Milan Majer je bio jedan od onih ljudi čiji je omiljeni film Teorije zavere. Čuo je nešto i o Hakim Bey-u, čak je i čitao. Nije mu bilo sve jasno ali je voleo tako široko posmatranje stvari. Milan nije bio taksista. Bio je učitelj i deca su ga volela. Skoro sva, osim onog malog Pece kome je za domaći dao da na deset strana napiše slovo A, zbog rukopisa. Majer je bio paranoik. Što ne znači da je bio šizofreničar, niti da je prezime njegovo zanimanje. Majerov omiljeni film je bio Američka lepota. Prezirao je TV dnevnik, ali je voleo da čita novine. Po stotinu puta gledao je onu scenu kada gospodin Spejsi kaže "Ovo sam ja ispod tuša drkam ga, to je najbolji deo dana", kako je samo patio što gospodin Vejn, Džon Vejn, nije na žalost u mogućnosti da izgovori tu repliku koja na jedan čudan način opisuje lepotu življenja. U Oskarovom svetu. Milanov otac je bio sveštenik, Hrišćanski. Milan je voleo da jede u Meku Redovno je pratio bioskopski repertoar i prosto obožavao Holivudske filmove. Znao je da Oliver Ston radi za CIA, čak je i gledao najdužu reklamu svetu, onu sa nekim poznatim šamponom koji na kraju spašava svet od zlih i prljavih destruktivaca, poznatih po imenu vanzemaljci. E, tu ga je Majer dočekao. Milane, Milane ne misliš valjda stvarno da će šampon za kosu da sačuva našu superiornu civilizaciju od propasti. Milanov otac je posle drugog rata puno stradao zbog svog zanimanja. Majer bi voleo da je njegov otac Gogolj. Ali nije i on je tužan zbog tog saznanja. Milan je bio ljut na Majera zato što je Majer mislio da je Milan glup, naravno da šampon neće sačuvati ovu našu divnu civilizaciju od propasti, ali multinacionalne kompanije sigurno hoće.
Milan Majer je kao i uvek otišao na posao, pozdravio omiljene učenike, a i one koji mu nisu bili omiljeni, doduše ne tako srdačno, više poslovno, koliko već čovek može da bude poslovan sa decom, setio se da mu je Miličina majka prošle nedelje donela litar vina, domaćeg, posebno joj se javio i rekao da pozdravi mamu i ne brine se za ocene, seo, otvorio dnevnik i rekao učenicima. Deco, juče smo definitivno savladali slovo A, a danas će vam gospodin Majer objasniti kakva je veza između TV dnevnika i Holivudskih filmova.
Majer je bio ubeđen da ga Milan namerno provocira i da hoće da ga ponizi pred čitavim odeljenjem, hteo je iz kože da iskoči. Mislio je da Milan hoće da ga predstavi kao nekog , ne daj bože Anarhistu, ili nešto slično. Tada je definitivno odlučio da se povuče u sebe. Koga ?

Milan Majer II

Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji sanjaju da novu godinu dočekaju u tropskim krajevima. Dosadilo mu je da čisti sneg, nosi rukavice i izigrava deda Mraza. Milan je bio skroman i bio bi srećan sa šoljom toplog čaja, pucketanjem vatre i direktnim prenosom novogodišnjeg dočeka u Sidneju. Majer nije skroman. Majer je agresivan. Prošle nove godine je Milana ubedio da uopšte i ne dočeka novu godinu, govorio mu je kako je suviše star za novo, kako je novo suviše staro i kako je pored toliko novog staro postalo toliko staro da nije ni vredno nekog posebnog ispraćaja. Milana je pogađalo ovakvo razmišljanje, imao je preko trideset godina, život samo što je počeo a Majer mu već dahće za vratom. Milan je stavio svoju omiljenu kapu, onu koja mu donosi sreću i ljut na sebe krenuo u nabavku prave, prirodne, tek isečene predivne jelke. On nije voleo veštačke stvari, samo prave vrednosti su za njega imale neki značaj. Voleo je taj miris. Majera je nerviralo uništavanje prirode, ubeđivao je Milana, ne da kupi veštačku jelku, već da samo okači poster na zid kao neku vrstu ikone, gleda u nju tih nekoliko dana prepusti se mašti, i to je to. Prođe nova godina skine poster i gotovo. Majer je u stvari prezirao čišćenje onih odvratnih iglica, i saznanje da kada iglice opadnu počinje vreme za prestanak slavlja i početak novog starog života u kome će ga Milan redovno voditi u školu i pokazivati učenicima, kao što na seoskim vašarima pokazuju bradate žene ili žene ribe.

