NEŠTO KAO...

Nešto kao…
Kupam se u linijama... Prevlačim terete sa dlanova na dušu i obratno... Negde u uglu, sažimam sumnje u paučinu... Tako je ljigavo siva da je nemoguće ne primetiti je...
Single ili 1,5, pitanje je koje me nervira već pola sata, i ja ne umem da dam odgovor ovoj glupoj spravi... Svejedno mi je... Potrebno mi je samo da beleži ono što imam da kažem...
A u stvari...
Osim paučine koja kao da je obavila svaku reč koju bi vredelo zapisati, nema mnogo toga...
To nešto tereta koji se valjda već i sam prevlači sa dlanova na dušu... I obratno...
I obratno...
Valjda nalik na klot-frket koji je pauk izatkao baš na tom ćošku koji me tako uporno proganja noćas...
Ma, teraj se spajdi, dok ne odsviraš akord na tim linijama koje si tkao, bar nalik na onaj moj koji prevlačim, pravolinijski, satima već, od duše ka dlanovima (treba li reći - i obratno), trebalo bi da znaš – ja se tuširam u linijama, iako ne znam koji razmak da odaberem...
A ti to nikada nećeš umeti...
Mada...
Nešto kao znaš...
Čim sediš toliko dugo u tom uglu iz koga ja tako jako želim da uzmaknem...