Vozovi tamo više ne odlaze

- Dragi putnici, voz Berlin-Pariz polazi sa perona za dva minuta. Molimo da zauzmete svoja mesta.
Kad voz krene, nestane sve što je do pre njegovog polaska bilo teret.
- Kad bi samo znala kako je divno ovde ovih dana. Kad bi mogla da dodješ. Snašao bih se za to vreme za prenoćište.
Bio je to Lukin glas preko telefona, pre ravno sedam dana.
- Dolazim za nedelju dana - rekoh sutradan.- Javiću ti kad tačno stižem.

Praviti planove nema smisla. I kad nepredvidive ćudi nazivamo prejakom senzibilnošću, i tada se opet sve pokaže neizvesnim.

Do poznate mi stare petospratnice u latinskom kvartu dovezli smo se taksijem. Nisam razumela ni deseti deo od onoga što su rekli, jedino kad se spomenu severna Nemačka shvatih da se taksista raspituje. Pričljiv i radoznao, u kratkim pauzama smišljao je nova pitanja, a na razgovor na njemu nepoznatom jeziku, odreagovao još jednim. Skoro naviknutu na njegovo ćeretanje, iznenadilo me je što je u poslednjih nekoliko minuta vožnje postao ćutljiv.

U zgradu se ulazi kroz visoka, masivna vrata, rekla bih hrastova, optočena kovanim gvožđem. I lift za tri osobe, u kom taman toliko i stane, u tom je stilu. Prostorija ne šira od dva i po metra, tek možda malo duža. Tuš-kabina i lavabo odmah desno uz nju zauzimaju čeoni zid u dnu prostorije. Levi, do ulaznih vrata, uzdiže se više od onog što nazivamo propisanim standardom, i čini kosi ugao s tavanicom. Ona se pak spušta do visine nešto više od metra, i spajajući se sa desnim zidom zatvara taj uzani prostor. Na samom vrhu dva prozorčića čkilje u okolne zidove i dimnjake. To je jedina veza tog "čardaka ni na nebu ni na zemlji" sa spoljašnim svetom.

Osetila sam neizmernu glad nakon tuširanja posle desetočasovnog puta, ne prestajući i dalje da premeravam dosetljivost i odricanje neophodne za život u tako malom prostoru, sada ispunjenom mirisom hrane.

Ćuteći, žvakala sam, poluzgrčena, nešto nalik paprikašu s govedinom, iz konzerve, zagrejanoj u mikrotalasnoj rerni.

Zvuci proizašli iz Lukinog prebiranja po sintisajzeru. Držao ga je, kao i ja svoj tanjir, na krilu. Dva puta je, tamo i nazad, prešao okean kako bi ga doneo iz Toronta.

Po ko zna koji put čudim se s kakvom se odanošću (svakako zato što nisu u stanju da se usprotive našoj volji), vezujemo za stvari. Prolaznosti prkosimo njenim opipljivim dokazom.
- Idemo do Sene - rekoh.

U bašti kafea "Kardinal", na raskrsnici gde se račva Ru Monž, umor od putovanja cele prethodne noći potpuno je nestao po ispijanju druge kafe. Prema reci - tako mi se čini po nekim detaljima koje sam uspela da prepoznam - blago se spuštaju uske kaldrmisane ulice, na čijim se rubovima strmo uzdižu ka nebu kameni zidovi. Kovane ograde, boje ugljevlja, udenute kroz krajeve uskih balkona, nadnose se, okićene crvenim begonijama. U dnu zgrada nižu se, jedna za drugom, uske trgovinske radnje prepune suvenira i bižuterije. I isto toliko, ako ne i više, onih koji iz svojih zadivljujuće dekorisanih vitrina i frižidera na ulici nude gurmanima, kao i turistima iscrpljenim od silnog hodanja, grčke, kineske, tuniske i kakve sve ne kulinarije.

Računam u sebi, kada bi se sadašnji prosečni dnevni protok turista zadržao na dva miliona, koliko bi to dana činilo, da svaki čovek sa ove planete boravi ovde jedan dan.
 