Milan Majer III

Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji se rado sećaju detinjstva. Milan je pamtio samo lepe trenutke, one od kojih mu kada je tužan i usamljen poteku suze i stegne ga u grudima. Kao i svaki čovek i on je ponekad uživao u tom beskrajnom i sigurnom osećanju. Kao i svaki čovek i on je iz tog osećanja želeo da pobegne što brže. I onda bi trčao Majeru u zagrljaj, i držao bi ga čvrsto, toliko čvrsto da je ovaj često bio u situaciji da pomisli kako će ga Milan svojom tugom ugušiti. Majer nije bio emotivan. Majer je bio racionalan. Milana je umorila stalna bitka sa Majerom i nadao se jednom otvorenom razgovoru. Razgovoru koji se završava sa jednim prostim, da, i to onda znači da se svi razumeju. Majer je voleo da razgovara sam sa sobom. Milan nije. Milan je bežao od sebe. Često je pomišljao da sagovornika pronađe u nekom spoljašnjem svetu, nekoj knjizi ili instituciji. Verovao je da je linija manjeg otpora u stvari linija jednakosti i razumevanja. Majer se smejao tom Milanovom razmišljanju, koliko je puta bio ljut što ga Milan vodi u školu, toliko je bio i srećan zbog saznanja da jedna linija znači manje a dve linije dva manje, nikada jednako. Tako je bilo i sa onom poslednjom devojkom koja ga je ubeđivala da su njih dvoje rođeni jedno za drugo, pa se ispostavilo da nije tako. Tako je bilo i sa onom jelkom koju mu je trgovac prodao kao pravu, pa se ispostavilo da nije tako. Prošlo je već nekoliko meseci a iglice još stoje, doduše Milan ih svakodnevno kida i tim tempom za par godina stići će i njemu nova godina. Da se Majer pita on bi sve njih odjednom i gotovo. Tako pravi muškarci rešavaju stvari. Tako je i Milan mislio da rešava životne probleme, pa se ispostavilo da nije tako. Tako je Milan pomislio da Majeru prizna da se u njegovom životu pojavila Marija Miler, pa se ispostavilo da nije tako, ne da se ona nije pojavila nego on nije bio spreman da prizna. Majeru. Milan Majer je pogledao na sat, ustao iz kreveta i krenuo na stanicu da sačeka voz koji po Majeru prevozi mrtve duše a po Milanu Mariju Miler...

