TAMO GDE SMO STALI

Danas je neuobičajeno tiho za ručkom: žena ćutke žvaće i gleda u tanjir.
"Mora da Milivoje i danas dolazi.", kažem, odloživši kašiku.
"Kako si grozan! Ti bi ga poslao u park da po ceo dan hrani golubove!"
Na to ćutim, na pobijam.

Moja Ivana nema roditelje - poginuli su u saobraćajnoj nesreći kad joj je bilo 5 godina. Ima samo strica koji se potpuno posvetio njoj, nije se ženio i nema svoje dece.
Moja žena ima i mene, ali ja se ne računam.

Živimo u mom stanu, okruženi Čikinim stvarima: onim koje je izabrao i kupio za nas i onim kojih se odrekao radi nas. Kad sednem u Čikinu fotelju, Ivana me pogleda. I te kako me pogleda!

"Tako si grub prema njemu!", moja žena dopunjava optužnicu. "Stalno mu guraš rakiju, a znaš da ne sme da pije zbog srca."
"Naprotiv", kažem,"on je presrećan što dobija priliku za ono njegovo prenemaganje."

Zastajem da demonstriram prenemaganje: meko, kao baletan, spuštam desni dlan na levu stranu grudnog koša, uzdahnem, skrušeno pognem glavu.

Ivana ustaje da skupi tanjire. Naglašeno zveckanje pribora za jelo govori mi koliko je moja predstava nervira. Onda se uspravlja s naslaganim tanjirima u rukama i udiše tako duboko da joj se ramena podižu - sprema se da sikne. Onda se začuje otvaranje ulaznih vrata i na tren oboje zastanemo zaleđeni, svako u svojoj pozi. Nema sumnje da je to Milivoje - samo on ulazi bez zvonjenja.

"Jesi li to ti, Čiko?", zacvrkuće moja žena prema zatvorenim vratima na predsoblju. Onda spusti tanjire na sto i provuče se pored mene da dočeka Čiku.
"Pobogu, šta si to vukao? Spusti dole, Dejan će."
To je prvo što čujem, zatim čujem tresak i usledi otvaranje vrata - Ivana uvodi gosta, smešta ga u njegovu fotelju, trči u kuhinju za šećer i vodu. Stiže da se brecne na mene:
"Šta si se ukipio?! Unesi tepih!"

Ooo dobro znam o čemu se radi i pre nego što ugledam na podu predsoblja Čikino najnovije dobročinstvo. Uvlačim džinovsku palačinku i pitam se i ja, kako je ovaj isti Milivoje koji sad sedi otromboljen sisajući kocku šećera, uspeo da izvuče ovo čudo uz stepenice.

"Odmotaj, odmotaj da vidiš!", sipće on nad čašom vode.
"Zašto si to doneo, Čiko? Znaš da imamo sve što nam treba:"
Dok ovo govori, moja žena se poslušno saginje da pogleda poklon.
"Prelep je, prelep!"
Zadivljeno je sklopila ruke, spustila se na kolena pred tepihom i pred Čikom.
Najzad, pogleda i u mene.
"Vidi, Dejane, što je lep!"
Neodređeno mrdnem glavom.
Moja žena se hitro uspravlja.
"Hajde! Odmah ćemo da ga namestimo! Ti, Čiko, samo sedi, Dejan će. Dejane, zašto stojiš? Pomeri stočić!"
Pomeram stočić, povlačim ugaonu garnituru - iz iskustva znam da je najbolje da se ne protivim kad je Čika tu.
"Savršen je!", pljesne Ivana kad je tepih postavljen.

Savršen đavola! Zeleni tepih uz roze zidove - čak i ja vidim da to ne ide. Pratim mimiku na Ivaninom licu, lovim samo meni uočljiv znak gađenja.

"Hvala ti! Toliko nam pomažeš!", kaže mu Ivana nežno.
Onda se okrene prema meni. O, filmska kamera bi volela brzinu kojom se menja izraz na njenom licu.
"Dejane?"
Nema znaka koji sam očekivao, ali, svejedno, znam i ovo šta znači.
"Prosto sam ostao bez reči.", kažem.
Ivana i njen Čika se gledaju suznih očiju. Onda se on lupne dvaput šakom po potkolenici i moja žena pitomo priđe i sedne mu u krilo. Njena bosa stopala vise nad zelenim tepihom. Smeje se.
"Preteška sam, nisam više za to. Imaš slabo srce..."
"Iko, moja Iko... Moje srce od tebe raste.", kaže Milivoje.