Gradom se talasa more lica. Putuju zajedno s njim kroz neko nestvarno vreme. Razmileli se Senom brodovi-restorani, i čamci s roniocima, čija odela podsećaju na tajnovitost dubina. Lukovi mostova, naređani poput prstenja, zagonetno se nadvili nad njom. Duboko je negde obujmljuju. A svetina se neprestano s okolnih ulica sliva na kej, i potiskujući one ispred sebe, gura druge kao po nekom mehaničkom zakonu u pravcu suprotnom od svog. Teku, i mimoilaze se, jedna nasuprot druge, dve reke prepune šarenila.

Duz bulevara Sen Mišel, oko Luksemburške palate, izložene crno-bele fotografije u prirodnoj veličini. Na jednoj vojnik, zapravo njegov lik, s rukama uhvaćenim u gestikularnom zamahu. Zaustavljen u izrazu koji odražava neizgovoreno. Zagledan preko, u Panteon - grobnicu sve-bogova francuskih.

Probudilo me dobovanje. Ne mičući se, pratila sam kako tragovi kapi nestaju na providnoj površini krova. Tek kad je topot počeo da jenjava, protegla sam se i pogledala na sat - bilo je devet.

Iz dela prostorije nalik na kuhinju dopirao je Lukin glas. Skočila sam, na brzinu ogrnula košulju, i skoro vukući papuče za sobom, spustila se strmim drvenim stepenicama, pridržavajući se za metalni gelender da koju ne promašim. Besmisleno je ovde prespavati dan.

Podbočen, s razneženim izrazom lica, Luka je govorio mačkama, koje su ispred njegovih nogu, svaka iz svoje posude, sa apetitom jele svoj jutarnji zalogaj, ne obraćajući mu pri tom nimalo pažnje.

Koraknula sam čvršćim korakom, ne bi li me čuo, da svojim iznenadnim prisustvom ne prekinem taj "intimni monolog", i uz "dobro jutro" probala da uključim mašinu za kafu. Sva iskrivljena, nekim je čudom funkcionisala.

Prostran atelje još većim čine tavanica od providnog stakla i zidovi koji dosežu skoro do neba. Police prepune knjiga se u onom drugom, dubljem delu nastavljaju u rafove u kojima, razapeta na grubim drvenim ramovima dremaju naslikana platna. Između njih i kamina (gutljaj kafe tu posebno prija), u sredini prostorije, nešto nalik na stočić, malo viši, pretrpan šarenim paletama - posudicama svakojakih oblika i veličina. Po njemu posvuda razmazane, stopljene jedna s drugom, osušene boje. Preko puta štafelaj, sa platnom na kome je tek počinjao da nazire Kalemegdan.

Sve je odavalo savršen nered. Čak je i paučina, zajedno sa slikama, ogromnim gipsanim figurama i starudijom - počev od nameštaja do najsitnijih figurica od drveta i kamena, ličila na neku neobičnu, maštovitu dekoraciju.

Bila sam već, kao slepi putnik, duboko utonula u zamišljeno putovanje "Kroz vasionu i vekove" Milutina Milankovica, s njegovom, takođe zamišljenom, prijateljicom. Knjigu sam pronašla u gomili na jednom stočiću od ratana. Za mene pravo otkriće, mada je prvo izdanje štampano još devetsto dvadeset osme.

Trgla me iznenadna buka na krovu. Čulo se kao da mi je pored ušiju profrčalo kamenje. Bile su to ptice, već iščezle, i same uplašene. Podsetile su nas da je vreme da odemo do železničke stanice i kupimo kartu za Beograd.

Kazaljke na satu su pokazivale da je prošlo dvanaest kada smo, hvatajući prečicu, prolazili kroz Univerzitetski grad. Uz sam prolaz kroz zgradu smešten je restoran. Naprečac smo (možda što doručak redovno preskačem) odlučili da ručamo.