Milan Majer IV

Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji su satima mogli da sede i čekaju. Čekati na železničkoj stanici i nije neki poseban doživljaj, za razliku od autobuske stanice gde je ipak za nijansu dosadnije od avionske stanice. Majer je avionske stanice video samo na filmu Kao mali sanjao je da bude pilot, a kasnije nije sanjao ništa. Kasnije je postao jedan običan Majer, onaj koji sluša grupu U2, prati razvoj tehnologije i susrete lidera najbogatijih zemalja sveta i uporno pokušava da dođe do odgovora da li je Bono Vox muzičar ili biznismen i koji je posle stihova "this song is not a rebbel song, this song is sunday bloody sunday", počeo da živi za tu nedelju, dan posvećen hedonizmu i uživanju u plodovima rada. Pre ili kasnije svaki zabavljač postaje dvorska luda ili jedan od braće Marx. Milan nije verovao u tu ideju, Milan je voleo grupu RATHM, bes, energiju sve ono što mu je u životu, stvarnom životu nedostajalo.
Milan je po stoti put gledao na sat. Voz ne dolazi. Počeo je da sumnja da će se Marija ikada i pojaviti, počeo je da sumnja da Marija Miler uopšte postoji. Ne pojavi li se uskoro, postaće rob Majerovih ideja, Majerove realnosti koja ga boli, Majerove stvarnosti koja je surova. Želeo je samo jednom da je vidi, zagrli, oseti ono što ga poslednjih deset godina drži u životu i ono što mu daje nadu da će preživeti. Majer je takvo stanje nazivao, nepotrebnim zamaranjem, terao je Milana da krene, trgne se, zaradi što više novca, plati kurvu, olakša se. Znao je Majer da svaka nova Marija ubija Milana lagano i da je pitanje dana kada će Majer pobediti i kada će se rešiti tog nerazumnog emotivnog bremena. Znao je da će Milan Majer postati samo Majer. Kad tad.
Milan je plakao. Samo slabići plaču, samo devojčice plaču. Milan plače. Gledajte ga, govorio je Majer, pogledajte narode kako to izgleda kada jedan slabić, jedan ljudski promašaj dozvoljava da ga emocije vode kroz život. Gledajte, i platite kartu za to zadovoljstvo, prodaću vam maramice za vaše suze, prodaću vam i njegove suze, prodaću Milana, prodaću vam i njegovu dušu ako želite, samo ga odvucite od mene, skinite ga kao što deca rukavom brišu sline i nastavljaju da trče kroz život. Milan je prestao da oseća ruke, prestao je da oseća noge, činilo mu se da njegovo telo više nije njegovo, želeo je da veruje, želeo je da bude najveći vernik na svetu, da ponavlja nekoliko rečenica, da moli. Želeo je da moli sebe, ljude oko sebe, svet oko sebe da mu dopuste da oseća, da ga podrže u tome. Preklinjao je Majera da ga pusti da voli, da ga pusti da plače, bude tužan. Majer se smejao.
Majerov smeh čuo se daleko ... Milanov plač čuo se daleko ... Pisak voza čuo se iz daljine ... Milan Majer nije čuo sebe, počeo je da tone, sve dublje…

Milan Majer V

Milan Majer je prestao da sluša sebe, onog trenutka kada je počeo da sluša oko sebe, i to ga je plašilo. Majeru se dopadala spoljašnjost koju je počeo da otkriva i koja je nudila toliko zabavnih trenutaka. Posebno mu je bila zabavna ideja o tome da nigde ne izlazi, sedi u sobi, namakne roletne i gleda u ekrane koje je rasporedio oko sebe. Svaki ekran svet za sebe. Ponekad je zalio sto i ostali ljudi nisu u mogucnosti da uvide koliko je jednostavnije gledati tudje zivote nego graditi svoj, jedan. Milan je znao da to nije istina i da su ljudi odavno prestali da vode svoje zivote, i da je svaki takav pokusaj bio jednostavno nazivan egoizmom ili sebicnoscu ili nemogucnoscu da se covek uklopi u sistem. A nemoc je za prezir. Milan se plasio prezira, plasio se mogucnosti da neko prstom upre u njega, posalje ga kod psihologa na usistemljavanje, usisavanje svega sto nije deo opsteprihvacenog pozitivnog nacina razmisljanja. Mislio je da su samo emocije ono sto mu je preostalo u nekoj borbi za zajednistvo. Mislio je da Marija Miler predstavlja ispunjenje praznine koja je postojala i koja je bila sve veca. Milane, Milane govorio je Majer, ne mozes tako, ne mozes svaki put kada te uhvati zelja za produzenjem vrste govoriti kako je to vrhunac zivota ,kako je to zivot, to je samo trenutak. A, trenutak brzo prodje i opet ostane praznina.
Milan Majer je gledao ljude koji izlaze iz voza. Bili su isti kao kao i svi ostali ljudi, izgledali su isto, hodali su isto, pricali su isto. Neki su bili tuzni, neki veseli. O veselim nikada nije razmisljao, nisu mu bili zanimljivi. Tuzni su izgledali zanimljivije, mislio je kako su svi veseli ljudi isti a svako tuzan bio je tuzan za sebe.
Majer je znao da zabava zato i postoji, da bi smo svi bili isti. Zato je on postavio sve te ekrane oko sebe, da nauci od drugih kako treba biti veseo. Da nauci kada i kako se treba smejati, razvlaciti usta, mahati glavom i siriti ruke u znak radosti.

