Konstantin Vaginov (1899-1934) na više načina zauzima posebno mesto u ruskoj književnosti. Pre svega, on je izuzetno moderan autor, koji u isto vreme nastavlja tradiciju ruske i svetske književnosti. Mada se njegovo delo, između ostalog, svrstava u rusku avangardu, on ne odbacuje i ne osporava tradiciju i klasiku. S retkim izuzecima, takav prilaz nije karakterističan za avangardu. Njegovo delo predstavlja uspelu sintezu avangardnih postupaka i klasičnih sadržaja.

Za njega je karakterističan prelazan ili graničan položaj u istoriji književnosti, jer se njegovo književno delovanje odvija u prelomnom periodu revolucionarne promene društvenog sistema. On istovremeno pripada i starom i novom vremenu. Ogromna istorijska promena, kojom je i sam autor zahvaćen, osnovna je tema njegovog dela. On joj, međutim, prilazi nadistorijski, metafizički i kulturološki.

Granični položaj autora odražava se i u njegovoj vezanosti za rodni grad Peterburg, koji u sovjetsko vreme gubi prestonički status i dobija novo ime – Lenjingrad. Vaginov se nalazi na kraju jedne paradigme, dvovekovnog peterburškog perioda moderne ruske književnosti, takozvanog "petreburškog teksta", koji se i završava njime kao poslednjim značajnim autorom.

Vaginov je bio član gotovo svih književnih grupa koje su postojale u to doba, doba procvata eksperimentalnih pravaca u ruskoj književnosti. Programi i ciljevi grupa i udruženja u kojima je istovremeno učestvovao često su bili međusobno suprotstavljeni. U svim ovim grupama on je imao posebno mesto, ali su i sve one ostavile traga u njegovom stvaralaštvu. Po tome je on takođe jedinstven slučaj u istoriji ruske književnosti.

Napokon, Vaginov se ističe svojom originalnošću, ne samo u ruskoj, već i u svetskoj književnosti. Njegov doživljaj sveta i njegova poetika su jedinstveni, nesvodivi na poznate obrasce i uticaje. I u prozi i u poeziji on je doneo nov, u ruskoj književnosti nepoznat kvalitet. Razume se, radi se o vrhunskim proznim i poetskim književnim dometima.

Konstantin Konstantinovič Vaginov rođen je 11. septembra 1899. godine, po starom kalendaru, u Peterburgu. Pravo prezime bilo mu je Vagenhajm; s očeve strane poticao je iz porodice nemačkog porekla koja je već tri pokolenja živela u ruskoj prestonici¹. Otac mu je bio visoki žandarmerijski oficir, a majka iz porodice bogatog sibirskog trgovca i zemljoposednika (Ljubov Aleksejevna Balandina). Zbog antinemačkog raspoloženja koje je vladalo u ruskom društvu i zvaničnim krugovima tokom Prvog svetskog rata Vaginovljev otac je 1916. promenio prezime. Vaginov je rastao u obilju, i rano je ovladao stranim jezicima i razvio sklonosti ka kolekcionarstvu i proučavanju istorije. Posle školovanja u klasičnoj gimnaziji, revolucija i građanski rat omeli su ga da stekne visoko obrazovanje, mada je redom pohađao pravni fakultet (prema očevoj želji), istorijsko-filološki fakultet na Peterburškom univerzitetu i istoriju umetnosti na Institutu za istoriju umetnosti. Mobilisan je u Crvenu armiju 1918. godine, i učestvovao je u borbama na Poljskom frontu, u Sibiru i na Dalekom istoku (to je jedini slučaj kada je napuštao rodni grad, ako ne računamo zakasneli pokušaj lečenja na Krimu krajem 1933 – početkom 1934. godine). U vojsci je, po nekim svedočanstvima, služio kao bolničar i pisar. Demobilisan je tek 1922. Po povratku u grad, uključuje se u književni život, prvo kao polaznik Gumiljovljevog seminara u Domu umetnosti. Zatim učestvuje i u "Kolu pesnika u čast K. Fofanova" (ego-futurističkog usmerenja), akmeističkom kružoku polaznika Gumiljovljevog seminara "Milozvučna školjka", antiakademskoj grupi "Ostrvljani" (Nikolaj Tihonov, Sergej Kolbasjev, Petar Volkov), jedno vreme blizak je sa emocionalistima (Mihail Kuzmin, Ana Radlova, Sergej Radlov, Jurij Jurkun, Andrej Piotrovski) i imažinistima (V. Erlih, G. Šmerelson, V. Ričioti), a 1928. godine potpisuje programsku deklaraciju avangardne grupe apsurdista OBERIU (Danil Harms, Aleksandar Vedenski, Nikolaj Zabolocki, Igor Bahterev, Boris Levin). Za njegova interesovanja karakteristična je bliskost i saradnja s ruskim formalistima (tokom studija), posebno sa B. Ejhenbaumom, B. Engeljgartom i J. Tinjanovim, sa krugom oko Mihaila Bahtina (M. Judina, P. Medvedev, V. Vološinov, L. Pumpjanski) i grupom mladih naučnika helenista koja je usvojila kolektivni pseudonim ABDEM (A. Boldirev, A. Dovatur, A. Jegunov, A. Mihankov, E. Vizel). Bio je potpuno posvećen umetnosti, i s obzirom na to da nije pridavao važnost materijalnim stvarima, nije mu teško pao gubitak porodičnog bogatstva u revoluciji. Posvećenost umetnosti odražavala se, između ostalog, u neobičnim navikama (na primer, nije uveo električno osvetljenje u svoju sobu i koristio je sveće), a širina njegovih interesovanja omogućavala mu je da, kao kolekcionar, dolazi do retkih predmeta iako je bio siromašan. Savremenici svedoče da je bio izuzetno drag i omiljen čovek. Poslednjih sedam godina Vaginov je bolovao od tuberkuloze. Smatra se da je zbog toga izbegao da postane žrtva političke represije. Umro je 26. aprila 1934. godine; njegov grob na Smolenskom groblju u Peterburgu danas je izgubljen.

