NULTA TAČKA

Kao da se upravo nalazi u vremenskoj tački kada su se njegov životni put i put njegovog rodnog grada zauvek razdvojili, postali dva paralelna puta koji se, naravno, spajaju u beskonačnosti ili u nigdini.
Ta nulta tačka ima i prostornu odrednicu: jedan od perona međugradske autobuske stanice u K-u. Trenutak kada dečak ulazi u autobus i zauzima mesto koje je označeno na njegovoj putnoj karti jeste nulta tačka. Sat otkucava prve sekunde: počelo je da teče neko drugo vreme.
Dečak će i dalje povremeno dolaziti u grad, još uvek nesvestan da je konačna odluka doneta, da su njegovi dolasci/povratci uzaludni, besmisleni. Da ga niko više ne primećuje u K-u, da je on za stanovnike K-a postao nevidljiv, nepostojeći, izbrisan... Na onom časovniku već su otkucane mnogo veće vremenske jedinice nego što su to sekunde, minuti i sati.
Dečak je na onom paralelnom putu koji se ne dodiruje, ne ukršta sa K-om. Kako, onda, očekuje da mu stanovnici K-a uzvrate bilo kakvom emocijom? Oni svoje emocije dele među sobom: mržnju, ljubav, bes... A dečak je izabrao drugi put, našao se na njemu.

Stajati ispred ulaza u stambenu zgradu, poslednjoj svojoj adresi u K-u, i znati da ne postoji nijedan razlog da se zakorači u taj prostor. Trebalo bi biti veoma maštovit, pa smisliti bar jedan razlog zbog kojeg bi on, Nepoznati, kročio u zgradu. Još manje je bilo razloga da pređe nekoliko izlizanih stepenika, pozove lift i odveze se do poslednjeg sprata. Izađe iz lifta i, jedno vreme, stoji pred vratima obeleženim brojem dvadeset i osam. Pred vratima čiji je prag toliko puta prelazio, čije je električno zvonce nebrojeno puta pritiskao nestrpljiv da majka što pre otvori vrata.
Potom se okrenuti, ponovo ući u lift, sići do prizemlja, potražiti najbližu knjižaru i kupiti tridesetak primeraka neke jeftine knjige. Na primer, zbirku pesama domaćeg autora. U svaki primerak napisati kratku poruku: “Ovo je skroman poklon od nekadašnjeg komšije koji je između godine X i godine Y stanovao u Vašoj zgradi”, i knjige ubaciti u poštanske sandučiće.
Popodne oko tri-pola četiri ponovo doći, sesti na klupu ispred zgrade i gledati kako stanari dolaze sa posla, otvaraju poštanske sandučiće i umesto pisama ili telefonskih računa nalaze knjige. Zbunjeni drže ih u rukama, otvaraju, listaju... Ipak je odnose svojim domovima. Možda će pojedini od njih pročitati knjigu i zaključiti da je sasvim dobra? Reći: “Niko mi godinama nije poklonio knjigu. Dobro je da još neko veruje u snagu pisane reči.”

I kada nisi stanovnik grada već te životni putevi odvedu negde drugde opet možeš da mu pripadaš. Fizička odsutnost čini te prisutnim u gradu u svakom drugom pogledu. Kako fizičko odsustvo može da postane potpuno nevažno! Izgraditi grad u sebi, naseliti ga, kretati se njegovim ulicama... Jedinstven grad smešten u tvom telu, pomešan sa unutrašnjim organima. U stomaku – tu ga najviše ima. Tu za njega ima najviše prostora, toplote, hranljivih materija... I grad raste, razvija se... Do neslućenih razmera.

Kada pogleda kroz prozor Nepoznati uvek vidi isto: obrise grada u kome ne želi da živi, koji želi da napusti. Naravno, to nije lako izvesti. Kao u onoj pesmi: “Tačno znam zašto volim Amsterdam...” i Nepoznati može reći: “Tačno, dobro, znam u kom gradu želim da živim...” Naravno u K-u. To je grad u kome želi da se budi, odlazi do prodavnice po hleb, mleko i dnevne novine, u kome želi uveče da leže...

Niko nije želeo da bude golman. Svi smo više voleli da se slobodno krećemo po terenu nego da budemo vezani za one dve cigle na kraju terena. Ali, te jeseni mi je baš loše išlo. Toliko loše da sam morao da budem golman. Sva druga mesta u timu su bila zauzeta i meni je jedino preostalo da budem golman. Ili budi golman ili gledaj utakmicu sa strane, budi gledalac. Stajao sam na golu znajući da nisam golman, da ne znam da branim. Takođe sam znao da će to kratko trajati. Nekoliko utakmica, nekoliko smešnih golova i eto mene van igrališta.
Ali dobro pamtim te trenutke kada sam stajao na golu, kada nikoga nije bilo u blizini i kada se žagor dečaka čuo na drugom kraju igrališta.