Milan Majer VI

Dim život as Recordset
Fight Club nije Buena Vista Social Club, nije ni Cotton Club, nije ni Golf Club ali je svakako mesto za zabavu. Anarhisti su shizofreničari i kao takvi predstavljaju otpad, koji je prinuđen da da u sebi ubije i ono malo truleži koju su neki psihoanalitičari nazvali slobodom, a neki političari anarhijom.
Dim sloboda as Byte.
Ali kako slobodu definisati kao beskonačnu petlju u sistemu koji je ustanovio svoj jezik, svoju kulturu, svoja pravila igre. Učiti jezike je savet koji se uvek pojavljuje kada nestane svaka druga inspiracija za savetovanje nekih dragih ljudi.
Dim osmeh as boolean
Sve dobre šale su odavno ispričane, pa čak i ona o tome kako se može živeti od isisanog sala debelih i bogatih Amerikanaca. Možda je to recept za smeh modernog bitnika koji svoje putovanje ne mora da preduzima izvan svoje sobe, koja vremenom postaje jedini mogućni prostor u kome je slušanje muzike dozvoljeno zadovoljstvo.
If not život.EOF then
Osmeh = true
Else
Osmeh = false
End if
Muzika je lek za Dušu. O Duši vrlo malo znamo i često pomišljamo da je to nešto ogromno i veličanstveno i neshvatljivo. Kao Bog. Ili je imaš, ili je nemaš, ili veruješ, ili ne veruješ. Lek nam daju institucije, i to ne proizvoljno već tačno izmereno, i u određenom pakovanju, sa određenim rokom trajanja i načinom upotrebe. Za decu, za mlade, za one srednjih godina, za rođendane, za sahrane, ratove.
set život = new život
život.open ''izaberi sve pesme gde je osmeh = true i čovek = '' @
Psihoterapija muzikom uz predivne zvukove delfina zarobljenih u nekom eksperimentalnom bazenu gde se proučava uticaj najnovijih sintetičkih droga na ponašanje morskih životinja najbližih čoveku.
Psihoterapija muzikom uz predivne zvukove tam tama afričkih plemena koja izmiru od posledica stalnih testiranja novih virusa.
Psihoterapija muzikom uz predivne zvukove galebova sa neke okenske plaže koja se kupa u nafti i hemikalijama za održavanje čistoće ljudi.

Milan Majer je satima čitao ovu nerazumljivu knjigu. Majer je dok čita mogao da sluša radio, gleda TV, kuva kafu ... pojačavao je, menjao stanice, tražio novo i novo i novo. Milan nije. Milan je voleo tišinu. Milan se plašio tišine. Majer nije znao da tako nešto postoji i bio je ubeđen da čovek ne treba da radi ono čega se plaši već samo ono što ga čini srećnim i ispunjenim i kako to kaže njegov omiljeni pevač širi pozitivnu energiju kroz svaki novi dan i svaku novu reč zato što je to najbolji i jedini put ka srećnom društvu kome svi tako željno težimo. Milana je polako savladavao san. Legao je, pokrio se, zatvorio oči ... i tada je Majer skočio, dohvatio daljinski upravljač počeo mahnito da menja kanale, sklapao oči i molio se da ne zaspe pre nogo što zavlada tišina. Milan je svoje snove o psihoterapiji samo video nije ih čuo. To mu je bilo dovoljno. Majer je prepričavao svoje snove, sa nekog modnog kanala, koji su bili, divne maloletne manekenke bez oblina i ikakvih reči. Tišina.

