| |
Jutro
Jutro me je zateklo budnog, sa pogledom uprtim u pravcu prozora.
Gledao sam smrznuti sneg na krovu zgrade preko puta. Blještava
svetlost se prelamala u raznim pravcima otkrivajući pri tom svu
raskoš i lepotu boja sunčevog spektra.
Tako je barem ona rekla, prošlog petka ujutru, dok je sedela na
prozorskoj dasci, sa čelom prislonjenim na hladno staklo. Ja
nikada ne bih smislio takvu rečenicu, ali ona bi. Bilo je
tipično za nju da govori i radi nešto što nekom drugom nikada ne
bi palo na pamet. Hteo sam da joj kažem da niko normalan ne bi
dočekao jutro sedeći na prozoru, ali umesto toga, samo sam
pitao:
- Šta radiš tu?
- Gledam te kako spavaš. Setila sam se kako si jednom rekao
da ti je savest potpuno čista, pa spavaš kao beba. Velika beba
sa bradom.
Nasmešio sam se nadajući se da ona neće primetiti moj osmeh
ispod brkova, ili ako ga primeti, da neće shvatiti pravi razlog.
Naime, ona je sigurno mislila da izgleda vrlo pristojno.
Spavaćicu je čedno namestila do same ivice belih sokni uvrnutih
u dnu članaka. Ali svetlost koja je dolazila spolja, kroz tanku
tkaninu jasno je ocrtavala oblike njenih nogu, tako da sam sve
video. Leva je bila podignuta malo više i oslanjala se na
prozorsku dasku na kojoj je sedela, a desna je bila nešto niže
na radijatoru ispod prozora. Stopalo je priljubila uz rebra
radijatora pokušavajući da ga ugreje, ali radijator je bio tek
mlak. Uvek su joj zebla stopala, i spavala je u belim
čarapicama. Vežbe aerobika i neredovna ishrana, učinili su da
nije bilo ni grama viška težine na tim nogama. Leđa je uvezala
oko struka mojim džemperom. Džemper je bio debeo i dovoljno
dugačak pa je sedela na njemu, i valjda zato nije osećala
hladnoću prozorske daske.
Ponekad se žalila na bolove u leđima i objašnjavala:
- Suviše su tanka, a nose težak teret. Nije ni čudo da me bole.
Podsmevala se svojoj tvrdoglavosti, kao i bezuspešnim pokušajima
njenih roditelja i prijatelja da joj objasne kako ne može glavom
kroz zid, i da se mora promeniti. Htela je da napusti studije i
da se priključi jednoj plesnoj grupi, koja je često nastupala
kao pratnja poznatim pevačima.
Oprezno sam pokušao da joj predočim kako će se sigurno pokajati
ako prekine studije, ostalo joj je još samo par ispita i
diplomski.
- A šta ću posle, ako i dobijem tu diplomu? Šta je tebi donela
tvoja diploma?
- Donela mi je sigurnost i mir. A ti si bila vukovac i u
osnovnoj
i u srednjoj školi. Ne možeš sve napustiti i biti nekakva
plesačica.
- Mogu, što da ne? Nego, jesi li ti to rekao "sigurnost" i "mir"
,
ili mi se učinilo?
- Učinilo ti se.
Nisam imao snage da se raspravljam sa njom. A nisam baš ni imao
neke naročite argumente. Možda je ona u pravu. I kad bi
diplomirala, verovatno ne bi dobila posao. A ako bi ga i dobila,
sigurno da je ne bi plaćali dovoljno da može živeti od toga.
Drugi problem je bio što nije podnosila gužvu u tramvajima, pa
je išla sa jednog kraja grada na drugi vozeći veliki muški
bicikl. Bicikl je imao visoku prečku, tako da, kad bi se
zaustavila na semaforu, nije mogla da dohvati zemlju celim
stopalom, nego samo vrhovima prstiju, pa je bila vrlo
nestabilna. Govorio sam da će je neki nesavesni vozač gurnuti, i
da će se povrediti, ali ona nije slušala. Sada je decembar,
putevi su klizavi od snega i leda, niko ne vozi bicikl po takvom
vremenu. Niko, osim nje.
Na treninge je gotovo uvek kasnila, i onda bi se uključila tamo
gde je grupa stala u trenutku njenog dolaska. Tako je preskakala
početni deo vežbi, zagrevanje, koji je bio vrlo važan. Nagli i
žestoki pokreti se nisu smeli raditi pre nego što se mišići
zagreju i telo pripremi za njih, to joj je trener stalno
govorio. I pretio je da joj drugi put neće dozvoliti da vežba,
ako ne dođe na vreme. Ona bi napravila kobajagi tužan izraz lica
i pokajnički rekla:
- Neću nikad više.
I namerno radila brže i bolje od ostalih da pokaže kako ona može
i bez zagrevanja.
Na sledećem treningu je opet bilo isto, i trener je konačno
digao ruke od upozoravanja. Shvatio je da će ona u svakom
slučaju raditi po svome, i ne vredi da gubi vreme na ubeđivanje.
Potpuno sam ga razumeo. Ni ja nisam hteo da je ubeđujem u ništa.
Tražio sam načine da je navedem da uradi ono što ja mislim da
treba, ali tako da ona to ne primeti, što je uglavnom bilo vrlo
teško izvodljivo. Tako ni sada nisam hteo da joj držim lekcije o
tome kako je prozorska daska hladna, i nije mesto za sedenje,
nego sam rekao kratko:
- Prehladićeš se, brzo dolazi u krevet!
