Baka i unuka

Baka prebira pšenicu. Unuka pegla haljinu.
Baka: Sutra idemo da okopavamo vinograd – govorio bi tvoj blaženopočivši ded i smeškao se. I ja sam se njemu smeškala i tako bismo mi jedno drugome govorili sve što smo želeli da kažemo. Pitaš: šta smo zapravo govorili? On: spremi se, onako kako ti umeš, znaš i sama. A ja: smatraj, mili, da sam već spremna. Sada pitaj: u čemu se sastojalo moje spremanje? Morala sam lepo da se obučem. Da, da... Imala sam lepu cicanu haljinu na struk, s malim žutim i crvenim listovima i ljubičastim porupčićima na grudima... I vidiš, morala sam tu haljinu obući i glavu povezati isto takvom maramom. "Kad te vidim u toj haljini i u toj marami – rekao bi tvoj deda – kao da me sunce obasja." Budio bi se u ranu zoru, pa bi mene budio, nežno, i posmatrao me s divljenjem kao što odrastao čovek posmatra dete, i sažaljivo i ponosno: "Ustaj – rekao bi – vreme je." Ja bih sedala na postelju i, kao da sam i ja mala, sanjivo se smeškala, trljala oči i odevala se. Nije mi mnogo vremena trebalo: nije mi bio potreban steznik, čak ni prslučić. Umivali smo se posipajući jedno drugom. Prvo sam ja njemu posipala. I kad bih sipala poslednji krčag, odskočila bih u stranu, ali on bi ipak uspevao da mi u lice i za vrat pljusne hladne vode. Iako mi to nije bilo neprijatno, udarala bih ga i šakama gurala u slabine. Nakon umivanja kretali bismo u vinograd. On je nosio veliko, bleštavo zaoštrenu motiku na dugačkoj dršci i zemljani sud s vinom. Koračao je da mu se čovek morao diviti, kao tvoj carević, krupnim korakom, ponosito. A ja sam nosila stoličicu i malenu lepu korpu s nešto hrane i svojim ručnim radom. Doveo bi me na mesto i poseo u međured, pod lozom, na dvadesetak koraka od kraja vinograda. I ja bih se laćala rada. Kopao je, ali kako je samo kopao! Malo su bila dva oka da bi ga se čovek nagledao! Pevati nije umeo, ali je zato u njega sve pevalo - i motika, i snažne ruke, i ozareno lice. Pogleda me, ozari se, i ja se, zauzeta svojim radom – plela bih ili vezla nešto – njemu osmehujem, i on bude još razdraganiji, kao da bi da se pozori preda mnom. Približavao bi mi se međuredom, pa bi, smeškajući se, oko mene, kao oko loze, stao da okopava; a onda bi padao na kolena i pitao: "Pa, kakav sam ja momak?" – "Dobar" – odgovaram. "Dobar". "Poljubi jedanput, pa ću biti još bolji!" Ja bih ga poljubila, pa sa svojom stoličicom trčala na novo mesto i otud se smeškala. A on bi me gledao, prinosio ustima krčag s vinom, dugo pio, pa bi ga začepio okaslinom, dohvatio motiku i nastavio da radi.. Ali kako je radio! Kao da je munja sevala u njegovim rukama, a ne motika. Približavao se opet međuredom mome novom mestu. Približio bi se i pošto sve okopa opet bi kleknuo i upitao: "Pa, kakav sam ja momak? Poljubi me!" I ja ga poljubim. Sedela bih pred njim sve dok je imalo šta da se okopava i stalno smo se smeškali jedno drugom. A ako bi ko video okopan vinograd, ne bi verovao da je to on sam uradio, bilo je dosta i za trojicu. Pošto bismo se naradili, zajedno smo se vraćali kući.

Unuka (prilazi umivaoniku): I ja ću biti uz muža, i zajedno ćemo okopavati, makar i od jutra do večeri, čak i bez odmora.
Baka: Znam, znam. Probali smo mi i tako. Udvoje se mnogo može uraditi, ali tada ti nećeš moći da vidiš pravu njegovu lepotu, a ni on tvoju. A to, da ti vidiš njegovu, da on vidi tvoju lepotu najveće je bogatstvo u braku, i za ženu i za muža.
Unučice, kad se umivaš ne povlači dlanove odozgo nadole, nego odozgo naviše.
Unuka prosu smeh u mokre dlanove. Ramena joj se tresu od smeha.

Prevod s ruskog: Vera Zogović