oca da istera, čak ne uspeva ni suze da mu natera
na oči.
*
Moj otac ponekad
neće da jede. Ja ga lupim po zatiljku i on projede, ali me uvek,
skoro uvek, pređe i upropasti moj trud. Zamislite, stavi prst u usta
i povrati moju muku. Onda mi se veselo obraća pokazujući upovraćano
mesto na tepihu i ushićeno izvikuje: „Prosuo sam ga! prosuo sam ga!
prosuo sam ga!...“
*
Mog oca bude pre
svanuća i nekuda odvode. Uveče ga izbacuju iz automobila: redovno
udara glavom o kapiju i ja moram da ga uvlačim u kuću.
*
Moj otac cepa
knjige i ometa me u učenju. Vezujem ga za stolicu, a on stalno
ponavlja: „Hoću da učim, hoću da učim...“
*
Moj otac svaki
dan kači svoje ratno ordenje, uzjahuje drvenog konjića, visoko
zamahuje letvom i viče: „Ura! ura! ura!“
Gledam čas njega, čas njegovu sliku na zidu: tamo sedi na pravom,
belom konju i drži pravu sablju u ruci. Srce mi se cepa, počinjem da
plačem dok se on zabavlja.
*
Moj veliki otac,
veliki ratni heroj, nosi me na ramenima, trči kroz park a ja vitlam
drvenom sabljom i vičem: „Ura! ura! ura!“
I umesto da se veselim, zbog te slike, ja počinjem da ridam. I urlam
na njega: „Nisi umeo da živiš u miru! Nisi umeo da živiš u miru!“
*
Od kada je moj
otac vraćen sa Svetog Grgura, pregledam novine pre nego što ih
unesem u kuću: sve fotografije mora i ostrva isecam i bacam u đubre.
Nisam to uradio samo kada je stigao iz robijašnice, i on je
demolirao kuću, oborio me na pod, stegao za gušu i vikao: „Daj mi
pištolj! Daj mi pištolj!“
*
Moj otac nema ni
jedan zub pa, i zbog toga, slabo jede. Vodim ga zubaru. Zubar mu
kaže da zine kako bi uzeo otisak za vilicu, a on se otima i hoće da
skoči kroz prozor.
*
Moj otac kleči
na podu i iglom bode bubašvabu. Ne razumem kakvo mu je to
zadovoljstvo. Svaki put kad je probode kaže: „Insistiram na bolu.“
*
Kad mi vreme
dozvoli vodim oca u zabavni park. I prvo ga stavljam na ringišpil.
Da ga samo vidite, tada njegovoj sreći nigde kraja. A meni, meni se
grudi nadimaju od tog prizora, vazduh se sabija u plućima i imam
utisak da ću svakog trenutka da poletim.
|