Podigao sam pokrivač, a ona je utrčala unutra, hladna, ledena, i
morao sam da je ušuškam sa svih strana ne bih li je ugrejao.
Sada je ta strana kreveta bila prazna. Ceo stan je izgledao
prazan i pust od kada je otišla.
Znao sam da će otići. Nisam je zadržavao. Nisam rekao ništa.
Želeo sam da ostane, jako sam želeo da ostane, i ona je to
znala. A ako je znala, zašto bi onda trebalo da to kažem glasno?
Nisam tužan. Osećam samo umor. Umoran sam od života i svih onih
ružnih stvari koje su se dešavale u poslednjih nekoliko godina.
Nagomilavale se. Toliko su se nagomilale, da nekad imam
osećaj kako me sve to gotovo fizički pritiska. I više nemam
snage da idem dalje.
Radim svoj posao u školi, a platu skoro da i ne dobijam. Ono
malo novca što ponekad dobijemo, teško da bi se moglo nazvati
platom. Budžet dopunjavam tako što držim privatne časove. Gledam
te mlade ljude koji dolaze u moj stan puni nade, i pravim se da
ne primećujem pitanja u njihovim očima. Englesku i nemačku
gramatiku im objašnjavam detaljno, i pazim da ih naučim da
govore čisto, sa pravilnim akcentom. Upozoravam ih da engleski i
nemački jezik nemaju tako bogat fond reči kao srpski, i da kod
njih jedna reč skoro uvek ima više značenja, i da zato moraju
biti oprezni, jer lako može doći do greške. One najmlađe prvo
učim spelovanju, i govorim im da, znati govoriti strani jezik,
ne znači automatski znati i pisati na tom jeziku.
Trudim se da ih pripremim dobro, što bolje mogu. Ali na ona
druga pitanja, koja naslućujujem iz njihovih zbunjenih pogleda,
nemam odgovore. Šta da im kažem? Da me njihovi roditelji plaćaju
da ih pripremim za život izvan ove zemlje? Da će morati da
napuste sve one koje vole, i otići da rade u neku stranu zemlju
gde neće imati nikog svog? Ne. To ne mogu. Nije to moj posao.
* * *
Ali, izgleda da se konačno desilo i nešto dobro. Jutro je. Ja
ležim mirno u svom krevetu, i gledam u prozor. Da li to znači da
sam izlečen?
U proteklih osam meseci nisam se usuđivao ni jednom da pogledam
u pravcu prozora. Spavao sam uvek u položaju da su mi leđa
okrenuta ka prozoru, sa pokrivačem preko glave, samo da ne vidim
te prozore. Očajno sam ih mrzeo. I prozore, i moj stan u
potkrovlju, na uglu dveju ulica Starog grada. Dovoljno visoko da
se vidi sve.
Na severu, preko Dunava, gorela je rafinerija nafte u Pančevu.
Sa zapadne strane goreli su ciljevi preko Save, na Novom
Beogradu. Eto, usvojio sam novu terminologiju u skladu sa
sadašnjim vremenom. Na vestima uvek govore "Gađani su ciljevi u
Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu..."
Most više nije most, nego je cilj. I aerodrom više nije
aerodrom, nego je cilj. Fabrike, kasarne, škole, bolnice,
stambene zgrade - sve se pretvorilo u namerne ili slučajne
ciljeve.
Gde god sam gledao, gorelo je sa svih strana. Moji prozori
nemaju roletne, nemaju čak ni tamne zavese, tako da nisam mogao
da ih zamračim, da pokrijem te vrišteće crvene i žute boje koje
su parale noćno nebo i nosile samo strah i smrt. Nisam
izlepljivao stakla selotejpom. Znao sam da mogu pući od pritiska
i sasuti se, ali sam mislio: Ako je suđeno, onda neka bude tako.
Uveče sam uvek izlazio u grad. Nisam mogao da podnesem moj stan,
samoću, zavijanje sirena, brujanje motora aviona i te ogromne
prozore kroz koje se videlo sve, i ni jedan trenutak mi nisu
dozvoljavali da zaboravim. Noću je gorela vatra, a danju se
video gust crni dim koji se penjao u vis prema nebu.
Mislio sam da ću do kraja života mrzeti prozore, ali nije bilo
tako. Rat je završen u junu, a sada je početak decembra. Prošlo
je blizu šest meseci. Po prvi put, posle toliko dugo vremena, ja
ležim mirno u svom krevetu, gledam kroz prozor, i ne mislim na
bombe i rat.
Zamišljam nju kako sedi na tom prozoru, a crna kosa joj izgleda
još crnja u svoj toj belini koja je okružuje. Ona je svojom
rukom odnela sve ružne slike, i ostalo je samo široko i vedro
nebo nad Beogradom.
Ponovo sam zavoleo moj stan, jer ga je ona volela.
Ali nje više nema tu. Njen miris se još uvek oseća u stanu, hteo
bih da ga zadržim što duže, ali ne vredi. Ništa ne vredi.
* * *
Nisam ja izlečen. Samo je jedan bol zamenjen drugim.
Misao koja je godinama bila prisutna u mojoj glavi (naime, znao
sam da je tu, uvek sam bio svestan njenog prisustva, ali nisam
umeo da je definišem - a nisam ni pokušavao - jer me je
uznemiravala), sada je, sama od sebe, dobila oblik, i mogao sam
da je izrazim rečima:
Čitav život je samo niz bolova koji se smenjuju jedan za drugim.
A umeće življenja je, valjda, sposobnost čoveka da podnese sve
te bolove, i između njih prepozna i ukrade po neki lep trenutak,
i uživa u njemu.
Decembra, 1999. godine
|
|
