| |
Večito traganje za sobom
Klaudio Magris
Arhipelag 2008.
U izdanju Arhipelaga, polovinom prošle godine, izašao je prevod
knjige Klaudia Magrisa „Vi ćete, dakle, razumeti“.
Obeležen kao pisac "najbolje humanisticke tradicije" i
predstavnik "umnožene slike evropske književnosti sa početka 21.
veka", i u ovom rukopisu Magris se bavi pitanjem identiteta,
ispitivanjem granica bliskosti i dokazivanjem večnih istosti u
ljudskim životima bez obzira na vreme i prostor, uključujući
mitološku ravan kao ishodište celokupne projekcije ljudskog
društva.
Kao jedan od izabranih koji pisanjem razmiču granice, bavi se
sudbinama omeđenim različitim provokacijama, ne prestajući kroz
široki istorijski spektar beležiti primarne impulse ljudskosti
koja je neminovno i svuda ista. Baveći se granicama kao potrebom
pripadanja, s jedne strane, i zloupotrebom iste u različite
manipulativne svrhe, Magris prati arhetipski kod primarnosti
ljudskog duha. Njegovi junaci su tačke u istorijskim i kosmičkim
razmerama, ali uvek, svojom bivstvom i usudom nadmašuju mesto i
vreme u kome su. Potreba za širinom, za nemerljivom daljinom
koja nadmašuje bilo koju vrstu ograničenosti ili pripadanja,
potreba za dekodiranjem individualnog bivstva i njegovo
prevođenje na nivo univerzalnih simbola prožimaju i
čine suštinsku ravan Magrisovog pripovedanja.
“Vi ćete, dakle, razumeti” spada u red njegovih kratkih romana,
bolje reći produženih pripovesti i pre svega pokazuje koliko je
formalna dužina iskazivanja suštine zanemarljiva kategorija.
Sentimentalna priča o savremenom Orfeju i Euridici, priča o
krhkosti i prividnosti svega materijalnog, potvrda je
vanvremenosti najprimarnijih individualnih vrednosti.
Knjiga se čita u jednom dahu. Napisana u prvom licu,
ispovedno-sentimentalnim tonom, otvara više vanknjiževnih fonova
kazivanja. Najčitljivija i najdirektnija jeste priča o
otuđenosti, o samoći i dubokoj očajničkoj želji da se jednom
pronađena nit bliskosti sačuva.
Okosnicu zbivanja čini jedna paradoksalna ljubavna priča u kojoj
se obolela žena, dobrovoljno povlači u Dom spokojstva, socijalnu
ustanovu u Italiji u kojoj borave bolesni, bez obzira na
njihovo socijalno stanje. Radnja je geografski locirana u
Italiji, ali njena vanvremenost nijednog trenutka ne biva
dovedena u pitanje.
Kroz ženino pripovedanje, saznajemo sve što je nužno. Bez
previše detalja, bez opterećenosti konkretnim događajima,
pripovedajući više o njihovim tragovima zabeleženim u sećanjima
razotkriva nam se iskonska priča čežnje i neophodnosti između
muškarca kao prividnog stvaraoca i žene kao stvarnog pokretača
stvaralačkog impulsa. Bezbroj trenutaka, detalja, stvarnih
uspona i padova, osenčeni su lagano retrospektivnom sažetošću
onoga ko je izvan pojavnog, materijalnog sveta i može i ume da
sagleda veličinu i nužnost, kao i meru svih stvari koje čine
jedan ljudski život.
Obraćajući se Upravniku, čoveku koji je izvan domena priče
njenog bivšeg života, ali sveprisutan i postavljen na mesto
vrhunskog svevidećeg oka, koji odlučuje o mogućnosti susreta, bar
na jedan čas, sa njenim mužem pesnikom koji ne prestaje da je
traži, žena istovremeno pokazuje skrušenost i pomirenost kao i
prikrivenu povremenu nadu da se taj susret neće ni desti.
I baš u tom čvoru raspoređene su još neke relacije i intencnije
romana.
Prvo, raspored figura, tj. likova je eksplicitno mitološki.
Žena, Euridika, prerano otrgnuta iz stvarnog sveta obitava u
magličastom prostoru teško zamislivog Doma, njen muž pesnik,
Orfej koji ne preza ni od čega da bi je našao i vratio kući, te
Predsednik Doma, kao bog podzemlja, u ženinim ispovestima i
dobar i blag, ali neumoljiv, tek negde kao naznaka. Radnja je
identična sa večitom mitskom, orfejskom pričom, mada u romanu
naša Euridika vođena piščevim glasom, razmešta figure i priču..
I unatoč želji za još jednim susretom, za stvarnim svetom iza
polumraka Doma, unapred je odlučna da ostane tu gde je, jer je
svesna da joj bolest ograničava život samo na mesto na kome
jeste, što je čini idealnim tipom junaka (čoveka) koji poseduje
potpunu svest o sebi i nužnosti delanja.
S druge strane pričajući svoju priču, ona priča i priču o
pesniku (stvaraocu), o prirodi i smislu pevanja i pisanja
(stvaranja) kao činu vrhovne ljudske opsene i esencije. Priču o
umetniku i njegovoj ulozi i mogućnosti delanja u društvu,
njegovoj neprilagođenosti i istovremeno sreći onih koji
pripadaju tom svetu.
Izuzetno lirska naracija lišena bilo kakve patetike, na kraju se
svodi svakako na priču o muškarcu i ženi, kao večitoj
pomešanosti potrebe i ljubavi, ali dotiče i jedno potpuno
odvojeno pitanje: pitanje individualnosti i sopstva unutar te
veze. Dakle, cela priča je strukturalno monološki iskazana i
zaokružena kao jedna neponovljiva sonata posle koje svakako dugo
ostajemo zamišljeni…
|
|
