Drvo života

Često zamišljam kako sam drvo. Da poznajem i nebo i zemlju, plutam na vetru, upijam kišu, otvaram se suncu. Da sam dom ptica i grlim njihova topla gnezdašca gde se ispiljuju mladi ptići. Otplešem listom i blago okrznem prvo paperje nekog večito gladnog ptića. Da se prepustim češkanju mrava a ponekad usputnih ljubavnika koji bestidnu čežnju prepuštaju brzometnoj nasladi... volela bih da sam drvo sa urođenom strpljivošću postojanja u kolotečini sveta. Strpljiva za mačke sa zarivenim kandžama, srpljiva za pseće poniženje. Strpljiva da ponekad osetim dodir ruku već poodrasle dece čije sam seme slutila iz ritma trenja, čiji sam oslonac bila.(u slučaju da imamo sreće - vremenom trajanja).

Da strpljivo i bezglasno jaučem kada osetim bol, jer još uvek ima budalasto romantičnih ljudi koji svojom velikom željom, da svoju ljubav iskažu javno i glasno, urezuju imena, imena koja ne znače ništa, već sutra biće nečiji zarezi, imena koja ne imenuju, ne znače više, imena zanosa, zaboravljena u mom mesu, tetovaže koje rastu na meni kao tuđi greh.

I menjaću se svakim novim danom pred licima prolaznika punih bezličnih očiju. Ponekad, desi se, protrči koje detence, zastane, zagrli me ali kada poraste zaboravi moj jezik. Ljudi ne znaju da mogu da ih čujem, zaboravili su da slušaju.

Uglavnom, stalno ću se menjati, sa svakom novom kapi kiše, svanućem dana... nikada ista, ni zimi ni leti ni u proleće, jesen... a biću tu, dugo dugo... stajaću na istom mestu i posmatrati svet oko sebe.

Ali, jednom za svagda promeniću oblik: posle velikih agonija, kažu, i forma života se promeni, da je više nikada niko ne prepozna ...

Postaću ...

Ostaću panj, možda niko neće ni primetiti. Zaboraviće da sam bila deo njihovog vidokruga svaka dana, da su me okrzli okom dok su išli ljutiti na posao, vraćali se sa istog preumorni za bes. Desiće se da se o mene i saplete katkad devojka oslabelog očinjeg vida. Njena je priča jednostavna - još uvek tvrdoglavo odbija naočari a isuviše je nespretna za sočiva, ili obnevideo od pijanstva razočarani muž proklinjući mi i seme i tvorca.

Ili, pak da tu sedne starica, i odmara se satima, što zbog umora a što zbog senilosti. I misliće duboko u sebi da je slobodna jer ne mora da zna kuda je krenula - u svakom slučaju negde će već stići. I sedeće tu satima, nekad okrznuta istim onim nezanteresovanim očima... kako će vreme odmicati podrhtavaće pomalo od nelagode misleći da te oči vide, znaju, misleći da je oni sažaljevaju jer joj je koža poput sasušene smokve a kapci toliko spušteni da se jedva naziru dva proreza kosmičkih prozora koje skrivaju budalsastu mudrost praktičnosti ljudskog bića

...Sećanje je panj, necelovito, asocijacija kojoj je srž neznatna, nepoznata. Šta je srž ako nisu i granje, lišće, stablo, koren? Možda nit koja povezuje celinu. A kada se nit prekine, je li to smrt? Ko će povezati sve te niti?

Slažem, bojim, senčim mozaik rastresitih misli.

Predala sam igru i ruž je ispucao na usnama mojim, suvim, neelastičnim, tihim, umornim od priče i nekadašnjih poljubaca... jesam li sada više ili manje žena?

Mirno sam more bez plima i oseka, pod večitom pripekom zvezde života, isparavam. Gde nestaju ljudi - samo iščile, presahnu, ili ih zasade u zemlju pa niknu kao panjevi, neceloviti, vremenom istrule... nekad neko ispliva iz zaborava, otvori se kao dragoceni biser školjke i izgubi se ponovo u meni. Godinama ubeđujem sebe da neću zaboraviti, da ne mogu zaboraviti, ali kada se ponovo setim vidim koliko sam uspešno ili bezuspešno zaboravila.

