JAVNA PESMA

Između dva bola
u noći koja ne može opstati bez beline
sakupljam sva svoja zavaravanja
i odričem se reči za molitvu veka
jer u ovom duboko urezanom sečivu sna
uzalud čaraju poetike
kada o tome ćuti ptica zajednička.
I uzalud jedan svetao krug
obilazi nebesne riznice
i krade zvezdane kiše
kad svako spava u svome svetu
a svet izvan njega.


KO SAM JA DA VERUJEM U ONO STO JESTE

Svakog jutra ubijam svoja ubedjenja iz prethodnog dana,
I svakog popodneva izmislim nekoliko novih koja neće umeti da prežive.
Lešinari nadgledaju moje reči, tišina mi puna grabljivica.
Rasprodati su svi horizonti, vešci se poženili gradovima u plamenu.
Iz hramova se razbežale ptice, prva paukova ljubav između azura i statue.
Možda sam rodjen ispod najpijanije zvezde na ovom nebu!
Izjutra suncokret, u podne pesak a u predvečerje nago vino,
Ne prepoznajem sanjanu zemlju pa umesto konja čuvam pticu.
Voleti, mrzeti, to su čovekove reči, ali ko sam ja da verujem u ono što jeste?
A ptica, uprkos sebi, skoro čovek, koja je mala mojom krivicom,
Sneva planine nedeljom u podne i zna razliku između čoveka i čoveka.