Književnost pa tek onda
njeno proučavanje

Podsećanje na to šta je književnost a šta književna kritika deluje naizgled nepotrebno. Ali samo naizgled. Da se podsetimo pa onda reći zašto.

Umetnost a samim tim i književnost predstavljaju mnogo toga. Umetnost je takva čovekova duhovna delatnost kojom se čovekov duh, čovekova misao o svetu, ovaplođuje u konkretnoj slici života i sveta, u obliku jednog predmeta (slike, pesme, skulpture, građevine) koji sadrži u sebi neku istinu o životu, neko saznanje čovekovo o životu. (Živković, Evropski okviri srpske književnosti, 1970. str. 5) Umetničko delo nerazdvojan je deo umetnikovog shvatanja života. Umetnička delatnost, ima estetski efekat, koji se prilagođava svakom čitaocu ponaosob (kada govorimo o književnosti, a govorimo) i zavisi od senzibiliteta samog čitaoca, koji se, opet kod svakog (čitaoca) menja zavisno od doba života, evolucije saznanja, uslova recepcije umetničkog dela, trenutnog raspoloženja... Taj estetski efekat jeste najizazovniji element umetničkog dela, jer njegov ishod nije do kraja siguran, pa je verovatno zbog toga mogućnost stvaranja efektnog estetskog utiska na čitaoca toliko važan za književnika. Samo stvaranje književnog dela mora proizlaziti iz najiskrenije potrebe stvaraoca da saopšti nešto o čemu je dugo razmišljao, uzimao u obzir - i za i protiv - diskutovao sa samim sobom i u nekom momentu, mada se diskusija sa samim sobom skoro nikada ne završava, odlučio da obelodani to svoje razmišljanje, rezultat unutrašnjeg previranja. U drugom je planu da li će to učiniti u ritmično uklopljenim rečima, u vidu eseja, putem kratke priče ili te iste priče u dužoj formi. Oblikovano književno delo umetnik daje na uvid kako najširoj čitalačkoj publici tako i književnoj kritici. Stvar je svakog književnika koliko će se u svom delu otvoriti. I potpuno otvaranje i iznošenje svojih stavova sa izvesnom zadrškom ima svoje moguće ishode i zamke. Mogućnost teškog razočarenja, ako ono najiskrenije što može dati drugim ljudima, opise događaja koji su podstakli najdublje doživljaje, intimna ispovest pojedinca koja možda neće naići na odgovarajući odjek i razumevanje. Ili suprotno, ravnodušan stav prema tuđem prijemu svojih najdubljih promišljanja, jer su zapisani iz duboke potrebe, bez želje da se obavezno moraju svideti drugima. Neizvesnost prihvatanja umetničkog dela od strane publike jeste stalna igra na sreću koju igraju svi umetnici a shodno tome i književnici. Igra na koju su se odlučili i koju prihvataju.

Pored estetskog efekta, govoreći o značaju književnosti, misleći na njen društveni, širi značaj, koji proizašavši iz ideje da umetnost treba da oplemeni i pouči, da razvija humano u čoveku, da proširi vidike, da približi ono što je daleko i otkrije sakriveno, dolazimo do potrebe da se književnost sagleda iz tog ugla, ugla svedoka vremena i prostora i ljudi u njima. Svaki književnik je neodvojiv deo uglavnom precizno određene društvene sredine i sasvim precizno određenog vremena. Kao takav, proučavajući svet oko sebe, a darovan mogućnošću da opservira, pretoči utisak u reč, postaje svedok datog vremena, i geografskog prostora. Očekivanja koja se postavljaju u tom smislu pred pisca nisu ni malo naivna Ona zahtevaju veštinu preciznog posmatranja. (Lompar, 1998. str. 13) Kao sastavni deo, socijalne sredine postaje ne samo onaj koji beleži, već i kritičar lošeg, a nasuprot tome najverniji propagandista svega pozitivnog. Pojam pozitivnog mora se shvatiti u najširem mogućem kontekstu. Jer pozitivno se razlikuje od pojedinca do pojedinca, od vremena do vremena, od mesta do mesta. Sve periodizacije i podrazumevaju stavljanje književnog dela u kontekst bilo vremenski, bilo istorijski, bilo društveni, a najčešće su svi ti elementi uslovljeni jedan drugim i reflektuju se u umetničkom delu na različite načine.

