| |
Holandov pogreb
Ovu mi je priču ispričao jedan Poljak kada sam ga upitao zna li
šta se događa sa filmskom rediteljkom A. Holand.
"Poznavali ste njenog oca?" pitao je Poljak. Rekoh da nisam. Ne
poznajem zapravo ni rediteljku A. Holand. Pitam tek onako. Šta
da pitaš Poljaka koji se sutra vraća u Varšavu. "Njen otac je
početkom pedesetih godina bio najčuveniji poljski novinar",
rekao je moj sagovornik. Ja sam rekao da je to jako zgodno. "Ustvari",
nastavio je, "bila su dvojica najčuvenijih: Holand i
Višnjevski." Nikad čuo za pana Višnjevskog. Ako se taj prezivao
Višnjevski. Sva je prilika da nije. "Bili su najbolji
prijatelji. Odlično su se dopunjavali na stranicama Politike.
Pisali su veoma oštro, kritički, ne skrivajući od javnosti tamne
strane života i probleme društva. Bili su po tome ravni nekim
romanopiscima i sineastima." Ubacih da mi to zovemo poljskom
crnom serijom: pepeo i dijamant. On to nije komentarisao. Sutra
se vraćao u Varšavu. Jer, sve se to događalo u stara vremena.
"Holand je pisao kao da je pripadnik radikalne, opozicione
inteligencije, koja ne štedi partiju, ali, ipak, ima razumevanja
za objektivne teškoće u razvoju socijalizma, nastale zbog
složene međunarodne situacije kakva je tada postojala." Ovaj se
nagledao mađarskih filmova, pomislih. Taj je nastavljao: "Višnjevski je delovao više kao liberalni partijski ideolog,
kome je jasno kako inteligencija u svojoj kritici socijalizma
nastupa sa istorijski prevaziđenih, malograđanskih šljahtinskih
pozicija, kakve davno već počivaju na đubrištu istorije, no koje
ipak, u datom trenutku složene međunarodne situacije, imaju svoj
značaj u stvari nacionalnog jedinstva i višepartijskog
okupljanja."
Bilo mi je dosadno. Pitao sam šta je konačno bilo sa Holandom.
"Ubio se", reče Poljak. "Skočio je kroz prozor." Onda sam ja
pitao ima li to neke veze s Višnjevskim. "Ima", rekao je. "Višnjevski je tih dana bio u zvaničnoj poljskoj
novinarsko-državnoj delegaciji koja je posetila Moskvu. On je u
Moskvi uživao priličan ugled. Studirao je tamo. Delio je sobu
studentskog doma sa drugovima koji su kasnije postali veoma
važne ličnosti. Nikada nisu imali tajni pred Višnjevskim. Jednog
dana su ga odvojili od ostalih gostiju, strpali u čajku,
odvezli nekuda van grada i tamo ga, u šumi, među brezama pod
snegom, zakleli da će ćutati o onome što će mu saopštiti. On se
zakleo. Juče smo likvidirali Beriju, rekoše."
Poljak je ćutao izvesno vreme. Iskoristio sam priliku da sipam
viski. Jer se, uzgred budi rečeno, moj sagovornik pozitivno
izrazio o toj tekućini. Nije zakerao da viski miriše na stenice.
Ispivši gutljaj, Poljak je opet bio u svojoj priči: "Višnjevskom
je ovo saznanje gotovo pomutilo razum. Nije spavao danima. Po
njegovom povratku u Varšavu, Holandu nije trebalo dugo da
primeti kako se prijatelj izmenio. Nekako je lokao votku na nov
način. Ništa od onog samouverenog, ciničnog čoveka koga je
poznavao tolike godine. Krpa. Holand ga upita šta je posredi.
Zakuni se da ćeš ovu tajnu odneti sobom u grob, reče Višnjevski.
Holand nije preterano obožavao poljske fatalističke egzibicije,
ali, shvatajući da nešto teško pritiska prijateljevu dušu, on se
zakle. U ćerku. Gospođicu A. Holand. Ubili su Beriju, reče
Višnjevski, naglo se diže od stola i ode kući. Spavao je četiri
dana bez prekida."
"Holand ne. Pio je votku. Znao je da se nekako mora osloboditi
tajne koju mu je natovario Višnjevski, tajne koja mu uopšte nije
bila potrebna, ali koja je bila toliko strašna da je njeno
posedovanje bilo možda i smrtonosno." Oh, u cara Trojana kozje
uši, rekoh. Nije znao za cara Trojana. Iz toga zaključih da
Poljaci slabo proučavaju rumunsku narodnu književnost. Pod
uslovom da je to rumunska priča. Možda je bugarska. Morao sam da
odložim razmišljanje na tu temu. Verovatno zauvek. "Holand je
održavao prijateljske veze sa Dejvidom Tompsonom, dopisnikom
londonskog Tajmsa iz Varšave. Vlasti su blagonaklono gledale
na njihovo druženje, jer je siroti Dejvid bio neobično korektan
izveštač i, osim toga, odličan izvor informacija kada bi se
našao u pripitom stanju. A nalazio se uvek. Holand je otišao kod
Tompsona i zakleo ga na Bibliju da će ćutati. Ubili su Beriju,
reče Holand. Onda ode kući i zaspa. Za razliku od svojih
poljskih kolega, Dejvid Tompson se, saznavši tu vest, odmah
istreznio i, specijalnim kanalom, šifrovano, poslao dragocenu
informaciju u London. Zapravo, Tompson je bio agent MI 5.
