Frida Kalo, ili "traka oko bombe"

(odlomak iz tajnih spisa Mustafe Golubića, pronađenih pod nazivom
"Prilozi za istoriju anarhizma")

- Svi srećni revolucionari liče kao jednojajčani blizanci. Oni zlokobni se unesrećuju svako ponaosob na originalan i drugima još nedokučen način! – na brzu ruku sam smrmljao Fridi Kalo, nakon razmene salonskih sintagmi i opaske da me je Meksiko Siti zbunio izgledom "košničko-mravinjačkog" Vavilona. Dok se obdanica u mrak pretapala, preko jezika sam jedva prevalio da sam poreklom iz Hercegovine i da ima pravo da me zove - Tito! (Setio sam se imena koje je drug Staljin, krajem septembra 1934. godine dodelio Budimiru Bosancu Brki, u prisustvu Josipa Broza, Ivana Srebrenjaka i moje nedostojne malenkosti! Po ko zna koji put se lažno predstavivši nanovo sam dokonao da sve moje maske bejahu izgovor za nezgrapnu privrženost dvo-stvarnosti. U sebi sam zapretao uspomene, ili bolje reći, tralje uspomena uzapćene kračunima zaborava. Demoneći se u uloge preuzimanih likova, sve sam se maglovitije sećao ko sam ja, zapravo, odakle sam, gde sam, da li sam se i kud sam se zaputio.)

Kako god da jeste, preko Kube sam dospeo brodom do Kankuna, a odatle sam iznajmljenim automobilom, preko Meride, Koatzakoalkosa, Verakruza i Puebla, posle skoro tri nedelje truckanja, nekako stigao u Meksiko Siti. Da put brže ne okončam presudno je doprineo šofer, Kaetano, kroz "ekspediciju" insistirajući, taksativno navedeno: pod a) da se izanđali motor šklopocije, ishitreno nazivane limuzinom, hladi svako malo; pod b) da se priklonimo narodnoj kuhinji, samo naizgled nerezonski skrećući sa najkraće trase više desetina kilometara da bismo svratili u Toluku i u kantini "Del Rio" uživali u piletu sa salamom (Pollo con ensalada) i u svinjskom kotletu (Lonno de cerdo); pod v) da ne propuštamo sieste uz raspupele mulatkinje sa karanfilima zadenutim u raskuštranim punđama; Da zlo bude grđe odocnjenju sam i sam kumovao, pokvarivši stomak, prvi a verujem i poslednji put se naslađujući voćkama kao što su juke, njame, malange i aujame. U prestonicu Meksika, raštrkanu na nadmorskoj visini od bezmalo dva i po kilometra, stigao sam sa neopravdanim zakašnjenjem.

Odaslat na operativnu akciju pod signaturom "Ognjeno dojenče", striktno sam ispoštovao uputstvo da ‘ne podljućujem oluju u čaši’. U skladu sa time, nastanio sam se dve ulice dalje od trenutnog utočišta Lava Trockog. Držeći se na ‘propisanoj distanci ali, ipak, na bliskom domicaju’, klonio sam se svake slučajnosti da mu se pojavim u vidokrugu. Zato sam vrebao i najmanji povod da se zateknem u Fridinoj blizini.

Boreći se sa istinom da me ispočetka ne htede na oči, zaokupio sam joj pažnju izjavom da je seksepilni ekvivalent nitroglicerina i otrov požude toliko jak da se mora čuvati u malom pakovanju. (Visoka je možda jedva malo iznad metar i po, a njenu produhovljenu lepotu ne umanjuju, ni sa ponosom isticani, brčići nad gornjom usnicom ni šokantna opscenost vokabulara.)

Neočekivano i za samog sebe raznežio sam se kada je "ubrizgala emociju" u evociranju proteklih godina, bez pomnijeg hronološkog redosleda.

Njeno puno ime je Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon, i kao datum rođenja navodila je uvek 7. juli 1910. godine. Iako je bila tri godine starija, istrajavala je u definiciji kako je njen život počeo tek kad je začet nov Meksiko, na dan dizanja Revolucije. Po ocu, slikaru i fotografu, poteklom iz Orade u Rumuniji, imala je nemačko-jevrejsko, a po majci špansko-indijansko-katoličko poreklo. Sa šest godina je okusila prvi gorki plod nesreće oboljevajući od dečije paralize, zauvek ostavši sa desnom nogom mršavijom i krhkijom od leve. "Imajući sebe premalo u vlasti", u srednjoj školi je proglašena za glavnog bundžiju i muškobanju, profesore izvrgavajući ruglu. Smirila se, tek na izgled, upoznajući se sa Dijegom Riverom, koji je radio mural u školskoj dvorani, ne sluteći da će ih fatum spojiti. Na njega je privremeno zaboravila 17. septembar 1925. godine, najmračnijem danu u njenom, tminom i samoćom, prožetom životu. Sa prijateljem iz detinjstva vozila se autobusom na koji je svom silinom naleteo tramvaj. Metalna drška probila joj je stomak izašavši kroz rodnicu, kičmeni stub joj je bio polomljen na tri mesta, kao i ključna kost, nekoliko rebara i karlica, dok joj je ionako sakata desna noga bila smrskana na jedanaest mesta! Zarobljena u gipsanom koritu dugi niz meseci, muštrana na spravi za istezanje i podvrgavana eksperimentalnim hirurškim zahvatima, osvedočila se da se sa Đavolom sretnu samo oni koji ga u srcu gaje i ljuljaju!