Da sam student, znalački dekorisana jela bi koštala trostruko manje. Svejedno, mesto je pravo da se proba kus-kus.

Na šalterima međunarodne železničke stanice (mada sam i sada ubeđena da smo sve to mogli obaviti u prvoj putničkoj agenciji) nije se dugo čekalo. Kako ne govorim francuski, informaciju zatraži Luka. Ne prođe ni minut kad nam se službenik F.Ž., podigavši pogled sa ekrana, obrati (na francuskom, naravno).

Ne bih ni shvatila šta je kazao da me Luka ne uhvati za mišicu, skoro me vukući ka izlaznim vratima. Istrgla sam se jednim pokretom. I stala. Rešena da se ne pomerim s mesta dok mi ne objasni šta se dešava.
"Beograd ne postoji u kompjuteru", reče.

Prvo što mi je prošlo kroz glavu bila je misao da je to kakva šala, njegova ili onog tamo iza stakla, svejedno. Pogledala sam ga još jednom pažljivo, ne bih li tu nedoumicu razrešila. Poznajem li ga dovoljno dobro da bih znala da se na takav način ne šali?
- Možda je pogrešno ubacio ime grada - setih se. – Sigurno se na francuskom Beograd piše drugačije. Nek proveri još jednom!
Službenik je dugo buljio u ekran, zatim govorio, opet nešto nerazumljivo.
- Šta kaže? - bila sam nestrpljiva.
- Pita da li je Beograd u Slovačkoj - tumačio je Luka jedva zadržavajući smeh.
Onaj je zaista to i kazao!
- Pitaj ga koju je školu pohađao - rekoh, i bi mi žao što ja to nisam u stanju.
- Postoje pravila društvenog ponašanja, ne mogu to da ga pitam - prekori me. Eto, ja bih da učini nešto što se ne uklapa u društvene norme.

Kao prikovana za to mesto, grčevito sam se naprezala na koji bi način ona tamo neznalica mogla da mi u svom blesavom kompjuteru pronađe Beograd. Govorila sam: "Nek ubaci 'Srbija'." Učinio je - "nema". "Jugoslavija" - "nema"; "Srbija i Crna Gora" - "nema". "Ima li voz za Sofiju, mora da Beograd postoji kao stanica!" "Ne postoji" "Mozda za Atinu?" "Ne postoji" "Možda za Tursku?" "Ne postoji"!
Kao da je nestao. Nemoguće!

Kako se i dalje nisam pomerala, službenik ustade sa stolice i izgubi se iza jednih od vrata. Nisam mislila na ostale koji čekaju, nisam se ni okretala. Stajala sam strpljivo, kao da će nakon svog tog mog čekanja najzad da mi vrati Beograd tamo gde on u stvari i jeste, samo što oni to ovde, u Parizu, ne znaju. Sada će mu neko to reći, i on će da se priseti onoga što je samo zaboravio.

Umesto toga, vratio se s povećim papirom. Bila je to slobodnom rukom, grafitnom olovkom nacrtana šema "kako stići do Beograda". Takve šeme se verovatno rade samo u specijalnim slučajevima. Ili pak za ona mesta kojih iz nepoznatih razloga u kompjuteru nema. Čitav taj "rad" sastojao se od toga da: odvezeš se od Pariza do negde u Nemačkoj, onda do negde u Austriji, zatim do negde u Mađarskoj, a odande za Beograd!

- Kaži mu da može da zadrži papir – rekoh - zatrebaće mu!
Bila sam potpuno iscrpljena.
- Idemo - rekosmo skoro jednoglasno.

Kiša i sunce smenjivali se naizmenično dok smo se peli na Mon Martr. Išli kroz lavirinte latinskog kvarta, do Panteona. Preko Sene, do narednog mosta. Uz Ru Muftar do trga Eskarpi.

Predveče se, kad zamaknu sunce, pootvaraše šaloni.
More prozora izroni, nalik Šagalovim. Svaki okrenut nekom Vitebsku.
Onamo, kuda vozovi više ne odlaze.