Kratka priča – zavodljiva avantura

Kratka priča je relativno nova književna forma. Njene glavne postulate su postavili pre svih Edgar Alan Po i Anton Pavlović Čehov, i to ne nekakvim proglasima ili uputstvima, već upravo kroz priče koje su pisali na taj, tada revolucionarno novi, način. Pojavu jedne takve, kratke i efektne, priče, uslovio je tadašnji društveni trenutak – ubrzana industrijalizacija i sve šire obrazovanje širokih narodnih slojeva (dakle širi sloj konzumenata srazmerno manjeg čitalačkog iskustva i strpljenja), a posebno razvoj periodičnih publikacija – novina, časopisa i magazina, ne nužno književnih, a u koje se kratka priča idealno uklapala.

I premda je vremenom kratka priča kao posebna forma evoluirala na više načina i u više pravaca, ipak su njeni prvobitni principi u osnovi ostali gotovo isti. Oni se možda najbolje mogu objasniti kroz njeno samo ime: KRATKA – PRIČA.

Reč PRIČA ovde ima svoje bazično značenje. Dakle, radi se o jednom događaju, JEDNOJ priči, koju pisac iznosi čitaocu od njenog (ne obavezno pravog) početka pa do samog kraja.

Reč KRATKA ne ukazuje nužno na njenu dužinu (ima kratkih priča od svojih dvadesetak, pa i više, strana), već prvenstveno na pristup priči, metod njenog iznošenja na što RACIONALNIJI način, bez suvišnih uvoda, skretanja, objašnjavanja, meandriranja...

Mnogi pisci, početnici naročito, ali neretko i oni iskusniji, zavedeni upravo samim nazivom, zaboravljaju da nije svaka priča kratka priča, a takođe to nije ni svaki kratki prozni zapis. Misleći da su napisali kratku priču (ili priče), oni pod tim imenom objavljuju u knjigama i časopisima, ili šalju na razne konkurse, čitavu lepezu drugih književnih formi, kao što su ostale priče, pripovetke, eseji, impresije, ispovesti, anegdote, vic-priče i šta sve još ne.

Čak se slobodno može reći i da svaka priča koja je kratka ne mora nužno biti i kratka priča. Šta je onda ono što čini ovu posebnu pripovedačku formu? Kako treba da izgleda, a da bi se bez ikakvih sumnji i nedoumica mogla nazvati tim imenom?

Kratka priča počinje bez ikakvog uvoda, odmah ulazi u sam događaj, vrlo često kroz dijalog, upravni govor lika kojega upoznajemo tek kasnije. Sve ono što pripovedač u drugim proznim formama saopšava u uvodnom delu, ovde se iskazuje na posredan način, kroz radnju, i na najracionalniji mogući način. Kao, uostalom, i sve ostalo.

Karakterizacija likova se takođe daje uglavnom posredno, kroz njihove reči i postupke, a ako se negde i daju pojašnjenja, ona su najkraća moguća, na nivou skice, i isključivo u funkciji priče. Da li je neko visok, plav, lep, ružan, slabovid ili ćelav, na primer, saznajemo samo ako je to bitno za razvoj događaja. Sve ostalo, a što ne utiče na opisani događaj, pripovedač nam ne saopštava, jer nema razloga za to. Takve stvari samo opterećuju kratku priču, smanjuju njenu efektnost i nepotrebno skreću čitaočevu pažnju.

Kratka priča najčešće prati dva lika, njihov odnos, otvoreni ili prikriveni sukob i razrešenje tog sukoba, koje dolazi na samom kraju. Ponekad je to samo jedan lik i njegov sukob sa nekim problemom, okolinom ili sa samim sobom, a ređe se radi o tri lika i odnosima u njihovom trouglu. Kratka priča sa više od tri lika je izuzetno retka, jer zahteva veliku veštinu da se održi racionalnost pripovedanja i ne odluta u neku drugu formu.

Kratka priča, rekli smo već, prati samo jedan događaj, sukob, problem. Ne prati ga nužno od samog početka, ali ga obavezno prati do kraja. „Popnite čoveka na drvo“, slikovito je to objasnio (citiram po sećanju) Kurt Vonegat, „i gađajte ga kamenjem. To kako je uspeo da siđe je kratka priča.“ Dakle, ne gde se drvo nalazi, ne kako se čovek popeo na drvo, ne ništa drugo – samo kako je uspeo da siđe.

Pripovedač obavezno samo razrešenje čuva za kraj, i trudi se da ga u međuvremenu na što bolji način sakrije od čitaoca. On radnju i razmišljanje likova vodi u jednom pravcu, zavodeći tako čitaoca poput mađioničara (ili uličnog prevaranta), i završava u drugom (ili sasvim trećem), što neočekivanije to uspešnije. Ne retko, pogotovo u novijim pričama, lik se ostavlja u naizgled nerazrešenom problemu, a čitaocu prepušta da nasluti šta će biti dalje. Pa ipak, pripovedač uvek dovoljno jasno ostavlja naznake šta to može biti – ulazak u još veći problem ili trijumfalno razrešenje. Nadovezivanje čitaočeve lične predstave o trijumfu i(li) propasti, odnosno raju i paklu, može biti izuzetno efektno i učinkovitije od bilo kakvog piščevog poentiranja.

Pisanje u ovakvoj, vrlo definisanoj (slobodno možemo reći) šemi, može biti s jedne strane ograničavajuće za pisca – kome za utehu uvek ostaju druge pripovedačke forme, ali sa druge i krajnje podsticajno, o čemu nam govori veliki broj sjajnih (i međusobno sasvim različitih!) kratkih priča i njihovih autora. Gotovo i da nema ozbiljnijeg proznog pisca koji se nije oprobao i u kratkoj priči, a za autora – početnika ne postoji bolji način za vežbanje pripovedačke tehnike i discipline. I možda više od svega – razmišljanja. A sve to, u krajnjoj liniji, na radost čitalaca.