Milan Majer VII

Milan Majer je više od svega voleo da putuje i na svoje poslednje veliko putovanje krenuo je sa nadom da kraj sveta ne postoji. Majer je znao da sve ima svoj kraj kao što sve ima svoj početak i stalno je Milanu ponavljao kako kraj sveta sigurno postoji samo treba biti uporan i pronaći ga. Milan nije mislio tako. Milan je verovao u ideju o otvorenosti, jednakosti, svetu bez kraja i svetu bez granica. Majer nije ovo voleo da radi, ali je morao da potseti Milana kako mu je poslednji put kada je ovaj tako razmišljao kupio knjigu Zlatni paviljon.
Kada je posle višednevnog putovanja stigao do same ivice sveta, negde pored visokih kula za osmatranje i niske trave za napasanje konja, negde pored drvenih kuća koje su izgledale kao one iz bajke o Ivici i Marici i potoka oko kog su se čule predivne pesme žena, Milan Majer je seo. Da odmori.
E, Milane, Milane. Govorio je Majer. Ovde je kraj sveta. Ovde je Unija postavila svoje kule, svoje čuvare i svoje stražare. A tamo dalje, samo probaj da se nagneš preko ivice, tamo dalje počinje drugi svet, možemo danima da putujemo na istok i jedino što ćemo videti je kraj još jednog sveta, Tatarska pustinja koja ne nudi ništa osim straha da će se dva sveta sresti i usled nepoznavanja engleskog jezika početi da ratuju. Do kraja.
Na svoje poslednje veliko putovanje Milan Majer nije poneo ništa. Sa svog poslednjeg velikog putovanja Milan Majer nije doneo ništa.

Milan Majer VIII

Golmani, bubnjari i pecaroši bili su najbolji prijatelji Milana Majera. Ni jednog od njih nije poznavao lično ali ih je video na televiziji, a televizor mu je u spavaćoj sobi, pored kreveta, umesto krevetca. Često je pomišljao da ga izbaci iz sobe i na njegovo mesto stavi jeftinu reprodukciju mrtve prirode. Znao je da to nikada neće uraditi.Verovao je da je to nasledio od svojih predaka koji su kupili prvi tv prijemnik stavili ga u sredinu sobe i gledali u njega kao što su nekada ljudi gledali u vatru oko koje su se okupljali, samo što je ovaj put vatra bila najskuplje plaćena stvar u čitavoj kući, a kako ne verovati u nešto što je skupo plaćeno. I njega su učili da je sloboda najskuplja, a njegovim precima televizor je bio najskuplji ... posle slobode ... za koju su se izborili još za vreme rata, poslednjeg. Poslednjeg u to vreme. Mogli su u ratnim filmovima da se bore koliko god puta žele, iz večeri u veče, i da niko ne pogine ili ostane invalid ili bogalj, ili mentalno retardiran. Od straha.
Milan Majer nije mogao da zna da li i koliko su njegovi preci bili u pravu. On je predstavljao već drugu generaciju tv zavisnika, što znači da je imao dovoljno vremena da razmišlja. I tako je počeo da sumnja.
Kao što je oduvek sumnjao u priču svog komšije koji je jednog dana došao i rekao, kako mu je nevenčana žena ostala u drugom stanju, a da on ni jednom nije vodio ljubav sa njom. Vodio je ljubav sa nekim drugim ženama, životinjama, cvećem, prirodom, ali njom, nikada. Zatim je navodno otišao da spava probudio se i rekao, dobro, sanjao sam da je to dete moje i biće moje, zauvek, a ti si moja žena i bićeš moja žena ... zauvek.
Kako se samo Majer radovao ovoj priči, već je zamišljao kako ta žena pati do kraja života što neće biti sa čovekom koga je stvarno volela i koji je bio pravi otac deteta, ali je to jednostavno morala da uradi zato što je pravi otac jedna od najpoznatijih televizijskih ličnosti u istoriji televizije i medija uopšte i kako ona svojom nepromišljenošću nije smela da ugrozi čitav jedan sistem nepogrešivosti i ispravnosti.
Milan je mislio da se ona žrtvovala za opšte dobro i da je ponekad dobra laž bolja od bilo kakve istine. Majer je tada došao do genijalnog zaključka kako su u stvari žene izmislile televiziju a da toga nisu ni bile svesne. Milan je znao da je to samo još jedna Majerova fantazija kojima je inače bio sklon. Majer je došao do još jednog zaključka, kako žene jesu izmislile televiziju ali su je muškarci napravili kako bi ženama omogućili da uživaju u sapunskim tv operama i u isto vreme prikazuju partizanske filmove ne bi li na taj način proširili svoj uticaj i verovanje u nepogrešivost i ispravnost. A šta je sa fudbalom pitao je Milan. Kako se samo Majer smejao ovom pokušaju provokacije, fudbal je nastao davno pre televizije. Razumeš!
Golmane, bubnjare i pecaroše Majer je voleo više od Milana. Govorio je kako je to jedan logičan redosled stvari, prvo si destruktivan u pokušaju da uništiš lepotu jedne životne igre, zatim se kriješ iza gomile timpana koji proizvode neverovatnu buku i na kraju se povlačiš na obalu pokušavajući da upecaš nekoliko ribica za koje ne znaš ni da li postoje. Milan je voleo zlatnu ribicu, onu koja ispunjava tri želje i koju na kraju pojedeš kao što pojedeš i sve ostalo što ti se sviđa i ima dobar ukus a televizija ima dobar ukus i lepa je.