Uvrežena u bešćutnost i osamu, od duga vremena počela je da slika samu sebe uz pomoć ogledala. Blistava umetnička karijera, proistekla iz nadljudske patnje, počela je tada, a završiće se negde u večnosti. Govorila mi je kako "slika sebe zato što je isuviše često sama, i zato što sebe najbolje poznaje." I pored malodušnog ponavljanja kako je starica postala još mnogo pre nego što je kroz vrata utrobe u život utekla, ličnim primerom je ispevala himnu ljudskoj istrajnosti, prohodavši nakon 35 operacija! Posledice udesa su bile fatalne po njenu ionako ranjivu intimu jer, pored bola koji ni morfijum nije stišavao, usledila je i niska pobačaja, a tako je žarko želela potomstvo! (Kad je uvidela da molitve Bogu nemaju odziva počela je da se klanja pred paganskom Boginjom materinstva - Koatlikue.)

Svrstavana kao umetnica u nadrealiste odgovarala je "da nikada nije slikala snove već samo i isključivo svoju stvarnost" punu tuge i izobličujuće patnje, uverena da će na njenim slikama mnogi od nas da se nesvesno potraže. Pored toga, događaji kao što su strasna veza, brak, razvod i svi izgledi za ponovno venčanje sa dvadeset jednom godinom starijim Dijegom Riverom, dovodili su je na prag nervnog sloma. Prelazeći preko niza Dijegovih vanbračnih veza, zamalo ga je zatukla "mokahetom" (meksičkim kamenim avanom), kad ga je zatekla u ljubavnom klupku sa njenom rođenom sestrom, Kristinom! Nije, stoga, čudo, što mi je priznala da je "pretrpela dve nesrećne havarije u životu. Jedna je bila saobraćajni udes. Druga, fatalnija, je strast za Dijegom!"

- Smejala sam se na majčine reči kada smo Dijego i ja potpisali bračni zavet, da se "slon oženio golubicom", aludirajući na njegove godine ali i gojaznost u odnosu na moju mladost i lomljivost. Ubeđena da se Đavo u Dijegu otelotvorio, tešila sam sebe da je privrženost bitnija i potrebnija od vernosti. Zbog ljubavi sam suspregla ljubomoru prema njegovoj prvoj supruzi, Lupe Marin, i postale smo kao sestre. – gugutala mi je tokom jedne duge jesenje sijeste, protkane oporim ukusom tekile. (Tekila mi nije prijala ali mi se, zato, svidela rakija od prevrelog soka šećerne trske zvana gvarup, dok sam, umesto vode, pio pivo sa limunom i solju.) Alkohol je uvek bio samo uvod u lascivne serklove, na čijim vrhuncima bi Frida goste šokirala skarednim pesmama i izjavama tipa – najslađa je "gurka – ranosvanka!" Ponekad bi u svojoj vili organizovala privatnu projekciju filma "Travnati sendvič", iz 1915. godine, smatranog za jedno od prvih pornografskih ostvarenja ikada snimljenih i "odglumljenih". Na moj zahtev, prikazala mi je i američki film snimljen 1932. godine, "A woman commandts" (Žena komanduje), reditelja Pola Štajnera, posvećen životu Drage Mašin, dok je još bila kabaretska pevačica. Ražalostio sam se kada sam video da je to, zapravo, jeftin i rđav pokušaj rimejka "Plavog anđela" sa Marlenom Ditrih.

Frida se istrajno nosila sa problematičnom seksualnošću, ne pobijajući da se ’prometala u Demona bluda’ uz pomoć predstavnika oba pola! Glasine da je prvo ljubavno iskustvo imala sa učiteljicom, zbog čega ju je majka ispisala iz te i premestila u drugu školu, nikada nije osporila, dozvoljavajući da prerastu u pikanterije za uveseljavanje dežurnih moralista. (Bulevarska štampa je Fridi u usta stavila neizrečenu besmislicu da ju je učiteljica podsetila na mačora, Huan Pabla, kada lapće mleko iz čorbalukića!) Tvorac Nadrealizma, Andre Breton, obožavao je Fridin rad, nazivajući ga "trakom oko bombe", a Frida je, sa svoje strane, obožavala njegovu suprugu, privolevši je u bludnu krletku. Pariski kvazinadrealistički časopis "Art Brut" je Fridi pripisao izjavu da joj gospođa Breton liči na vatromet u oružarnici, što je pokrenulo čitav lanac tužbi zbog kleveta i skandale sa snažnim propratnim efektom neočekivano izborene slave. Već naredni dvobroj časopisa, (3-4, 1938.) na ime pomirenja, doneo je Fridin literarni prilog pod naslovom "POMRAČENJE EGA". Bezuslovnu pažnju, skromno prosuđujem, pleni navod u epilogu teksta: