Riba

riba se beči
cele celuloidne noći u mene. iz neke pesme
kasno pročitane, silvije plath? ristović
ane? riblju haljinu bih htela, majko
i oko bistro kao supa kod seljanke. meka je
utroba, riblja i moja, i meki jastuk
trbuha tvog.
po zidu senke, likovi zgusnutih lepih piksela
mole da uđu u moj svet
pepela i rđe. moram
pospremiti nered, ukalemiti pupčane
vrpce, arhivirati, dati im ime
znak broj.


TUČA

ne pada snijeg. iscjepane novčanice padaju, ponekad grad u obliku
petoparca da nas sjeti davnih dana, da padne na oči vladara.
sakupljam listove raspjevanih knjiga. u grudi svevideće oko.

šećer u prahu na licu žena, njihov je ponos i nada da
gorčina zaslađena mimikom pretvara suze u djecu
nerotkinja.

ovo je najružniji stih.

ja sam pukovnik.
imala sam prijateljicu u dalekom gradu na obali mora.
grad je toliko dalek da i nisam
sigurna je li na obali mora. na terasi smo ispijale prve jutarnje
razgovore. i sad ponekad pričamo, javi mi se
sa terraina ispod breza. tjeram
gavrane.

ne razumiju me.
hoću grad, oni mi daju grad, uspavan i pohotan, tražim slanu,
ne morsku vodu s napućenom usnom plaže.


1999.

cvetale su magnolije u dvorištu ograđenom
nato bombama. njihova boja je bila skroz ok,
prljavo roza, slična koži bebe koju sam ljuljala
u zamračenoj sobi.

mislim da sam te godine objavila
knjigu. i nju sam nunala uz tresak vojnih
čizama, koji se lako prenosi ravnicom.
ponekad mi se činilo da je vojska uzjahala konjicu
i da momci iz sela ne shvataju

da kobila pod njima nije podatna. vraćaju se
zajapureni i drugačiji, ne hvale se. cepaju marsoniju,
piju krv i suze svojih žena.

ostaju nam dužni, zatvaramo kafić,
bežimo u advokaturu.