Izdajničko srce

Tačno! — razdražljiv — bio sam i još sam užasno, užasno razdražljiv; ali zašto tvrdite da sam baš lud? Bolest je izoštrila moja čula — nije ih razorila, nije ih otupela. Povrh svega, sluh mi je postao veoma istančan. Čuo sam sve na nebu i na zemlji. Čuo sam mnogo toga i iz pakla. Onda, po čemu sam ja to lud? Saslušajte! i obratite pažnju kako zdravo — kako staloženo mogu da vam ispričam čitavu priču.

Nemoguće je reći kako mi se ta misao prvi put uvukla u mozak; ali, kad se jednom začela, proganjala me je i danju i noću. Nije bilo motiva. Nije bilo strasti. Voleo sam tog starca. Nikada mi nije učinio nažao. Nikada me ničim nije uvredio. Nikada nisam poželeo njegovo zlato. Mislim da je u pitanju bilo njegovo oko! da, to je bilo to! Imao je jedno oko kao lešinar — bledo plavo oko, prevučeno mrenom. Kad god bi se spustilo na mene, krv bi mi se sledila; i polako — vrlo postepeno — odlučio sam da starcu oduzmem život, i tako se otresem tog oka zauvek.

Ovo sada je važno. Vi mislite da sam lud. Ludaci nemaju pojma ni o čemu. Ali, da ste videli mene. Da ste videli kako sam mudro postupao — sa kakvom obazrivošću — sa kakvom predostrožnošću — sa kakvim pritvorstvom sam se bacio na posao! Nikada nisam bio ljubazniji prema starcu nego tokom cele te nedelje pre no što ću ga ubiti. I svake noći, oko ponoći, podigao bih rezu na njegovim vratima i otvorio ih — ah, tako lagano! I tada, kada bi otvor postao dovoljan da protnem glavu, uneo bih zamračenu lampu, potpuno zatvorenu, zatvorenu tako da se ni zrak svetlosti ne pojavi, i onda bih proturio glavu. O, kako biste se nasmejali da ste videli kako je vešto proturam unutra! Pokretao sam je polako — vrlo, vrlo polako, tako da ne prekinem starčev san. Bio mi je potreban čitav sat da smestim glavu u otvor, na dovoljno odstojanje da mogu da ga vidim kako leži na krevetu. Ha! — da li bi ludak bio tako razuman? I tada, kada bi mi čitava glava bila u sobi, pažljivo bih razotkrio lampu — o tako pažljivo — pažljivo (zbog škripanja šarki) — razotkrio bih je tek toliko da jedan jedini tanak zrak padne na lešinarsko oko. Ovo sam radio sedam dugih noći — svake noći tačno u ponoć — ali bih uvek zaticao oko zatvoreno; i tako je bilo nemoguće obaviti posao; jer nije mene starac mučio, već njegovo Zlo Oko. A svakog jutra, kad svane dan, ulazio bih odvažno u sobu, i smelo razgovarao sa njim, obraćajući mu se prisno po imenu i interesujući se kako je proveo noć. Dakle, vidite i sami da bi on morao biti veoma vispren starac, pa da posumnja kako svake noći, tačno u ponoć, ja stojim iznad njega i posmatram ga dok spava.

Osme noći sam otvarao vrata opreznije nego obično. Kazaljka koja pokazuje minute kreće se brže nego što se kretala moja ruka. Nikada pre te noći nisam osetio meru svoje sopstvene moći — svoje oštroumnosti. S teškom mukom sam obuzdao osećanje trijumfa. Kad samo pomislim da sam bio tamo, otvarao vrata, malo po malo, a da on nije čak ni sanjao o mojim tajnim postupcima i mislima. Umalo da se zakikoćem na tu pomisao; može biti da me je čuo, jer se iznenada pomerio u krevetu, kao trgnut. Možda ste pomislili da sam ustuknuo — ali nisam. Njegova soba je bila crna kao katran u dubokoj tmini (jer su kapci, zbog straha od lopova, bili sasvim pričvršćeni), pa sam, znajući da on ne može da vidi kako se vrata otvaraju, nastavio da ih guram nepokolebljivo, nepokolebljivo.

Glava mi je bila unutra, i trebalo je da otvorim lampu, kad mi palac skliznu niz limeni držač, a starac se naglo uspravi u krevetu i uzviknu: — Ko je to? Ostao sam potpuno miran i nisam odgovarao. Čitav sat nisam pomeno ni jedan mišić, a u međuvremenu nisam čuo da je legao. Još uvek je sedeo u krevetu, osluškujući, baš kao što sam i ja činio, iz noći u noć osluškujući strižibube u zidu.

