SMAK SVETA

Izranjam kao biljka iz asfalta, stremeći u nebo. Podižu me neke snažne dlakave ruke. Pomislim – Bog. Ne smem da podignem glavu i vidim mu lice. Uznosim se, sve više i više. Ali se ne snalazim. Ne znam kako da prošvercujem tremu, prikrijem glad. Nisam zaslužila da budem spasena. A ovo, izgleda, nije bio Bog.

Tamo dole, neka žena sa hladnom trajnom i fenirunzima, uz treskanje glave na levo, stalno menja naočare. Čekam da se konačno pretvori u aždaju i proguta sve nas, sirote male hrčke, ali me čekanje već isuviše zamara. I ovako je jeziva i stvarna. Pored nje su i njena leva i desna ruka – plavuša i crnka.

Znam da ništa od ovoga, u stvari, ne smem reći. Ne znam zašto to onda pričam. Sve može biti krajnje jednostavno – uz nešto laganja i prenemaganja, veselih boja, svežih frizura, bar dva puta nedeljno. Ili - lisičijih noktiju, krila slepog miša, viklera na kuvanje, dobro plaćenih seminara prizivanja duhova... Uostalom, mnogo toga može poslužiti kao opravdanje za vražije poslove.

Ubrzani kurs licemerja radi u tri smene i priprema instant ljude. Uopšte ne izgledaju loše. Iz mašine izlaze sa šarmantnim osmehom na usnama, tako su gipki i savitljivi. Potpuno nekonfliktni. Izražavavju se politički korektno i koga briga da li su korektni stvarno. I šta je to uopšte stvarnost?! Na vratima učiteljice već pomenutog (ubrzanog) piše - školski psiholog. To valjda radi za javnost.

Propadam. Zemlja me pokriva. Neko podiže deo humusa punog uhranjenih šljaštećih glista – vidim svetlost, lice kralja koji se pretvara u neko bronzano božanstvo s glavom mačke. Pomiluje me po glavi i kaže: ''Nisam dobro ovih dana, težak period. Zato ne želim ni sa kim da pričam. Hvala na pitanju.''

Zašto me je uopšte izvukao na svetlost dana? Dobro, priča je bila dostojna ozbiljnijeg zanošenja, a u lakom, toplom, suvom vazduhu, lebdelo je – ti si drugačija i posebna. Kako sad da kažem da nisam dobro ni ja? Nikako, ćutim. Tužnim očima nahranjenog psa lutalice razvlačim usne u osmeh. Tako ubedljivo lažem da sam dobro.

***

U vodoravnom položaju lebdim napred. Pokrivena lanenom pokrivkom, bosih nogu. Leteći živi mrtvac. Nešto kao cirkular odseca mi deo glave. Onda mi pred očima iskrsava glava strašnog lava. Ide ka meni. Približavamo se jedno drugom pa zaustavljamo na ključnoj udaljenosti. Lav lagano otvara svoju čeljušt. Tako je zastrašujuće raširio vilice. Kao da hoće da me proguta. Ali mi samo odgrize nos. Odlučujem da se probudim.

Međutim, kroz neki planinski usek prolazi grupa ratnika. Deluju kao da su iz nekog filma, na primer, sa Omarom Šarifom. Sve se pretvara u korale, a vojnike ne vidim jasno od vode, savršeno plave kao na Rajskom ostrvu.

Automobili prelaze most. Gumirana oplata žutih i crvenih boja štiti od zračenja. Kao pokretno atomsko sklonište. Možda su to taksisti. Ne znam odakle izlaze, ali idu u suprotnom smeru od tačke koja svetli neonskom svetlošću. Oni sami, pogasili su sva svetla.

Postaje skučeno. Odjednom sam u sred scene u kojoj nijedan detalj nije slučajan. U zanosu gledam svoju aristokratsku belinu. Nema ni pega ni fleka. Odsustvo ožiljaka od sunca me dvoumi – da li sam na zemlji ili nebu. Kosa mi je duplo duža i bujnija. Haljina je raskošna, bar deset metara materjala.

Slika je lepa - čitam knjigu ili je samo prelistavam. Oaza zelenila podšišana je kao u Engleskoj. Kanarinci su u ogromnom kavezu, da me bude nežno. Ujutru slušam pozdrav suncu. Sadrži u sebi detinju fascinaciju nepoznatim, ali i staračku žeđ za novim iskustvima koje je tesko pronaći. I Bog mi nije uzalud dao duge prste – vrlo znalački prebiram po dirkama klavira.

Ne mogu da budem budna, iako to, realno, jesam. Pred očima mi je hobotnica koja želi da uđe u mene kroz usnu duplju. I znam da može, iako deluje nesrazmerno. Ako u tom uspe, pokidaće mi telo u hiljadu delova.

Pojavljuje se on, i dalje nije dobro. Brzo, kao ptica koja skuplja crve, guta ubicu. Nailazi druga, još veća. Guta i nju. Onda se naduje, kao da će pući od toliko zaustavljene opasnosti, ali ostaje živ. Dobija svoje lepe konture kraljevskog držanja. Čujem ga kako kaže: ''Voleo bih da imam drugu boju kože.'' Kažem da to nije bitno. Ne veruje mi, dok zajedno stojimo ispred oslikane reklame primorskog restorana: grupa tamnoputih muzičara sa fesom na glavi, uz perverzni osmeh, svira i poziva na nezaboravno druženje. Zanosna plesačica ženstvenih oblina je bele puti. A reklamama se mora verovati.

Ispred je zid pokriven ćeramidom, koja podseća na krljušt ribe ili torzo aždaje. Nailazi reka ljudi sa crnim kišobranima čije ivice svetlucaju. Nepregledan broj vetrenjača u pustinji, kao da smo u Južnoj Americi. A nismo. Par mačo moćnika drži grad. U stvari ne znam da li su mačo, ali tako se kaže. Vidim nekoliko dobro poznatih sudija i malog debeljka, advokata koji poskakuje kao loptica. Zajedno pale knjige čvrstih korica i brojnih paragrafa, jer kome to još treba. Onda nešto zapišti i bum, atomska bomba. Još se puši.

A meni nekako lakše. Sve je, na sreću, sprženo, pretvoreno u pepeo i prah. Mogu na miru da spavam. Možda i nešto lepo sanjam.
Mmmmmmmmm. Laku noć. Opet.