Govoriti o naučnom istraživanju u književnosti zahteva, čak nameće dve pomalo kontradiktorne činjenice. Nauka kao pojam, nešto je precizno, analitično, određeno. Književnost kao umetnost amorfna je struktura, istovremeno svakome prilagodljiva a nikome do kraja prilagođena. Nauka o takvoj umetnosti, ili nauka o bilo kojoj umetnosti izazov je sam po sebi. Prihvatajući kao nezaobilaznu tezu, da književnost u stvari slika život rečima, i to život u njegovoj najsveobuhvatnijoj definiciji, skup događaja i doživljaja tih događaja, ona je u stvari pokušaj definisanje života, a naučno objasniti te pokušaje definisanja života više je od izazova. Bolje je reći da je to Sizifov posao koji istovremeno rade hiljade ljudi širom planete. Pokušavaju definisati i objasniti svet književnog stvaranja, u stvari – život. Umetnost kao nerazdvojni deo života, umetnost kao deo umetnikove duše, umetnost koja beleži, uči nas, i podseća, umetnik kao deo društvene celina... i tako u beskraj. Zaista su neizbrojivi načini i uglovi analize umetničkog stvaralaštva. Naučno istraživanje pokušava pomiriti težnju i ideju vodilju samog pisca i stvoriti kariku koja ga drži, vezuje u okviru vremena, društvenih okolnosti i savremenika književnog dela. Namerno kažem književnog dela a ne književnika jer nauka o književnosti analizira i umetnost različitih epoha kao i savremenu. Dobronamerna analiza uvek je korisna i dobrodošla jer predstavlja nečiju zamišljenost, i to zamišljenost nekoga dovoljno svestranog i upućenog u književno stvaranje, nad konkretnim delom. Stavljanje istog pod lupu književne kritike siguran je znak da delo živi, da korespondira kako sa savrmenicima u smislu vremena, tako i savremenicima u širem smislu, ljudima koji dele interesovanje za temu kojim se delo bavi. Od kritičara se očekuje ozbiljno promišljanje o temi kao i donošenje suda ali taj sud ne sme biti obavezujući jer je podložan nekoj budućoj analizi baš kao i samo delo. Pravi zaljubljenik u književnost uvek će znati i to naglasiti da je to njegovo mišljenje, biće otvoren za diskusiju i mogućnost kreativnog sukobljavanja mišljenja, kako sa ostalim proučavaocima istog dela tako i sa čitaocima, pa i samim autorom ako je to hronološki moguće. Svako davanje suda koji zvuči kao konačan nosi mogućnost velike greške. Percepcija književnog dela najviše je sklona promenama i zavisi od bezbroj faktora. Više čitanja jednog istog dela sa izvesnom vremenskom distancom može doneti, ne uopšteno rečeno, različito mišljenje, već čitanje iz različitih uglova, sa realnom mogućnošću da svakim novim vraćanjem nečijem tekstu bude otkriveno i osvetljeno nešto sasvim drugo. Zapravo je sud uvek trenutan i privremen. I to je ono što deli dobronamerno naučno istraživanje od svakog drugog suda. Postoji bezbroj vrsta ocena i njihovih podvarijanti. Može se reći da ih ima i više nego samih književnih dela, jer svaki novi čitalac jeste novi sudija, novo razmišljanje i tumačenje književne tvorevine. Zato neizvesnost pred kojom se svaki književniok nalazi i jeste tako ogroman izazov. I davanje ocene o delu ništa manji.

Jedino što je opasnost u tom zanimljivom poslu jeste ako onaj ko proučava književno delo zaboravi šta je na prvom mestu. Prvo je nastalo književno delo pa tek onda oni koji ga proučavaju – ma koliko to dobro radili. Eto zašto je potrebno podsećanje. Podsećanje na činjenicu da zapravo, sviđalo se to nama ili ne, postoji samo jedan konačan sud o svakom delu koje nazivamo umetničkim. A to je vreme. Jedini most kojim se može obezbediti trajanje svemu što su umetnici stvorili, i kod koga ne pomaže nikakva viša sila. Ono koje je Majstorsko rešeto, kako ga je nazvao jedan od besmrtnih, uvek sve prečiste. Bez greške.