Konačno sam čuo slabo jecanje, i znao sam da je to jecaj smrtne strave. Nije to bilo stenjanje od bola i patnje — o, ne! — bio je to tihi prigušeni zvuk koji izvire iz dna duše pritisnute užasom. Dobro sam znao taj zvuk. Mnogih noći, tačno u ponoć, kad je ceo svet spavao, on se dizao iz mojih grudi, pojačavajući, svojim stravičnim odjekom, strahove koji su me rastrojili. Kažem vam da sam ga dobro znao. Znao sam šta starac oseća, i žalio sam ga, mada sam se u sebi cerekao. Znao sam da leži budan, još od onog prvog slabog šuma, kada se okrenuo u krevetu. Njegovi strahovi su od onda sve više rasli. On se trudio da ih sebi predstavi kao bezrazložne, ali nije uspevao. Stalno je sam sebi govorio: „Nije to ništa, samo vetar u dimnjaku, samo miš što pretrčava pod", ili: „to je obično cvrčanje cvrčka". Da, pokušavao je da sebi olakša ovim nagađanjima; ali sve je bilo uzalud. Sve je bilo uzalud; zato što mu se bliska Smrt prišunjala sa svojom crnom senkom, opkolivši žrtvu. I sumorni uticaj te nevidljive senke naveo ga je da oseti — iako je nije ni video ni čuo — da oseti prisustvo moje glave u sobi.

Čekao sam vrlo dugo, vrlo strpljivo, pa pošto ga nisam čuo kako leže, odlučio sam da napravim jedan mali — sasvim, sasvim mali otvor na lampi. Dakle, otvorio sam je — ne možete ni zamisliti kako neopaženo, neopaženo — sve dok, na kraju, jedan jedini škiljav zrak, tanak kao paukova nit, nije probio iz otvora i pao pravo na lešinarsko oko.

Bilo je otvoreno — širom, širom otvoreno — i dok sam zurio u njega, obuzimao me je neopisiv bes. Video sam ga savršeno jasno — nekako neodređeno plavo, prevučeno groznom koprenom od koje mi se sledila srž u kostima; ali nisam mogao da vidim ništa drugo na starčevom licu ili spoljašnjosti: zato što sam, kao vođen instinktom, uperio zrak precizno na ono prokleto mesto.

Zar vam nisam rekao da grešite što preteranu istančanost čula proglašavate za ludilo? — sada mi je, kažem vam, dopro do ušiju tih, potmuo, hitar zvuk, nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. I taj zvuk sam suviše dobro znao. Bilo je to lupanje starčevog srca. Ono je pojačalo moju ljutnju, kao što lupanje doboša podstiče hrabrost vojnika.

Ali i tada sam se suzdržao i ostao miran. Teško sam disao. Nepomično sam držao svetiljku. Hteo sam da vidim koliko sam u stanju da nepomično držim zrak upravljen na oko. U međuvremenu, pakleno dobovanje srca se pojačavalo. Svakog časa je postajalo sve brže i brže, sve glasnije i glasnije. Starčev strah nije mogao biti veći! Postajalo je sve glasnije, kažem, sve glasnije, svakog časa! — obratite pažnju! Već sam vam rekao da sam napet: i jesam. A sada, u gluvo doba noći, usred užasne tišine te stare kuće, tako neobična buka kao ova pobudila je u meni nesavladiv strah. Ipak, još nekoliko minuta sam se suzdržavao i ostao miran. Ali, dobovanje je postajalo sve glasnije i glasnije. Pomislio sam da srce mora prepući. A onda me je obuzela nova zebnja — neki sused može čuti taj zvuk! Starcu je došao sudnji čas! Glasno kriknuvši, otvorih naglo lampu i uleteh u sobu. On vrisnu jednom — samo jednom. Za tren ga bacih na pod, i sručih teški krevet na njega. Tada sam se veselo nasmejao, utvrdivši da je posao dovde dobro urađen. Ali, još nekoliko minuta srce je nastavilo da bije potmulim zvukom. Ovo me, međutim, nije uznemiravalo; nije se moglo čuti kroz zid. Napokon je stalo. Starac je bio mrtav. Vratio sam krevet i pregledao leš. Da, bio je mrtav, skroz mrtav. Stavio sam ruku na njegovo srce i držao sam je tu nekoliko minuta. Puls je prestao. Bio je naskroz mrtav. Njegovo oko me više neće mučiti.