Nevolja je nastala zato što se prethodno nije konsultovao sa
Moskvom. Ovo se saznalo tek mnogo godina kasnije, kada je
Tompson objavio u Moskvi knjigu svojih sećanja. Radio je za Ruse
punih trideset godina."
Priča je dalje tekla ovako: "Dva dana kasnije Tajms je objavio
da je, sudeći po informacijama iz obično dobro obaveštenih
krugova, boljševički zlikovac Lavrentij Berija osuđen na tajnom
procesu i likvidiran. Nedugo zatim Moskva je to potvrdila,
obnarodujući kako je proces britanskom špijunu Beriji i njegovoj
izdajničkoj kliki ukinuo i samu mogućnost da se tako nešto —
tajni politički proces — ubuduće ikada ponovo dogodi. Oni su,
uostalom, od samog početka i nameravali da to saopšte svetu na
velika zvona. Bila je samo u pitanju procena najpovoljnijeg
trenutka. Procenjeno je kako trenutak nije ispao najpovoljniji i
otvorena je istraga. Brzo se ustanovilo da je, po svemu sudeći,
tajnu provalio drug Višnjevski. Jedna ekipa KGB-a doputovala je
u Varšavu i pritisla Višnjevskog. On se ničega nije sećao.
Odlučeno je da se Višnjevski svejedno strelja. I ovog se puta
pokazalo kako streljanje ima blagotvorno dejstvo na pamćenje.
Naglo ga osveži. Višnjevski se setio: "Rekao sam Holandu!" Onda
uhapse Holanda. On je znao da je sve rekao Tompsonu, i odluči da
zaštiti nekorektnog kolegu pošto njemu samom očito nije bilo
spasa. Ekipe specijalista smenjivale su se danonoćno: od kada
radi za englesku obaveštajnu službu, da li je i neke druge
Jevreje uvukao u svoje prljave aranžmane s Amerikancima i
Dulesom lično — oni su, naime, tako izgovarali: Dules — poznaje
li nekog člana Komunističke partije Jugoslavije i slično. Holand
je znao sve o metodama KGB-a. Sve o političkim procesima. Nije
gajio iluziju da će izdržati. Čekao je samo pogodnu priliku. I
kada se prilika ukazala, skočio je kroz prozor. Ovom događaju
očevidac je bio jedan drugi politički zatvorenik, koji će nedugo
zatim biti oslobođen. Prezivao se Gomulka."
I to je sve, pitao sam. "Ne, nije", reče Poljak. Pobojah se da
će sada razvezati o tome kako je ona rediteljka, Holandova kći,
u dobi od pet-šest godina bila otpremljena u pionirski logor
turističke agencije Gulag, što je nesumnjivo grozno, ali što nas
već izvestan broj godina zamara kao priča o užasima staljinizma.
"Holand je bio veoma popularan", nastavi moj slučajni poznanik.
"Na njegov pogreb sjatila se ogromna masa Varšavljana, možda
pedeset hiljada duša, ako ne i više. Jan Kot je održao govor.
Mnogi su plakali. Policija je fotografisala koliko je stigla, a
stiže dosta. Onda su identifikovane pozivali u policiju na
izjašnjavanje. Pitali su: "Zašto si bio na Holandovom pogrebu?"
Jedan je rekao kako je slučajno prolazio pokraj groblja i da
zapravo ne poznaje nikakvog Holanda niti bilo kog drugog iz te
čifutske kosmopolitske bande. Drugi je tvrdio da tamo redovno
bere pečurke. Treći je pokajnički jecao kako mu je Holand dalji
rođak po ženinoj liniji, ali je, naknadnom proverom, utvrđeno da
je oženjen nekom Brandis, ženom na svom mestu, aktivistkinjom,
koja, uz sve ostalo, i nije imala nikakve žive rodbine jer su
joj svi stradali tokom varšavskog ustanka. Četvrti je priznao
kako je pogrešio i dao časnu boljševičku reč da više nikada neće
odlaziti na Holandov pogreb; štaviše, prijaviće svakog za koga
sazna da je to učinio. I tako dalje. Među fotografisanima se
nalazio i Lešek Kolakovski. Pozvali su Lešeka na policiju. "Jesi
li bio na Holandovom pogrebu?" pitali su. "Jesam", rekao je
Kolakovski. "Zašto si bio na Holandovom pogrebu?" izbacili su
oni svoj ubitačni adut. "Zato što je umro!" odgovorio je
Kolakovski.
To je konačno bilo sve. Poljak se digao da krene. "Šta da
poručim gospođici Holand?" pitao je.
"Poručite gospođici Holand da mi je žao što nisam prisustvovao
pogrebu njenog oca", rekoh.
|
|