Volela bih da je to bilo ovde, kada si, panju, bio mlado drvo, tu sam se jednom sakrila od kiše i tu se odigrao ceo moj život, pamtim da su mi usne bile vlažne a ipak, tako žedne. Uostalom, šta drugo može mladost da pamti osim svoje žeđi.

Najednom, naišao je on i dugo smo pričali ne primećujući da tvoje mlade grane propuštaju koju kap da nam se slije niz glave. Da, mladost ne primećuje... tako da sad i baš nisam sigurna da je to bilo baš ovde. Ali volim tako da mislim.

I onda sam danima čekala pod istom krošnjom, nemarno otresla koju bubicu za koju sam srasla s tobom pa joj je bilo svejedno. I pojavio se samo jednom, u sumrak. Sada ga pamtim kao sen, jer on jeste sen... osenčio je moj život i nestao kada se dobro razdanilo. Nismo govorili reči, naš govor bilo je disanje, duboko, promuklo, sporo i teško... zatim ubrzano - sve do vriska. Onda je on prestao da diše, bar za mene... nikada ga nisam više videla, a i ako jesam to više nije bio isti čovek. Ipak, moje telo ga dobro pamti ili bar delić njega, nije mogao biti zaboravljen, naprotiv, kako su meseci prolazili rastao je u meni, sve dok nije nabujao i otrgao se vodom i vremenom...

Sada je sve to tako daleko. Posmatram svaki zalazak sunca i divim mu se kao da je to poslednje što će moje oči videti. Nikada nisam uživala toliko kao sada u svakom zraku i toplini koja se svakim istrošenim dodirom hladi... i oblaci koji se bezazleno množe, to se nebo sjurilo ka gustoj tvari tame...

Zatim, ustaje i zaboravlja da je ikada bila ovde jer za nju postoji vetar kao nagoveštaj kiše, kiše koju neće sačekati u ovome životu, kiše bez krošnje, bez....

I to je samo deo mene, nekada će i neko dete zastati, brojati moje godove, misleći o gradivu iz škole.

...Da ovde je onda sever, evo sa strane ima i mahovine a ovde je jug... a ova sveže izorana zemlja mogla bi biti delo neke krtice...

I nastaviće ubrzanim dečjim korakom ka prvoj mladosti i ostatku svoga života, i neće znati da je pored mog korena zakopano blago njegove buduće prve ljubavi, koja će tako snažno obeležiti njegov život. A to je jedan mali kovčežić u čijem je sadržaju otkinuta barbikina glava, ukradena marama najbolje drugarice i prvi kontrolni sa lošom ocenom... setiće se da je tu negde, posle toliko godina, žarko želeći maramu da vrati, ali neće prepoznati mesto i kopaće pod tuđim hladom, dok će krivica rasti... a njenu će prvu ljubav grliti ista nekadašnja drugarica, i krivica bezazleno posejana pustiće klicu a nesrećni trougao ostati zapisan na mojim godovima...

Od mog stabla napraviće sto za ručavanje, za šest osoba. Staviće me na lepo osvetljenom mestu, gde će me pri svakom izlasku sunce pozdravljati dugim zracima a rojevi čestica prašine strujaće sa vazduhom milujući moju površinu. Okupljaću porodicu nedeljom u podne i biti svedok sitnih čarki i neslaganja, a kada su slavlja vrištaće ponosno na meni najskuplji stolnjak i drečava jela kao svedoci njihove idealnosti. Ne, neću imati mira ni noću kada će glavom i bradom domaćin kuće spustiti umorne dlanove i čekati da ponoć prođe... i nesanica.