Milan Majer IX

Milan Majer je kao i mnogi ljudi zamišljao svoju sahranu kao jedan veličanstveni događaj na kome bi on išao od jednog do drugog rođaka i govorio mu da ne plače i govorio kako će sve biti u redu jednog dana kada i on postane rado viđen gost i neko ko plače zato što mu je žao. Zamišljao je svoj samrtni tron kao jednu veliku prostranu radionicu sa mnogo majstora koji na glavi nose staklene naočare sa ogromnom dioptrijom i velikim rudarskim lampama na glavi koje bi kao reflektori obasjavali lica ožalošćenih i ledili suze kao poziv Snežnoj kraljici da ih udostoji svojom posetom.
Majer se nadao da će svi biti tužni, da ga nikada neće zaboraviti i da će rado pevati pesme i pisati hvalospeve, ali one hvalospeve koji traju hiljadama godina i na koje se ljudi naježe kada ih čuju. Plašio se smrti. Želeo je još samo malo da uživa u mogućnosti da se ujutru probudi, stane ispred ogledala i kaže sebi kako divno izgleda sa novom frizurom i kako mu tih nekoliko kilograma viška i ne predstavlja neki problem ali će ih se prvom prilikom rešiti.
Milan je više voleo naučnofantastične nego horor filmove. Po jednoj definiciji to je značilo da se on plaši života a ne smrti. Druga definicija nije ni postojala ali je postojalo verovanje da je nekakva definicija bolja od nikakve definicije. Mada i da ih je postojalo više uvek bi se pozivao na izjavu čuvene političarke Illone Staler, “jedan po jedan”, odnosno jedna po jedna. Definicija.
Budan sam. Nekoliko koraka i već sam u kupatilu. Skidam vodom prljavštinu sa lica.
Milan Majer bi na svaku pomisao o smrti iz džepa vadio po jednu misao o životu. Ovaj put to je bila knjiga o letenju koja nije imala ni prvu ni poslednju stranu već samo sredinu. Korice je kao mali sa gađenjem odbacivao zbog vrlo loših zuba koje je izgubio zbog neke vakcine koju su svi njegovi vršnjaci dobijali kao prevenciju u borbi protiv tada strašnih boginja koje su neki i u filmove stavili i koji je on nekoliko puta gledao. Tada je rešio da nikada neće svirati frulu i da je u stvari muzika kriva za sve a ne Variola Vera. Milan Majer je o letenju znao isto koliko i o smrti, nikada nije leteo avionom i nikada nije bio mrtav, ali se nadao da za sve ima vremena.
Na prvoj strani knjige o letenju pisalo je samo knjiga o letenju, na drugoj strani pisalo je knjiga o letenju, na trećoj strani pisalo je knjiga o letenju. Na svim stranama osim na poslednjoj pisalo je isto. Na poslednjoj, pisalo je kraj. Majer je znao da je to kraj i da se svaka misao o životu završava mišlju o smrti, kao što se svaka misao o smrti završava mišlju o rođendanu koji Milan Majer nikada nije slavio i na koji nikada nije pozivao najbolje drugare da se okupe i duvaju u svećice koje su voskari doneli iz starog voskarnika koji se nalazio pored samog groblja na ulazu u večni život koji je u stvari činio samo mesto okupljanja svih Snežnih kraljica pre nego što onako lepo obučene ne izađu na još jedan bal posvećen hiljadugodišnjem letu dobrih vila.