Ne znam šta njih dvoje misle u takvim trenucima i da li uopšte misle na mene, ali ja sam sam sebi tada suvišan. Najblaže rečeno, osećam se kao treći, mada nema logike da sam ja taj treći.
Nakašljavam se.
"Milivoje, jesi li za rakiju?"
Ivana ustaje besno me gledajući.
"Ne, hvala ti. Da me ovo srce ne izdaje..."

Tako je, evo ga pokret rukom, pa uzdah, klonuće glave... Nema potrebe da pogledam u svoju ženu. Siguran sam da nije izbegla vazdušni talas mog likovanja.

"Vreme je da krenem.", kaže Milivoje sporo se pridižući sa trona.
"Čiko, sedi još malo! Nisi posedeo ni 15 minuta."
"Ne, ne! Idem. Vreme je za lekove."

Ivana me strelja očima, jer sam već otvorio vrata na predsoblju.

Moja žena izlazi da isprati Čiku do ulaza u zgradu i tamo će se zadržati deset do dvadeset minuta da popriča o onome o čemu nije mogla pred mužem. Kad se vrati zateći će me da stojim sa desnom rukom na grudima, sa zapetim uzdahom u ustima i sa glavom spremnom da teatralno klone. Onda će ona uzeti naslagane tanjire sa stola i udahnuti duboko, tako duboko, da će joj se ramena od toga podići. I onda ćemo s novim žarom nastaviti tamo gde smo stali, kad nas je Milivoje prekinuo.
 

LOV NA KRTICE

Kad je deda prestao da puši, počeo je svakodnevno da ide u lov na krtice. Lepo se videlo da od ujutru samo na to misli. Za prvom kafom zabrinuto je pogledao kroz prozor i udarao se dlanovima po kolenima.
"Tomo, ti ćeš opet na krtice?", nepotrebno bi pitala baba.
"Vidiš da raskopaše livadu! Nakotili se gadovi... Daj kapu!"

Baba mu je uz uzdah pružala njegov radnički kačket i on je, namrgođen, uzimao motičicu iz šupe i odlazio putem uz brdo.

Sklanjajući šoljice sa stola, baba je primećivala:
"Vidi, vidi - ni kafu ne popi do kraja! E, smejaće mu se narod..."

Tri-četiri puta smo baba i ja otišle do njega. Baba bi se prethodno uzvrtela - pa baš kao deda pred odlazak u lov - i onda bismo nas dve krenule ka livadi s bokalom vode i kockicama šećera u salveti.

Deda se mnogo ljutio kad bi nas video. Zaticale smo ga da motri na krtičnjake brade oslonjene na uspravljenu držalju motike, s levom rukom za leđima. Čim bismo prešle bogaz siktao je na babu da će da mu poplaši krtice, da njemu ne treba ništa osim malo tišine da gadovi izvire iz rupa, a on će onda - čvok! - motičicom po glavi, ali, eto, sad je ona došla da nešto trtlja, i sad i on komotno može da ide kući, sve je propalo. Baba bi ćutke spustila bokal i papirni zavežljaj u travu, malo bismo postojale u hladu vrzine i okretale smo nazad. Onda se i on brzo vraćao za nama, ranije nego obično, pokunjen i ćutljiv.

Jednom sam čula babu kad je rekla komšinici:
"Za dlaku osta živ moj Toma! Dobro je sad, dobro, samo je mnogo nervozan, batalio cigare... "

Molila sam ga i molila da povede i mene! Obećavala sam da neću ni da dišem, a kamoli da govorim.

Dedu su ljutila moja moljakanja. Branio se da je to sve dosadno - stojiš među krtičnjacima i čekaš - a ja sam dete, brzo će mi dosaditi, tražiću da se vratim.

Govorio je kao da je lov na krtice najdosadnija stvar na svetu, a vraćao se vedar. Vraćao se lakog koraka, sa kljunom na kačketu okrenutim unazad i sa motičicom, kao zastavom, visoko zametnutom na ramenu. I uvek je vrteo neku ljutu travku među prstima i žvakao negro-bombonu.