Od omladinskog pisca do klasika

Odlazak Vasilija Aksjonova (1932-2009)

Vasilij Aksjonov spada u pisce koji su obeležili svoje vreme. Šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka bio je izuzetno uspešan i popularan. Predstavljao je nov glas u ruskoj književnosti i ponudio je nov doživljaj sveta, karakterističan za prvu posleratnu generaciju. U tom doživljaju odrazili su se i očekivanja sovjetskog društva i polet u kom se ono tada nalazilo.

Aksjonov je pravi izdanak svoje epohe. I njegova biografija i njegova književna karijera potpuno su određene njome. Roditelji su mu bili komunistički funkcioneri koji su uhapšeni 1937. godine. Pola godine proveo je u sirotištu, odakle ga je izvukao očev brat. Podizali su ga rođaci, a majku, Jevgeniju Ginzburg, autorku čuvenih uspomena o Staljinovim logorima (kod nas prevedenih kao „Kronika kulta ličnosti”), pronašao je tek kao šestnaestogodišnjak. Živeo je s majkom u Sibiru, gde je ona bila u progonstvu. Završio je medicinu, ali kao lekar je radio samo četiri godine, pre nego što se potpuno posvetio književnosti. U nastojanju da proširi granice umetničke slobode, učestvovao je u pravljenju čuvenog almanaha „Metropol” (1979), koji je naišao na oštru osudu sovjetske vlasti. Našao se u emigraciji, u Americi, a bilo mu je oduzeto i sovjetsko državljanstvo. Postepeni povratak počinje već 1989, a poslednjih godina živeo je u Francuskoj i Rusiji.

Ostavio je veliki opus. Dvadeset tri romana, priče, drame, knjige za decu. Delo mu je s vremenom prolazilo kroz stilske i tematske promene. Ako su ga proslavili ispovedni stil i lik mladog urbanog čoveka novog doba, karakteristični za većinu ranih naslova, kasnije nastoji da proširi tematski okvir i da žanrovski i poetički eksperimentiše. Sredinom sedamdesetih godina odstupa od realizma i tokom većeg dela emigrantskog perioda ostaje dosledan u toj odluci. Njegovi tadašnji eksperimenti na neki način pripremaju postupak ruskog postmodernizma. Međutim, u poslednjoj fazi pisac se vraća klasičnim obrascima koje želi da udruži s modelima masovne kulture. Reklo bi se da je u tome najmanje uspeo.

U Jugoslaviji Aksjonov je bio dobro poznat i brzo prihvaćen. Prevođen je na srpski, slovenački, makedonski, hrvatski. Na srpskom su se šezdesetih godina pojavila njegova važna rana dela „Kolege”, „Pomorandže iz Maroka” i „Zvezdana vozna karta”. Krajem osamdesetih zagrebački izdavač „Znanje” objavio je u čuvenoj biblioteci „Hit” roman „Opekotina”, jedno od njegovih najkompleksnijih dela. Tim povodom Aksjonov je tada boravio u Zagrebu, a nekoliko godina kasnije i u Beogradu, gde je nastupio u Francuskoj 7. Eksperimentalni Aksjonov zainteresovao je i novosadskog izdavača „Bratstvo i jedinstvo”, koji je objavio „Traganje za žanrom”. Prvi pokušaj prevođenja „Moskovske sage” (sa engleskog jezika!) dogodio se 1995. godine. Delo je u celini izašlo tek 2008 („Informatika”), kada su se u izdanju „Geopoetike” pojavili i „Retki elementi” i već drugo izdanje romana „Moskva kva-kva”. U ovom poslednjem predmet piščeve obrade su jugoslovensko-sovjetski odnosi iz doba Informbiroa, a među likovima su i Josip Broz Tito i njegovo okruženje, pa je verovatno i to doprinelo tržišnom uspehu dela.

Iako se pridržavao antikomunističkih uverenja, Aksjonov nije bio politički angažovan, a angažman nije obeležje ni njegovih dela. On se našao u položaju disidenta zbog svojih intelektualnih i estetskih stavova, pa je njegovo disidenstvo zapravo rezultat nesporazuma. O tome svedoči i činjenica da je u tradicionalno posvađanoj emigrantskoj sredini uspeo da sa svima ostane u dobrim odnosima.

Najznačajnija je prva faza njegovog rada. Ona je izvršila najveći uticaj na rusku književnost, a prisutna je i u njegovim kasnijim traganjima. Generacijski usmerena proza o mladom savremeniku donela je niz novina. U središtu pažnje našli su se pojedinac i njegov unutrašnji svet. Ta, između ostalog i lirski obojena proza predstavila je mladog junaka s modernim interesovanjima i skeptičnim odnosom prema okolini. Okrenutost zapadnim uzorima (Remark, Ficdžerald, Hemingvej, Selindžer, džez) omogućila je kritici da govori o piščevom zapadnom opredeljenju. Pisac Jevgenij Popov poredi Aksjonova sa Solženjicinom i primećuje kako su se „Jedan dan Ivana Denisoviča” i „Zvezdana vozna karta” pojavili iste godine (1961). „Solženjicin i Aksjonov su dve glave dvoglavog orla, koje gledaju u raznim pravcima, jedna na zapad, druga na istok, ali to je jedno telo”. Napokon, treba pomenuti i činjenicu da je Vasilij Aksjonov, taj neosporni ruski klasik, doživeo zapažen uspeh i kod zapadne publike, pre svega u Americi i Francuskoj.