Vaginov je prvo postao poznat kao pesnik. Njegova originalnost rano je uočena. Tako ga još 1923. godine Georgij Adamovič poredi sa slikarom Čurlionisom i konstatuje da su njegove pesme "jedna od najneobičnijih pojava u umetnosti uopšte". Nikolaj Čukovski, Vaginovljev kolega sa Gumiljovljevog seminara, pominje "grandiozni svetsko-istorijski mit", na kojem počiva njegova poezija; Vaginov je mislio da je taj mit poznat svima, ali, zapravo, niko nije znao za njega. Pored tradicionalnog lirskog subjekta i veoma konkretnih obeležja vremena i mesta, u njegovoj poeziji se kao likovi pojavljuju Apolon, Orfej, Psiha, Venera, Hrist, Anaharsis, grčki autor iz III veka Filostrat (autor "Životopisa Apolonija iz Tijane") i Teptjolkin, lik koji je izmišljen u kružoku Mihaila Bahtina i koji predstavlja ovaploćenje svetske banalnosti. U središtu Vaginovljeve izuzetno tanane poezije nalazi se veliki civilizacijski prelom, sukob starog i novog, do kojeg je došlo sa ruskom revolucijom. U pesnikovom viđenju taj događaj je uporediv sa padom Rimskog carstva i pobedom hrišćanstva. Za njega je to rezultat cikličnog kretanja istorije, tokom kojeg kultura – ptica Feniks – sagoreva i obnavlja se. Taj proces je ambivalentan – tragičan ali i neminovan. Pesnika najviše zanima sudbina humanističkih vrednosti i kulture. Može se smatrati da njegova koncepcija sadrži optimističke elemente, jer po njemu je kultura neuništiva i njen kontinuitet je neprekinut. Razume se da takvo shvatanje nadilazi političke podele. Pored mnogih publikacija u periodici i zbornicima, Vaginov je uspeo da objavi tri knjige pesama – "Putovanje u haos" (1921), knjigu bez naslova, posvećenu budućoj supruzi Aleksandri Fjodorovoj (1926) i "Pokušaje povezivanja reči pomoću ritma" (1931). Zbirka "Zvukolici" ostala je u rukopisu.

Vaginovljeva poezija poseduje jedan tajanstven kvalitet, koji se ne može do kraja racionalizovati (zapravo, može se racionalizovati u vrlo maloj meri). To je niz neobičnih i fantastičnih slika, čudesnih združivanja smisla i reči, koje povezuje specifična prozodija (naslov njegove zbirke, u duhu ruskog formalizma, "Pokušaji povezivanja reči pomoću ritma" verno odražava njegov poetički princip). S obzirom na čudnovat sadržaj njegove poezije nije nimalo neobično što su ga pripadnici krajnje levog, zaumnog društva ruskih apsurdista OBERIU smatrali za "jednog od njih". Neobične slike i tajanstveni smisao kod Vaginova prati i specifična melodioznost, koja se postiže originalnom organizacijom stiha. Vaginov slobodno i kreativno kombinuje izražajna sredstva i elemente stiha (između ostalog, koristi polimetriju, ametričnost, slobodni stih).

