| |
Dokaz
- Ako me voliš nikada me nećeš ostaviti. Poći ćeš samnom, i to
će biti tvoj dokaz da ne možeš bez mene. – Aleksa je dugo, dugo,
kao privilegovani lik ove priče, razmišljao o ovim njenim
rečima, koje mu je ona izgovorila, negde na samom početku, kada
su se upoznali. I kada je, poput afekta, buknula njegova
zanesenost njom. Zbog koje kasnije, a ispostaviće se do
poslednjeg dana, nijedan trenutak nije mogao da zamisli bez tog
neponovljivog lica. Ni jedan san u kojima se, jedino slobodno,
sastajali, i bez straha da će ih neko uočiti i rubricirati.
Šetali po kiši neosvetljenim ulicama. Odlazili u kineski
restoran u Dunavskoj ulici. Spavali u hotelu NS, čija su peta
zvezdica postajali, svaki put, kada bi iznajmili jednokrevetnu
sobu sa francuskim ležajem. Mnogo kasnije, možda i nakon dve
godine poznanstva, kada je saznao da je bolesna, što je ona iz
prevelike ljubavi, kao činjenicu zdravstvenog stanja,
prikrivala, Aleksa je počeo da razmišlja o njenim rečima, kojima
ova priča započinje njegovu ispovest i potvrđuje da je njegov
život i, zaista, započeo od trenutka kada ju je upoznao. Smogao
hrabrost da joj priđe i prepusti se čarima njene božanske
ženstvenosti. Lepote. Šarma. I, nadasve, nenadmašnog unutrašnjeg
bogastva njenog bića, zbog koga ga je emicionalna gravitacija
obožavalački vezala, u glavi, kako na javi, tako i u snu. U
svakom deliću njegovih čula. Tekla je u njemu poput reke
pretvarajući se u vezduh da je udiše. I uzima, kada nije bila s
njim. Kada je morala da, u nekom od svojih paralelnih života,
obavi i neke od ovozemaljskih obaveza i poslova. Odgovorna prema
svakoj od odluka, koje je donosila, ili donela, pre nego što je
Aleksa ušao u njen život. Duboko svesna da će napuštanje te
odgovornosti ugroziti smisao u koji se davno zarekla, pristajući
da bude ono što je postala i bila pre Alekse. Ono što se
pretvorilo u nerazumne okvire u koje su je strpali oni, kojima
je podarila trenutke, ljubavi, sreće i zadovoljstva. Ali, o tim
okvirima, koji su ga boleli, Aleksa je odlučio da ne razmišlja
čak ni u ovoj priči. Ne želeći da se i ona svojom tekstualnom
telesnošću pretvori u jednu od verzija takvih oklopa i
sputavanja. Zarekao se da će takva nametanja i ograničenja,
samo, rušiti u sebi. A, njoj, svaki put kada to bude zavisilo od
njega, pomoći da ih sama, jedan po jedan, razori i uništi.
Danima je Aleksu kopkao smisao pomenutog "dokaza". Mučio se
razrešenjem njegove zagonetnosti i osećao se, kao nekada, kada
je kao gimnazijalac na časovima na prirodno-matematičkom smeru,
rešavao komplikovane matematičke zadatke. U toj algebri on se
prisećao i mnogih drugih njenih rečenica, koje je, iako
fragmentarno izgovarane, vezala logika vešto imaginirane
pesničke celine. Ona je u tu celinu unela svo svoje biće.
Obojila je svojom intelektualnom harizmom. I visprenošću.
Predalo joj svoja čula. Svoj čarobni sezibilitet. Nahranila je
strastima čiju je tajnu suštinski otkrila, samo, svom, Aleksi.
Izabraniku svog srca.
U napetom traženju odgovora, Aleksa je u svojim papirima, koje
je brižljivo čuvao, slučajno našao tekst u kojem mu ona piše
kako je sve počelo.
