INTIMNI ČIN OTKRIVANJA PODELJEN SA ČITAOCEM

Ljiljana Maletin Vojvodić, Islandski bedeker – Patuljci i Hiperboreja
"Mala velika knjiga", Novi Sad, 2008.
 

Čitajući knjigu Islandski bedeker – Patuljci i Hiperboreja Ljiljane Maletin Vojvodić osećala sam se kao da, posle umora i prezasićenja igranim filmovima, gledam neki odličan dokumentarac, koji sadrži taman toliko montaže da počinjem da se u priču uživljavam, ali čija doza fikcionalnog prestaje upravo onda kada počinjem da shvatam da je elemenat igranog tu upravo da bi me ubedio da je ono što gledam istorijska činjenica ili tek dozirano stilizovana stvarnost. Ako početno poređenje nije moglo da na pravi način objasni "upadanje" u čudesni svet patuljaka, vulkana, aurore borealis i još koje čega, a svega islandskog, onda bi to možda bolje učinilo pozivanje na rečenicu Vase Pavkovića da je navedena knjiga potvrda o neosnovanosti strepnje "da će napredak novih tehnologija i pretvaranja naše planete u globalno selo uništiti žanr putopisa".

Dakle, pored pozivanja na zakonitosti žanra, čije mogućnosti ispituje do njegovih krajnjih granica (a videćemo docnije i kako), Islandski bedeker nudi čitaocu uzbuđenje i novo iskustvo pojačano umetanjem faktografskih elemenata i proizvođenjem efekta "stvarnog" (R. Bart), što nije slučaj sa fikcijom, gde, čak i kada je reč o istorijski utemeljenim događajima, računamo sa stilizacijom, "papirnim" likovima, nepouzdanim pripovedačima…

Štivo skromno nazvano Islandski bedeker počinje upravo Ledinim jajetom putovanja, koje podrazumeva: pozivno pismo u elektronskoj varijanti, nevericu, trojake pripreme – informisanje, pakovanje i priprema neophodnih dokumenata – a već od autorkinih prvih rečenica islandska odiseja ističe se u svojoj polisemičnosti: pored "bedekerske", tj. informativne funkcije ovog putopisa, postaje jasno da se sama figura putovanja, i to baš onog obrazovnog (Grand Tour) od koga je, prema B. Andersonu, pre pojave štampe "zavisila stvarnost zamišljene zajednice" sada postavlja pred čitaoca u svojoj postmodernističko-imagološkoj varijanti:

"Ljudi, jezici, umetnost, obale i stanice postepeno ulaze u mene čineći me drugačijom i otvorenijom, a naša putovanja polako, nadrastajući banalni fizički transfer iz jednog mesta u drugo, postaju osmišljeni, intimni čin otkrivanja novog i različitog. I, bez obzira na sumnjičavo-introspektivno zavirivanje u pobude ovih putešestvija, počinjem da uživam."

Mogućnosti informisanja putem on-line diskursa autorka ubrzo zamenjuje neposrednim kontaktom sa stvarima i ljudima koje opisuje, pa neretko opisano postaje upravo kontrastivni background doživljenom. Čitav citatni kontekst, koji podrazumeva uglavnom pisane izvore saznanja o ostrvu, kao i već formirane slike u glavama putnika, strpljivo se povlači pred iskustvenim, subjektivnim spoznajama, često njemu oponirajućem. Međutim, događa se i da pisani izvor demantuje ili učini smešnim doživljeno, što potvrđuje "gastronomska" epizoda:
"Ne mogavši da odolim, probam i G-ovu klopu.
Odlična je, čak mi je pomalo i žao što i ja nisam isto naručila.
Zadovoljni izborom hrane i uslugom uživamo u prvoj, pravoj, zvaničnoj, islandskoj večeri…
U sobi uzimam englesko-srpski rečnik.
Otkrivam da su Pickled ram’s testicles, u stvari, ovnujski testisi u turšiji!
Čini mi se da ću sve povratiti."

Iz perspektive balkanskog, tzv. muškog principa, posmatra se Zapad, ali uz svest da je Island, nalik Srbiji, jedno od rubnih evropskih područja, gde su geografske, klimatske, istorijske i mnoge druge okolnosti doprinele da se ostrvska zemlja u mnogo čemu razlikuje od svojih nordijskih suseda, pa i od ostatka kontinenta. Ređe pripisujući određene osobine mentalitetu Evropljana, a češće uočavajući mnogobrojne specifičnosti Islanđana i snažan uticaj "nacionalnog identiteta" naspram evropskog, "kolektivnog" (termini A.D.Smita) Ljiljana Maletin Vojvodić ih suprotstavlja "necivilizacijskoj reputaciji jednog dela vlastite domovine". Međutim, ambivalentnost pozicije putnika dopušta da istovremeno, dok posmatra domaćine, bude i promoter sopstvene nacije. I dok posle razgovora sa starijim gospodinom na bazenu sa radošću uočava "da je dovoljno kulturan sa ne komentariše srpsku politiku devedesetih", dotle se u razgovoru sa mladim Islanderima, gotovo "razmeće" srpskim posebnostima: ravnopravna upotreba ćirilice i latinice, krsna slava, pravoslavna nova godina itd.

