Topla kafa

Oko pola jedan trebalo bi da budem na kafi kod sestre i zeta.
Sedim za kuhinjskim stolom za troje i razmišljam kojom ulicom da idem.

Ukoliko krenem ulicom Bogomira Todorića stići ću kasnije, ali ću videti one verovatno prljave izloge radnje sa trećeklasnom robom. Možda ponovo pronađem nešto što mi je potrebno. Poput dobrog džempera za ovu i sledećih nekoliko zima, ili puniju rolku.

Ako ipak krenem ulicom Miroslave Kostić - Nane, stići ću brže. Biće sigurno dosadno prolaziti tuda, samo oronule kuće u kojima niko ne živi. Malo ljudi prolazi tuda. Možda se boje da im se njihovo drugo lice jednine ne iskezi kroz drveni okvir bez krilnih prozora.

Ako krenem pak ulicom Braće Crnomarković možda neću ni stići, u toj ulici se prošle nedelje bar pet puta pucalo. Dvoje ljudi je ranjeno. Možda ću biti prvi koga će dokrajčiti.

Krenuću pre dvanaest. Sigurno pre dvanaest. Krenem li pre dvanaest stižem kojom god ulicom da krenem. Dužina i prepredenost ulica mi neće biti bitni.

Stići ću kod sestre i zeta. Stići ću.
Svakako zbunjen i uplašen od ljudi koje ću neminovno sresti. Uplašen kasnije nakratko od sestre i zeta.

Bitno je da kafa bude topla. Ako je topla strah od ljudi nestaje i bivam poput njih. Samo zbog kafe. Zbog toga je i pijem svaki dan nekoliko puta. Da bih bio poput njih. Ako je hladna ostajem pomalo uplašen.
Ne znam šta bi se dogodilo ako bih prestao da je pijem?
Mislite da bih postao zec, srna? Postao bih... Jedno je šta bih voleo da postanem a drugo šta bih zaista postao.

"Čeka te. Na stoliću u dnevnoj. Moram kod frizera. Marko je u kupatilu, sačegaj ga, raskomoti se. Nisam ti sipala šećer, uzmi sam. Jednom piješ sa malo, drugi put sa više šećera, ko će te znati."

Marko je dugo ostao u kupatilu. Toplu kafu sa pet kašićica belog šećera popio sam odavno. Strah je nestao. Potpuno.

Pre dodira sa njegovim grudima, na oštrici noža za hleb video sam skoro bele mrvice. U sudnici sam se ubacio u govor moga advokata, visokog čoveka sa kratkim nogama, dok je govorio o mojoj neuračunljivosti, rekavši da je kriva topla kafa a ne ja. Da je nisam popio sve bi bilo u redu. Da je nisam popio ne bih bio oslobođen straha.

Kada sam izlazio iz sudnice, moja majka je čvrsti stav kojeg sam se držao potvrdila palcem i kažiprstom koji su se držali jedno za drugo kao da su zalepljeni: "Nisi ti kriv, dete moje."

Nije ni Marko. Bio je dobar prema meni, mojoj sestri i deci. Ponekad mi je "ispod žita" davao koju "crvenu" znajući da nemam posao i da bih voleo da izvedem Milenu, tadašnju devojku.
Nije ni Marko.
Topla kafa je.