Milan Majer X

Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji sve vole.
Milan je voleo sve i svašta. Majer je voleo samo ono što mu se sviđa i ono što je probao i ono što su drugi ljudi probali i ono što mu je Milan rekao da je u redu i ono što mu je Predsednik rekao da je u redu i ono što mu je pisac rekao da je u redu i ono što mu je glumica rekla da je u redu i ono što mu je savest rekla da ju redu i ono što mu drugi ljudi nisu branili. Ništa mu nije bilo strano. Ni jezik, ni govor tela.
Poslednji put kada je pomislio da je nešto strano i nepoznato, setio se globalnog, i setio se ideje kako je sve medjusobno povezano i kako su svi ravnopravni i kako se svi vole i kako svi vole ono što drugi vole. Imaju. Znaju. Mogu.
A vojnik sve može, sve hoće i sve zna. Vojnik jednakosti. Vojnik opasan razumevanjem, sa ravnopravnošću na glavi, istinom na ramenu i pravdom u ruci.
Vojnik je vojnik, govorio bi Milan.
Ako nisi vojnik onda si Arlekino, govorio je Majer.
Da, ali bar mi je savest mirna, govorili su ljudi.
A, životinje su ratovale.
Poslednji put kada je Milan Majer bio u kafani, ljudi su crveneli zato što nisu životinje, a životinje su crvenele zato što im se krv slivala sa čela i jurila u stomak ljudi gladnih razumevanja i jednakosti i ravnopravnosti.
Majer je znao da se u stomacima ljudi kriju sve njihove nikada svarene ideje i misli … kao i hrana koja je istrulela i koju više niko nije hteo da jede. Milan je mislio da se u stomacima ljudi kriju novi ljudi. Milan Majer je znao da se u stomacima ne kriju, već rađaju novi ljudi.
Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji su voleli da jedu. Majer je uvek bio gladan, a Milan sit. Majer je govorio kako samo pun stomak pruža pravo zadovoljstvo seo je, zapalio cigaretu i počeo da priča o svojoj omiljenoj glumici Veroniki M.
Vidiš, govorio bi Majer, Veronika je velika. Veća od smrti…
… ali smrt je uvek gladna, govorio bi Milan.
I Veronika je gladna, reče Majer značajno.
Milan Majer je na železničkoj stanici upoznao sve svoje ljubavi. Tamo je upoznao i Mariju Miler kojoj je stomak zaista bio pun ali ne nekih ideja, tekućine ili hrane, već dece. Ali ne njegove.
Nakon takvih misli o vezi koja je unapred osuđena na propast Milan Majer je odlučio da više nikada i ne pokušava da čeka. Čak mu je i traženje postalo suviše naporno, a u kafanu je upravo ulazila životinja žena i od životinje muškarca tražila hranu za svoj stomak koji je mirisao na smrt i u kome su se krile neke ideje o tome kako krv treba obožavati i kako treba raditi sve ono što je za sve tako normalno i sigurno.
Milan Majer ovo nije razumeo ali je video da životinja muškarac razume i voli životinju ženu, i kako dele sve što imaju ili kriju u stomaku.