U svetlu kulturoloških razlika autorka neprekidno promatra stereotipe, navike i predrasude sopstvenog naroda. Pri tom, istinski se raduje svakoj uočenoj, a pozitivnoj, podudarnosti Srba, barem onih "urbanizovanih", i Islanđana, pa i šire, pripadnika različitih etničkih zajednica koji dolaze iz drugih krajeva sveta. Tako Centar za vizuelnu umetnost gde autorka i G., njen muž, jedan od "likova", borave kao stipendisti, postaje oaza multikulturalnosti, mikroreprezentant čitavog prostora, koji, upijajući posebnosti svojih posetilaca, ostaje jednako ravnodušan prema njihovim uticajima. Zemlja gde se ukrštaju visoki standard, hrišćanstvo i verovanje u patuljke, gde glumce i popularne pevače možete sresti na ulici ili u lokalnom pabu, mesto je širenja pozitivnih uticaja, a početna idealizacija ostrva i njegovih žitelja gradira do samog kraja putopisa, kada svoju kulminaciju dostiže u ponovljenom susretu sa islandskom domaćicom, Gudrun, ovoga puta u Veneciji (čija nesnosna toplota, isparenja i mnogobrojni negativni utisci koje ostavlja pojačavaju idiličnost "islandske sage"). Da je pri tom ovladala tehnikom humornog oneobičavanja dalekih prostora i drugačijih običaja, pokazuje i epizoda Skidanje za početnike, gde naratorka, najpre odbacuje navike Islanđana da se tuširaju nagi, da bi potom, uklapajući se u, malograđanskoj sredini tako stranu, bestidnost pred nagošću, krenula ka bazenu bez kupaćeg kostima!

Idealizacija koja, uprkos naturalističkoj opsednusti detaljima, na momente ume da pređe u izrazitu glorifikaciju Hiperboreje i poprimi elemente ekstatičnosti (iako, dabome, nije reč o naučnoj studiji, već o subjektivnim impresijama, ne zaboravimo da se, prema M. Todorovoj, u današnje vreme "putopisi koriste i kao neophodan materijal za proučavanje drugosti"), biva s vremena na vreme narušena onim, za svaki slučaj, očuvanim, alternitetom samih Islanđana, pa tako neke pojave ostrvske nacije, npr. pomodnost, preteranu fascinaciju on-line komunikacijom itd., tumače sami predstavnici ovog naroda (paradoksalno, ali to su pripadnici mlađe generacije koji kritički preispituju tekovine globalizacije u svojoj zemlji).
"– Da li u Srbiji bebe imaju svoje blogove? – pita nas potom.
– Ne verujem, prvi put čujem za tako nešto – odgovaram mu.
– E, ovde je postalo popularno da roditelji postavljaju fotke i priče vezane za svoje bebe. Najgore je kad sopstvene reči stavljaju u dečja usta, pa, recimo, čitaš gluposti tipa: Sa pola sam godine prestala da sisam, sinoć sam toliko plakala da su svi bili uznemireni."

Budući nestabilnim, putopis kao žanr u sebe upija elemente drugih žanrova. Međutim, autorka vešto ispituje spojeve datog žanra sa metafikcionalnošću i intertekstualnošću postmodernističkih proznih ostvarenja.

Otuda, se, pored citata iz različitih enciklopedija, knjiga, informatora itd., mogu naći i samostalni, manji žanrovi, npr. islandski mitovi i sage, kratka priča, poslata na konkurs u Hrvatsku, zajedno sa svojim stvarnostnim kontekstom (propratnim pismom i odgovorom), erotske fantazije drugarice iz Srbije itd. a sve tehnikama "virtuelne književnosti". Dokumentarističku dimenziju pojačavaju intermedijalni citati – fotografije opisanih prizora, pa čak likova samih.

S druge strane, odlučivanje za prezent u kazivanju, te elementi dnevničkog diskursa, koji ne priznaje veću vremensku nepodudarnost između doživljenog i opisanog, čiji je narativni plan suštinski aktuelan u odnosu na pripovedačku poziciju (uprkos nekolikim "prolepsama" – otkrivanjem događaja situiranih ispred vremena o kojem se govori), ali koji podrazumeva i ispovedno, "uvlači" čitaoca dublje u islandsku priču.

Pitajući se nije li prekasno za prvu knjigu, Ljiljana Maletin Vojvodić uvodi drugi, metatekstualni nivo, koji, opet, može biti prepoznat i kao jedan od elemenata dnevničkog, u kojem je sopstveni alternitet polazna osnova. Idući dalje, do kadkad komičnog dijaloga sa samom sobom, autorka se istovremeno ohrabruje i strahuje, nada i sa nevericom gleda u svoju spisateljsku budućnost:
"Zapisujem: nije li prekasno za prvu knjigu?
Zatim se prisećam da je Meša Selimović prvu knjigu objavio nakon četrdesete, a prvi roman tek u pedeset i prvoj godini života…
Ali, hoće li ikoga zanimati moja sećanja i moje misli? Nemam želju za medijskim samoreklamerstvom niti slavom, ne poznajem nijednog izdavača… Pa, ko li će meni objaviti knjigu?"

Tako stvarnosna provenijencija putopisa napušta fikcijsko utemeljenje proznog modela pripovedanja, probijajući, mekhejlovski rečeno, ram iluzionističkog, i tvoreći jednu, ničim problematizovanu, novu realnost. Međutim, za razliku od postmodernističke metaproze, koja je, neprekidnom introspekcijom i dualizmom priče i priče o priči istrošila svoje eksperimentalne mogućnosti, a da se nije smela niti mogla vratiti u okvire mimezisa, putopis pred nama je sačuvao prvobitnu nevinost, neopterećenu narativnim okvirima. U kombinaciji, srećnom spoju sa zanimljivom i "egzotičnom" temom ovaj postupak neposrednog otkrivanja, intimnog, a opet dokumentovanog diskursa, čini da poželite ne samo da se nađete na opisanim mestima, već i da Ljiljana Maletin Vojvodić nastavi da putuje, da nosi svoju beležnicu… i da piše.