- Jednoga dana, u jednoj pustinji među gomilom zrna peska,
umirao si od dosade i gledao Sunce kako beskrajno kruži istom
putanjom, istim nebom. Iznenada, nakon milion godina čekanja,
nebo se zacrnilo i ogromni, tamni oblaci nošeni podivljalim
vetrom, nadneli su se nad tobom. Pala sam iz oblaka. Ja sam tebe
pojela, a ti si mene popio. Tako smo se upoznali. Zrno peska i
kap kiše. -
U kiši neverice Aleksa je nastavio da čita i ne veruje kako ni u
jednoj pesničkoj knjizi, koje je neumorno čitao čitav svoj
dosadašnji književni i čitalački vek, nije našao takav, lirski i
metaforički, opis početka. Nastavio je da se udubljuje u drugo
poglavlje istog teksta.
- Pratila sam te kroz vreme. Kada si bio cvet, ja sam bila
zemlja. Nosio si me sa sobom. Kada si bio nebo, ja sam bila
zvezda. Obojio si moja osećanja. I koliko god se sile trudile da
nas razveju po svemiru, nalazili smo se, menjajući agregatna
stanja i putujući kroz elemente. Zatim, pre nekoliko godina,
koje su samo sekunda u dugom vremenu u kome se sledimo,
prepoznali smo se, kao čovek i žena. Bilo je logično da u priču
o pesku, kiši, nebu i zvezdama, uđe i jedno mesto na kome smo se
prvi put sreli. I niko ne može reći da smo se tada upoznali. Mi
smo se samo prepoznali. I prvi dodir zamirisao je na onaj vetar,
na prostranstvo neba i pustinje, i htela sam da prođem ponovo
sve one godine, sva ona lutanja. Eto tako ti i ja živimo van
vremena, van okvira, van ljudskih sećanja. I zaista, ići ćemo
ponovo, ali od sada uvek zajedno. Kada neko od nas pođe,
vremenom ili prostorom, imaće otisak onog drugog na sebi, kao
znak prepoznavanja. Vreme i prostor poraženi su jednom
ljubavlju. I neka dođe neki fizičar, da pobije ovo što sam ti
napisala. Prepoznajem se u tebi, u tvojoj ljubavi, rečima,
dodirima. Moja glava savršeno odgovara tvom ramenu. Mojim usnama
do savršenstva nedostaje samo tvoj poljubac. Ni jedan vetar neće
me od tebe odneti. Vreme me je tako osnažilo. Pustila sam u tebi
korenje. Volim te, kao što nebo voli zvezdu i zrno peska kap
kiše. Van okvira. Godina. Nacija. Vera. Braka. Pola. Smešnih
okvira u koje ljudi smeštaju ljubav. Kao da hoćeš da smestiš
vetar u čašu. -
Dugo je Aleksa, sa suzama u očima, iako je želela da uvek bude
stamen i jak kao oslonac, ostao nad njenim tekstom koji je
naslovila – Zašto te volim, i dugo, dugo su, iz teksta, u njemu
povratno odjekivale njene zavetne reči – Ni jedan vetar neće me
od tebe odneti. Pokušao je da je nazove na mobilni telefon, ali
uzaludno. Automatska sekretarica je mehanički izgovarala da je
birani broj nedostupan. Uspaničen, Aleksa je seo u svoj
automobil i krenuo da je traži. Ni sam ne znajući kako i gde.
Nije smeo, da se približi njenoj kući. A, u njenoj sobi gorelo
je svetlo. Nje nije bilo za stolom za kojim je volela da uz
pomoć kompjutera plovi po internetskom okeanu. Jednostavno, kao
da je negde iščezla. Noć je bila mirna. Bez daška vetra. Ali
nešto mu je iznutra govorilo da je taj mir samo privid onog što
se dešavalo u njoj. Ono, što je iz ljubavi zrna peska i kapi
kiše tako dugo prikrivala.