Raspoloženje koje vlada u njegovoj poeziji je svečano propadanje. Odnosi između lirskog junaka i predmeta i oni između samih predmetâ su izrazito dramatični. Uprkos svemu, lirski subjekt poseduje unutrašnji mir, ali često se javlja elegijski ton. U poeziji prožetoj kulturom, asocijacijama i citatima – i lirski junak je nosilac kulture, a njegova svest je potpuno određena kulturom. Vaginovljeva poezija se nije mnogo menjala, on se odmah pojavio kao izgrađen i originalan pesnik, i samo je pri kraju postala ogoljenija.

Vaginov je kao pesnik bio opšterihvaćen među savremenicima. Priznali su ga stariji (Brjusov, Gumiljov, Kuzmin, Hodasevič, Mandeljštam), a mlađi su u njemu zapravo videli najvažnijeg pesnika svoje generacije. Među retka pristrasna osporavanja njegovog dara spadaju usmena kritika Ane Ahmatove (ne naročito ubedljiva), koju je zabeležio P. Luknicki, i negativno mišljenje njenog tadašnjeg muža, egiptologa Šilejke. Naravno, i tadašnja zvanična, klasno obojena kritika, nalazila je da joj je pesnik "stran". O tome koliko je Vaginov bio cenjen u književnoj sredini – na posredan način svedoči i to što je, uprkos svojoj izrazitoj nepraktičnosti, uspeo da objavi veći deo onoga što je napisao (gotovo sve) – postojala je kolegijalna svest da je to značajno. Njegov slučaj (kao i slučaj objavljivanja Leonida Dobičina u istom periodu) predstavlja svojevrstan fenomen, jer su se ta dela veoma razlikovala od vladajuće književnosti.

Prvi roman, "Jarčeva pesma" (naslov romana je prevod grčke reči tragedija), Vaginov je objavio 1928. godine kao već priznat pesnik. Iznenađenje je bilo veliko, jer se roman veoma razlikovao od njegove poezije. Vaginov je u romanu na ironičan način prikazao savremenu peterburšku kulturno-književnu scenu, i svi likovi u romanu imali su stvarne prototipove koje su čitaoci mogli da prepoznaju. Među mnogobrojnim ličnostima koje su predstavljene ili na neki način dotaknute u romanu su i Sologub, Gumiljov, Ahmatova, Bahtin, Jesenjin i sam autor. Roman razmatra sudbinu kulture u prelomnom dobu kroz sudbine njenih nosilaca. Za delo je karakteristično ono što je Mihail Bahtin isticao kao glavnu Vaginovljevu odliku – podrobna detaljizacija i istovremeno, široka, gotovo kosmička perspektiva. Originalan žanrovski oblik omogućio je piscu da u novim okolnostima posle revolucije sumira problematiku klasične ruske književnosti i da, sučeljavajući junake koji su nosioci ideja, izgradi vlastiti model filozofskog romana. "Jarčeva pesma" je dobila visoku ocenu savremenika, koja se nije u dovoljnoj meri odrazila u javnosti jer je sve više prevladavala ideološka kritika.

Usledila su još tri romana – "Poslovi i dani Andreja Svistonova" (1929), "Bambočada" (1931) i "Harpagonijana" (1933-1934), koji čine svojevrsnu Vaginovljevu tetralogiju.

"Poslovi i dani Andreja Svistonova" je, po nekim mišljenjima, njegov najzaokruženiji i možda najuspeliji roman. To je "roman o piscu koji piše roman o piscu koji piše roman o piscu" (Ana Gerasimova), i u njemu se govori o pisanju prethodnog romana i o čitalačkoj reakciji na njega. Kako u svojoj poeziji, tako i u romanima, Vaginov u velikoj meri koristi autobiografske elemente. To je istovremeno roman koji se bavi filozofijom stvaralaštva i objašnjava svet kroz filozofiju stvaralaštva. Kao i "Jarčeva pesma", "Poslovi i dani Andreja Svistonova" je roman s ključem, i u njemu su sadržane mnoge realije epohe (između ostalog, parodira se čuveno veče oberiuta "Tri leva sata", na kojem je i Vaginov učestvovao), a mnogi junaci imaju stvarne protipove. Roman se završava tako što pisac Svistonov ostaje zatočen u romanu koji je napisao.

