DRAGI
DNEVNIČE
Ovaj
je dan
bio dubok kao grob,
tmuran kao san,
dug kao let.
Moj dnevnik će ga pamtiti
još dugo, dugo još
i ja ću mu biti rob,
ovome danu, koji je krenuo iz jutra
i sapleo se u dnevni mimolet.
PISMO PRIJATELJU
Dragi
prijatelju,
tvoja je senka još u mome oku,
a odavno te nema.
I već je daleki mir tvoga mora
očvrsnuo kao stena.
Bojim se da će daleki put
i ona siva masa
odneti nešto tebe, a ja to neću znati.
Dragi prijatelju,
još si mi u glavi
i ja te u snovima pratim verno.
Dragi prijatelju,
ostaj mi zdravo.
Dragi prijatelju,
...
DAN
U SOBI
Okruženi
smo slutljom
i noćnim leptirima;
tumaramo po truloj šuški,
iako ne znamo puteve ispod nje.
Mračna šuma zlokobno šušti,
čak je i proplanak mračan u njoj.
Bezbrojne oči bulje u nas,
a mi ne znamo.
Leptiri uleću u vreli plamen
(sve drugo je hladno za njih) -
žele toplotu, očajno, do smrti.
I mi je želimo.
DAN
NA GRAĐEVINI
Danas,
posle mnogo dana kiša,
progledao je prvi sunčan dan.
Ponovo se pokrenuo veliki metalni kran,
dva nova radnika – zidara,
upregli ga ciglama.
Posle dugih meseci zime,
danas prvi put rade
i još su zamišljeni nad svojim prvim poslom.
Stavili su i sveži beton u temelje novog grada,
a srušili su grad mrava,
građen milionima usta.
Prvi radni dan ovoga proleća
protekao je u rušenju i građenju
čoveka – mrava.
DAN NESTAO U MAGLI
Jutro
koje počinje maglom želi da postane dremljiv kišan dan.
Sitno, kao trenuci, zabada se u lica staraca
kiša, koja je progutala ulicu i mali park
i fontanu koja prska prolaznike.
Pomešano
sa mirisom zemlje, miriše zimsko cveće.
Užurbanost ljudi koji dišu u šalove raste.
Hladan je dan što želi da bude kišan,
i ne da im da zakinu cvet.
Lepljiva
para jedina je mirisala modre zimske cvetove.
Jauče ozeblo pseto iz pramena magle.
Drvored kestenja zvižduće u nebo.
Zimski se dan izgubio u bledilu.
DAN KADA SU ULIČNI SVIRAČI SVIRALI VESELE MELODIJE
Nije
ovaj dan samo običan sunčani dan.
Nije ovaj dan samo poslednji komadić leta u žutoj bistrini dolazeće
jeseni.
Nešto, u ovom danu, postoji i mimo ljudskog osećaja za vreme.
*
Između
sada i bliskog trenutka u budućnosti,
mali procep lovi zamišljene,
ostavlja im laki bol u očima
u kojima stanuje zavist.
Svakoga trenutka slama se
sunčani snop,
a ono što ostaje nije dovoljno
da ubedi zamišljenog
da se može odlaziti i vraćati
u onaj trenutak pre,
dok je snop još bio jasan i ceo.
*
A
ulica prepuna prolaznika nije umela,
svojom besciljnom užurbanošću, koja se graniči sa žustrinom pčela,
razabrati zvuk što sa niske kupole odbija podne,
od pištave polifone žice male prime.
Mala prima, zaglavljena
nezgrapno u uho prolaznika,
grebala je neugodno,
ptičijom nasrtljivošću
misao o prolaženju,
o sudaranju sa vremenom
kao s prolaznikom.
Jer polomljeni snop
još stanuje ovde
gde živi i strah
od staračkih pogleda
i samoće.
DAN KADA JE JUTRO ZABORAVILO DA SVANE
Jutro
je zaboravilo da svane,
da zracima zapalaca nad gradom koji još svetluca od noći.
Zaboravilo ili nije htelo?
Ili je u tihom buđenju grada
videlo paučinu na trepavicama spavača ili njihove snove?
Ili je znalo ko će od nas
još danas leći u utrine
i čije će se misli raspršiti podno oblaka
i čije će oči bledo zuriti u strop?
***
Jutro
se sklupčalo kao kuče,
jutro je zasuzilo kao dete…
Može li se samo pukim skrivanjem
i izbegavanjem onih reči
odbraniti od neprijatne stvarnosti?
***
Jutro
nije zaboravilo da svane.
Jutro nije odbilo da svane.
Ono je samo za trenutak zadržalo dah
i produžilo iluziju ugodnosti sna,
jer danas će mnogi od nas leći u utrine
i njihove misli će se raspršiti podno oblaka
i oči će bledo zuriti u strop.
Samo
u parčetu produženog sna
osetiće malecno zadovoljstvo,
kao, sitnu radost
i majušnu košticu smirenosti,
koja će se produžiti u jedno dugo, dugo savršeno osećanje.
|