U velikom strahu, nakon što se vratio u svoj automobil, Aleksa
je krenuo nazad prema zgradi u kojoj je stanovao. U pokušaju da
se smiri uključio je radio aparat. I baš u tom trenutku spiker
je najavio lokalne vesti. Pri samom kraju objavio je da je
iznenada preminula ONA. Saopštio je i njeno puno ime i prezime,
ilustrujući vest sa nekoliko najvažnijih podataka iz njene
biografije. Kao u ludilu Aleksa je naglo zaustavio svoj
automobil, okrenu ga i pojurio nazad. Stigavši u sam centar
naselja istrčao je iz automobila i istom brzinom utrčao u prvi
kafić. Sa iznenađenjem su ga pogledali zatečeni gosti. Jedan od
njih, naslonjen na šank i okrenut leđima Aleksi, prepričavao je
NJEN odlazak. Prišavši šanku Aleksa je izgovorio – Znači istina
je. Da istina je – horski su potvrdili prisutni gosti. Bez
pozdrava Aleksa je napustio kafić i peške se uputio u smeru gde
se nalazilo lokalno groblje. Stigavši tamo ugledao je grupu
okupljenih meštana oko kapale. Duboki muk spajao je njihova
tužna i pognuta lica, koji je u nepravilnim razmacima presecao
bolni ženski jecaj. Potresni plač njene majke. Bojeći se da
priđe, Aleksa se pritajio u senci krošnje jednog jasenovog
drveta. Iako, skoro paralizovan za bilo kakav oblik odlučivanja,
odlučio je da sačeka dok se prisutni ne raziđu. Trajalo je to
nekoliko sati, skoro do same ponoći. U jednom trenutku noge su
same krenule i Aleksa je ušao u kapelu. Kraj kovčega je zatekao,
samo, jednu uplakanu staricu. Plakala je tiho, više u sebi nego
što bi joj to starački glas omogućio. Ugledavši Aleksu, rekla mu
je – Sinko, samo, ti priđi, ona je bila predivna, a i sada je
takva, pogledaj je.
U svojoj fizičkoj, a sada i metafizičkoj, predivnosti, obučena u
belu haljinu ONA je ličila na sanjara iz svoje bajke o zrnu
peska i kapi kiše. U jednom trenutku Aleksa je izgovorio – Hej. Starica ga je u tom trenutku začuđeno pogledala i zapaitala –
Ko si ti, sine? Aleksa je, sa suzama u očima, odgovorio – Ja sam
zrno peska – okrenuo se i izašao. Na izlasku iz dvorišnog
prostora groblja pročitao je na istaknutoj čitulji da je sahrana
zakazana u popodnevnim časovima narednog dana koji je, već,
uveliko grabio ka svom kalendarskom broju. Nekako je stigao do
svog automobila, ušao u njega i nastavio put povratka ka svom
stanu.
Ušavši u stan, Aleksa je počeo da po njemu pravi nepravilne
koncentrične krugove. Od jednog do drugog stola. Od jednog do
drugog ugla sobe. Od jedne do druge misli. Od jednog do drugog
neverovanja. Tek pred zoru uhvatio ga je, onako obučenog, san. U
snu je čuo njen glas - Ako me voliš nemoj me pustiti samu, pođi
sa mnom, jer šta će zrno peska bez svoje kapi kiše. – Trgnuvši se
iz sna, Aleksa je shvatio šta je ona podrazumevala pod tim
famoznim dokazom. Bilo mu je jasno šta treba da uradi. Vreme se
do sahrane polako skraćivalo, a trebalo je i pripremiti se za
neke poteze, pa je Aleksa odlučio da se prvo obrije, istušira i
posle toliko godina obuče svoje najomiljenije odelo, sačuvano
još iz studentskih dana. Pri polasku, uzimajući sa stola
cigarete, ugledao je na njemu svoju otkucanu pesmu Okviri. – i u
tom trenutku osetio je iznenada neki čudan mir.
Presavijeni papir sa tekstom Okvira strpao je u unutrašnji džep
sakoa, a onda iz ormana uzeo poštolj i zadenuo ga iza pasa. I
krenuo. Stigavši uočio je da se groblje nije videlo od ljudi, a
pristizali su i novi u grupama. Na stotine venaca i buketa cveća
gradilo je neobično upečatljiv kolorit ispraćaja. Iako,
usamljen, i po strani, kao najobičniji stranac, Aleksa je imao
dovršen scenario za ono što mora da uradi na istom oproštaju.