"Bambočada" je niz žanrovskih scena iz običnog života, prikazanih u grotesknom ključu – u skladu sa žanrovskim pravilima takozvane bambočade, pojma preuzetog iz istorije umetnosti. Ovaj roman je najbliži tradicionalnom modelu pikarskog romana. Glavni junak, homo ludens Jevgenije Felinflejin, shvata život kao igru i poigrava se sa životom sve dok se iznenada ne suoči s vlastitom smrću. U Peterburgu i provinciji on se sreće sa čitavom galerijom čudaka i osobenjaka i doživljava neobične situacije.

"Harpagonijana" je najmračniji Vaginovljev roman i jedini bez izrazitog glavnog junaka (koji kod Vaginova vrši funkciju autorovog alter ega). Roman ima neobičnu sudbinu: pisac je, na sugestiju izdavača, povukao roman da ga doradi i pojača socijalnu komponentu, ali nije stigao; završeni roman postao je nezavršen. Preduzeto je nekoliko pokušaja rekonstrukcije romana, a prvi put je objavljen u Americi 1983. godine. Roman je posvećen temi kolekcionarstva, kojoj prilazi iz neobičnog ugla, i u njemu deluje veliki broj, čak i za Vaginova, bizarnih likova.

Mada imaju neke zajedničke sporedne junake, to su posebni romani, koje povezuje osnovna piščeva tema – sudbina kulture i humanističkih vrednosti. Iz romana u roman junaci i likovi u njima sve više degradiraju, tako da su u poslednjem nezavršenom romanu "Harpagonijana" prikazani socijalno dno i čudna skupina kolekcionara, koja trguje snovima, uličnim pesmama, psovkama i sakuplja i sistematizuje najrazličtije predmete, između ostalog, okrajke olovaka, odsečene nokte i pramenove kose. Kako zbog svog sadržaja, tako i zbog književnih postupaka, Vaginovljevi romani i danas, posle svih modernističkih škola XX veka i posle postmodernizma, deluju ultramoderno. To, međutim, nije modernizam koji je sam sebi cilj, već je uspešno ugrađen u tradicionalne modele. Može se takođe reći da književno delo Konstantina Vaginova, proza i poezija, čini jednu celinu.

Posle smrti, koja se poklopila s pobedom socijalističkog realizma kao vladajućeg književnog pravca u Sovjetskom Savezu, Vaginov je na više decenija potonuo u zaborav. Njegovo ponovno otkrivanje počinje od šezdesetih godina. Veoma je uticao na nezvaničnu peterburšku književnost, u kojoj je važio kao kultni pisac, a i danas utiče na značajne pojave u savremenoj ruskoj književnosti i kulturi (Timur Novikov i njegov slikarski pravac Novi ruski klasicizam tokom devedesetih godina XX veka, Marusja Klimova). Vaginovljeva dela se prevode na svetske jezike (engleski, nemački, francuski, italijanski, ali i češki, mađarski, estonski, poljski...), a izazivaju podjednaku pažnju njihova književna vrednost i intelektualna strana. Pored Mihaila Bahtina, koji je među prvima 1972. godine ponovo skrenuo pažnju na tada zaboravljenog pisca (preporučio je italijanskim slavistima za prevođenje iz ruske književnosti XX veka "Peterburg" Andreja Belog i "Jarčevu pesmu" Konstantina Vaginova), divili su mu se i Osip Mandeljštam, za koga je Vaginov genijalan pesnik, i Josip Brodski, koji ga smatra "fenomenalnim autorom". Od autorâ s ovih prostora, Dubravka Ugrešić, koja je karijeru počela kao istraživač ruske književnosti, uporno propagira Vaginova u evropskom i svetskom kontekstu i redovno ga pominje u svojim intervjuima.

Svojim tajanstvenim slikama i doslednim tematizovanjem grada Vaginov je doprineo reaktuelizaciji i razvoju mitologije Peterburga. Iako ga neki autori (npr. Svetlana Bojm) vide u okviru određene tradicije, on je, bez sumnje, uneo u nju nešto novo, nešto što ranije nije postojalo – između ostalog, snažno kulturološko opredeljenje, vrlo široku kontekstualizaciju, i jedno posebno raspoloženje, jednu notu, koju su kasnije razvijali i drugi autori..

_______________
1. Jedan njegov rođak, zubar Vagenhajm pominje se u "Zapisima iz podzemlja" Dostojevskog.