Milan Majer XI

Milan Majer je bio jedan od onih ljudi koji nikada nisu imali dovoljno vremena.
Napolju je ponovo padao sneg bele boje. Milan Majer je pred očima video svetlucave iskre koje bi pri svakom treptaju oka postajale kao neonske svetiljke na reklamnim panima pored puta, koji već duže vreme ne obećava znak za zaustavljanje tako neophodan svakom putniku pa i onom kroz vreme.
Svakim novim buđenjem Milan Majer je bivao sve stariji. Prošlost je stara. Dani su išli u nazad, veliki kamion je posipao so ne bi li putnici što uspešnije držali pravac koji vodi u bolju i svetliju budućnost. Ubrzo je put postao crn. Majer je tada izvadio najnoviji model specijalnih naočara za vožnju po mraku, bile su to naočare nalik onima iz američkih militarističkih filmova u kojima se vojnici prikradaju kukavičjem gnezdu i jednim udarcem kuju karijeru. Milan je razmestio krevet, poneo u svoj kovčeg nekoliko omiljenih relikvija u obliku raskrsnice i rešio da prespava sledeći prolazak velikih kamiona za čišćenje puteva i pročišćavanje od crnih misli i belih svetlucavih iskri.
Majer se oduvek pitao sanja li Milan nešto.
Milan se ništa nije pitao. Drugi su ga pitali a on bi samo želeo da ga puste da spava i sanja velike kamione koji jure putevima. Majer ga je pustio da spava, sviđala mu se situacija da bude sam, kao putnik i kao vozač. Sviđala mu se ideja da krči, grabi, razbija, probija, napreduje, pobeđuje. Gazio je sve stoperke, obarao sve letače, davio poluplivače smejao se radovao i bio neizmerno srećan. Na sve neonske reklame pored puta postavljao je svoje misli, parole i fotografije. Živeo je. Putovao kroz vreme imao je sve i sve je bilo njegovo i samo njegovo. Kakav divan osećaj, za koji se nadao da nikada neće prestati.

Milan Majer XII
Kako sam ili izvinite što postojim

Teško je bilo Milanu Majeru da razluči šta je dobro a šta nije. Majer je mislio da je dobro samo ono što priliči jednom čoveku. Milan je pomislio da je to mržnja. Pa šta se to dogodilo Majeru kada je na taj način počeo da misli o meni, pitao se u sebi. Zašto jednost, pitao je Majera.
Autoriteti, odgovorio je Majer.
Misliš li da je to definitivan kraj među nama. Misliš li da smo mi ikada imali početak odgovorio je Majer. Misliš li ti da smo mi ikada želeli kraj, pitao je Milan.
Jesi li gledao Šekspir TV?
Misliš Španske serije!
Jesi li gledao Realnu televiziju.
Misliš Crnu hroniku!
Jesi li gledao izveštaje sa glasanja!
Misliš čitao umrlice!
Jesi li čitao oglase za posao?
Misliš maštao o budućnosti!
Jeli li ikada maštao o budućnosti?
Misliš raspitivao se o kreditima!
Tu mi je postalo jasno da se napokon mora pojaviti jedna posebna osoba koja bi razrešila ovaj sukob, i reših da uvedem Ženu.
Marija Miler je toliko puta čula ovu raspravu da joj se dizala kosa na glavi sa sve onim njenim smešnim viklerima u kosi keceljom oko struka i varjačom u ruci.
Zašto mene niko ništa ne pita !?
O ČEMU, viknuli su obojica.
Pa eto moja prijateljica i ja smo mislile ...
Tu mi je postalo jasno da mora odmah da leti napolje, a i mislim, dobila je u ovoj priči i više mesta nego što zaslužuje. Mada u poslednje vreme pokazuje neverovatnu želju za eksponiranjem. Ima čak i ideje.
... mislile smo da bi jedno letovanje bilo sasvim dovoljno...
Za šta dovoljno, pitao je Milan Majer... dovoljno za trenutak... znaš kao onaj kada upališ tv i ne znaš kako se zove film koji gledaš...
Odlazi Marija odlazi, svi smo pomislili (podigli ruke u vis i počeli da tapšemo).

Milan joj je istog trenutka prišao, zagrlio je i počeo da je ljubi. Majer bi najradije otišao da čita crnu hroniku ali mu se digao. Život ili smrt pomislio je Milan Majer i upustio se u svoj prvi seksualni odnos sa Marijom Miler.