...kuda odlazi otišlo? U šta sam se to pretvorio? Prestao sam da razmišljam, samo se mehanički dešavam. Toliko uloga je ovaj život pisao za mene a nijedna ne dopire do mene. Samo brojevi, sati, dani. Ne mogu da zaspim, a kada zaspim, ne ustaje mi se, gadi mi se dan. Sve je isto. Ponekad, pod zanosom alkohola i ispraznih priča sa ljudima koje nazivam prijateljima, utakmica do kojih mi i nije stalo, odglumim radosnog čoveka koji veselo hrče pored žene, nepoznate. Ponekad, prodrem u njeno meso odakle su moja deca potekla, bez strasti, dobar poznavalac mehanike pokreta.

Jednom ću prestati da dišem, kao i otac koga nikada nisam poznavao. Kao i moja majka. Juče je izdahnula. Vratila se iz duge šetnje, sela i sa takvom lakoćom prestala da diše...

Od mojih grana izradiće olovke...
Olovke najviše koriste deca. Pišu prva slova, brišu, crtaju. Izmišljaju priče, pišu dnevnike, zapažanja, zapisuju događaje.

...Mami je opet došao komšija Rade. Igram se dok oni ispijaju kafu iz šolja bez dna. Iza njih je pas, u pozadini kabl. Pas ume da pregrize kabl. Oni dolaze do dna, s vremena na vreme... do mene dopiru njihove nepovezane rečenice: ''Zaboravljam da brinem... zaboravljam da kažem, zaboravljam da mislim. Znam da me plaši pomisao da ću u budućnosti biti džangrizava baba koja i dalje sanja, priseća se... Prošlost.. Sećanja. Dosadno''.
Budućnost, počeci bez kraja... krajevi bez početaka... Sredina ukočena u segmentu, sastavu, osobenosti života...
Opet dosadno... Izumrla bića u sopstvenom sopstvu postojanja i bezgranične operacije ''šta bi bilo da je bilo, ja, ti, on, oni-svi skupa kajemo se - mogli a nismo mogli...
Prošlost... otkud mogli? To je što je, bilo je, tako je kako je...''
Psa, ipak, ne zanima kabl.
''Mama, mama! Kuca jede barbiki glavu!'' Odrasli ne umeju da slušaju druge odrasle a kamoli nas, decu.
''Pusti mamu, vidiš da slušam čika Radeta.''
Sadašnjost. Barbika bez glave. Odrasli opskrbljeni ponosom i koječim... ''ne zaboraviti-kupiti-hleba-creva-misle, a uz to i koje pivo, pa slanina, suva..''
Tehnologija. ''Tehnološki višak, pa onda kuku lele! I ne zameri ja sam ti muškarčina koja izdržava porodicu i dve švalerke sa manikirom i autentičnim silikonima... a tek da se pozovem na decu... nejač baaatoo, treba... sutra vraćam na 24 rate, presaberi, oduzmi, da se ubiješ, al koštaju i žileti, ne samo Armani gaće.''
''Od jeftinog do skupog, nek ide život, daj šta daš, ide Božić, treba ugojiti ćurke''.
''Ni novogodišnje jelke im nisu ravne! Al' šta ćeš, sve su žene lepe, sposobne i jake, a vidljiv je samo nakit. Što jače sija bolje se primeti... mda, piletina je nešto drugo... obrađivanje sirovog mesa ide brže. Kasnije dinstaš.''
I opet, prošlost-šta bi bilo da smo se kasnije rodili, svi srećni, uvežbanih creva, u akciji ka pasivnošću... živimo ispraznim životima u nadi da je bilo bolje a biće ako se novčanik ugoji.
A zar je to smisao? Novac? Time ne možeš kupiti sve. Nigde nisam mogla da nađem baš ovakvu maramu, morala sam da je uzmem. Nisam toliko želela da je imam koliko sam želela da je ona nema.
Niko neće saznati...
''Sine, jesi li naučila lekciju iz engleskog, nisi ti više mala da se igraš.''
''… a life lesson, and I repeat, aunts like young chicken and undes turkeys in a newyears look…''
.
Osećam nervozne ujede i kristale soli, u zgrčenim sam dlanovima devojčice koja je naglo prestala mnome da piše.