Nakon dužeg čekanja u povorci, došavši na red, ušao je u kapelu
i spustio svoj buket belih ruža ispred otvorenog kovčega, a onda
mu prišao da je poslednji put vidi. Znao je da to nije poslednji
put i da su otisci, njen na njemu i njegov na njoj,
neizbrisivi. I neraskidivi.
Na platou ispred kapele, kada su izneli kovčeg, Aleksa je bez
pitanja, na veliko iznenađenje rodbine, prišao stalku sa
mikrafonom i počeo da govori.
- Tužni zbore, jedini razlog za neočekivanost ovog mog
nastupa je ljubav, o kojoj će se dugo, dugo pričati među vama i
drugima. Suština te priče nije u kazivanju koje je lakše čuti i
prepričavati, nego videti. A, vi ćete danas biti svedoci tog
njenog prizora. Zatim je uzbuđeno pročitao nekoliko redova iz
svoje pesme Okviri - Oviri su poput živog vojničkog zida, koji
uspostavlja granicu, sužava vidik, tera oko u unutrašnjost
ontološke provalije, samo naizgled ružno mesto iz čijeg obruča
žele da se izvuku svi – merioci vremena, pisari privilegija,
nestrpljivi grobari... Svet kontura i bordura, pretvoren u lažnu
sliku, milenijumima oboleva od virusne groznice okvira, čak se i
najefikasniji antibiotici i citostatici pretvaraju u njihove
bakterije, koje vole da marširaju kroz budućnost... niko da ih
uokviri za sva vremena u jednom od njihovih praznih skupova, dok
zaneseni bog ćuti nagnut nad svojim najnovijim laptopom.
Sa suzama u očima nastavio je Aleksa svoj nekrolog, dodavši još
i to, da je ljubav jedina privilegija. I da zato ne treba žaliti
one, koji su tužni, bolesni, povređeni, gladini... već, samo
one, koji je nisu za života osetili i dokazali je u sebi. I
sobom. Kao zrno peska i kap kiše. Zatim je, rekavši – ovo je
jedini pravi dokaz ljubavi, izvadio, iza pasa, pištolj i pucao
sebi u usta. Dok je zrno peska padalo preko kovčega kapi kiše
nebesa su se otvorila, a neka ogromna svetost zapevala je onu
čuvenu Horgontovu svetlosnu pesmu večnosti. Ona je, čuvši pucanj
i prve taktove Horgontove pesme, ustajući polako iz kovčega
zagrlila Aleksu, koji ju je, na dodir njenih prelepih ruku.
podigao iz kovčega, uzeo u naručje i poneo prema kapiji na
izlasku iz groblja. Vreme i prostor se, sjedinujući, tako nisu
razišli. A, oni su putanjom bajkovite staze nestali u
veličanstvenom ruhu nadošle svetlosti i njene magične
refleksije. Ostali su opet zajedno. Sa korenjem, koje su pustili
jedno u drugome. Pa neka dođe onda neki fizičar i pobije ono što
se desilo na groblju iz ove priče. Ili, neki matematičar sa
svojom verzijom drugačije definicije dokaza ljubavi. Mnogo
godina kasnije u Aleksinim rukopisima pronađena je pesma, koju
je ONA napisala i posvetila Aleksi – Ti i ja/ kao kopno i more
srećemo se/ jedno drugo pijemo i oblikujemo/ talase svoje
strasti/ o stenu tvoju razbijam/ u so je pretvaram... na usne
moje izdišeš/ život udahnjuješ.
U znak zahvalnosti za Bajku o zrnu peska i kapi kiše profesori
američke akademije u Južnom Oregonu, uveli su, kao poseban,
ispitni predmet pod naslovom Dokaz ljubavi, a Aleksu i njegovu
Princezu uvrstili u Večiti rečnik muza na engleskom i španskom
jeziku. A u knjigama Kolumbovog muzeja zapisano je da je Aleksa
služio u Ratnoj mornarici Kraljevine Srbije.
|
|