Ako još uvek mislite da sam lud, nećete više tako misliti kada vam opišem mudre mere predostrožnosti koje sam preduzeo da sakrijem telo. Noć je bledela, a ja sam radio hitro, ali u tišini. Pre svega, raskomadao sam leš. Odsekao sam glavu, ruke i noge.

Onda sam odigao tri daske sa poda i sve položio između greda. Zatim sam vratio daske na mesto, tako vešto, tako lukavo, da nijedno ljudsko oko — pa čak ni njegovo — ne bi moglo da otkrije kako nešto nije u redu. Ništa nije trebalo ispirati — nije bilo nikakvih mrlja — nijednog traga krvi. Bio sam suviše oprezan, da bi se to dogodilo. Sve je stalo u jedno bure — ha! ha!

Kada sam ove poslove priveo kraju, bilo je četiri sata — još uvek mračno kao u ponoć. Baš kad je zvono odzvonilo sate, začulo se kucanje na ulaznim vratima. Sišao sam da otvorim laka srca — jer čega sam sada imao da se plašim? Ušla su tri čoveka koji su se savršeno učtivo predstavili kao policajci. Tokom noći sused je čuo vrisak; to je pobudilo sumnju u neko nedelo; u policijsku stanicu je stiglo upozorenje, a oni (policajci) poslani su da istraže gorepomenuto.

Nasmešio sam se — jer čega sam imao da se plašim? Poželeo sam gospodi dobrodošlicu. Vrisak, rekao sam, ispustio sam ja sam u snu. Starac nije tu, napomenuo sam, već na selu. Proveo sam posetioce kroz celu kuću. Pozvao sam ih da pretražuju — da pretražuju dobro. Odveo sam ih, konačno, u njegovu sobu. Pokazao sam im njegovo blago, bezbedno, nedirnuto. Ponesen svojom samouverenošću, doneo sam u sobu stolice, i zamolio ih da ovde odahnu od napora, dok sam ja sam, u divljoj neobuzdanosti sopstvenog potpunog trijumfa, namestio svoje sedište tačno na ono mesto ispod kojeg je ležalo telo žrtve.

Policajci su bili zadovoljni. Moje držanje ih je ubedilo. Bio sam neobično ležeran. Oni su sedeli, i dok sam ja bodro odgovarao, oni su ćaskali o običnim stvarima. Ali, uskoro, osetio sam da bledim i poželeh da odu. Glava me je bolela i činilo mi se da mi zvoni u ušima: ali oni su i dalje sedeli, i dalje ćaskali. Zvonjava je postajala jasnija: — nastavljala se i postajala sve jasnija: govorio sam sve otvorenije, da se otresem tog osećanja: ali ono se nastavljalo i postajalo sve određenije — dok, napokon, nisam utvrdio da ta buka nije u mojim ušima.

Nema sumnje da sam veoma pobledeo; ali sam govorio sve tečnije i povišenim glasom. Ipak se zvuk pojačavao — i šta sam mogao? Bio je to tih, potmuo, hitar zvuk — nalik onom koji proizvodi sat umotan u pamuk. Borio sam se da udahnem — a policajci još uvek nisu ništa čuli. Govorio sam sve brže, sve plahovitije; ali zvuk se jednako pojačavao. Ustao sam i raspravljao o sitnicama, visokim tonom i žestoko gestikulirajući, ali se zvuk jednako pojačavao. Zašto ne odu? Hodao sam po sobi gore-dole teškim koracima, kao da su primedbe tih ljudi izazvale moj bes — ali zvuk se jednako pojačavao. O Bože! šta sam mogao da uradim? Zapenio sam — besneo sam — psovao sam! Zaljuljao sam stolicu na kojoj sam sedeo, i zaškripao njome po daskama — ali onaj zvuk je nadjačao sve i neprestano se pojačavao. Postajao je sve glasniji — glasniji — glasniji! A ljudi su još uvek ljubazno ćaskali i smešili se. Zar je moguće da nisu čuli? Svemogući Bože! — ne, ne! Čuli su! — sumnjali su! — oni znaju! — Rugali su se mom užasu! — tako sam mislio i tako mislim i sada. Ali sve je bilo bolje od ove agonije. Sve je bilo podnošljivije od ovog poniženja! Nisam više mogao da podnesem one licemerrne osmehe. Osetio sam da moram da vrisnem ili da umrem! — i sada — ponovo — čujte! glasnije! glasnije! glasnije! glasnije!

„Nitkovi!" — kriknuo sam, „dosta je bilo pretvaranja! Priznajem delo! — iščupajte daske! — ovde, ovde! — to lupa njegovo grozno srce!

Preveo Vuka Adamović