Izdavačka kuća "Zoro", koja deluje u Zagrebu u Hrvatskoj i u Sarajevu u Bosni i Hercegovini, od 2004. godine dodeljuje nagradu za zbirku kratkih priča. Taj kulturni potez ocenjen je kao jedan od najboljih jer osim što podstiče bosanskohercegovačke spisatelje i doprinosi njihovoj promociji, "Zoro" i podržava kratku priču kao žanr koji je iza dominacije romana i poezije. Članovi žirija – Enver Kazaz, Željko Ivanković, Ferida Duraković, Marko Vešović i Ivan Lovrenović svake se godine pokazuju kao beskompromisni, odani etici profesionalnog izbora. Prve godine, prve dve nagrade otšle su u ruke Fadile Nure Haver i Faruka Šehića. Sledeće godine prvu i jedinu nagradu dobio je Mirza Fehimović, a ove, 2006. nagrada nikom nije ni dodeljena, jer, kako je rečeno, ni jedan od pristigih rukopisa nije zadovoljio estetske kriterijume. Ovakva odluka osetno izdvaja bosanskohercegovački žiri od ostalih u regionu, a dobrim knjigama priča istovremeno ga potvrđuje kao onog kome se može verovati.
Zbirka priča Fadile Nure Haver (Maglaj, 1956) Kad umrem da se smijem (Zoro, 2004) u žižu pripovedanja stavlja prostor bosanske zabiti koji autorka otvara u dubinu i širinu upečatljivim portretima velikog broja likova i fascinantnim jezikom. Ono što sve priče povezuje je upoznavanje porodice i nadasve čudaka koji je okružuju (neki članovi rodbine ili pak ekscentrici iz komšiluka) pomoću lika devojčice – pripovedačice u razvoju! – tako da se slikama prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena znanja neprestano mešaju i grupišu. Radoznalost i oštroumnost proširuju svet devojčice i uticaće da sa oneobičavanja pređe u raskrinkavanje porodičnih i ideoloških otrova, demaskiravajući tradicionalne i kulturne modele, i sa ljuljaške detinjstva uskoči u vrtlog života. Komika karaktera, običaja i situacije nose i oštricu podsmeha, satire i kritike svega maloumnog i ništavnog. A njihovo spajanje sa apsurdnim i tragičnim samo podcrtavaju jednu od vodećih misli knjige - da je život “šaren cirkuski svijet” koji “ne zastaje tamo gdje je nama najljepše”. Zbog različitih metoda i tehnika oblikovanja pojedinca, povest porodice postaje najbolja učiteljica života. Uvek go(vo)rljiva tema porodice i bližnjih, sjajno dočarani likovi, dobra struktura priča, neprekidno smenjivanje tona, raspoloženja i utisaka, izneveravanje čitaočevih očekivanja, jezik u kome vibrira niz dijalekata, mudrosti koje kao po nepisanom pravilu učimo uvek od najjednostavnijih ljudi… sve to pretvara čitanje ove knjige u avanturistički uzbudljivo putovanje, koje će čitalac prelaziti kao dete, nezaustavno i radoznalo.
Priče Faruka Šehića (Bihać, 1970) Pod pritiskom (Zoro, 2004) u celini tematiziraju doživljene ratne strahote. U njima autobiografski elementi nemaju status faktografskog koliko ličnog i iskustvenog izoštravanja pogleda na svet koji se raspada spolja i iznutra. To je onaj doživljeni deo preživljenog iskustva koji je uticao da se ni humanistički, ni etički, ni politički ne žmuri pred stvarnošću i svojom slikom u njoj. Ispovedanje je prevaziđeno pripovedanjem u okviru koga se opis nekog ratnog događaja nadopunjuje efektnim opisom prirode i kratkim, nekada gotovo stihomitijskim, dijalozima. Njegova proza nije ideološkomedijski poklič već uporno demaskiravanje iluzija i jeziva kritika ratnog vrtloga. Iz muške perspektive Šehić rat i vojnike ne prikazuje kao veličanstvene podvige heroja već kao apsolutnu pogubnost i besmisao u kome sve strane uvek gube. U odnosu na svakodnevno i višegodišnje ideološko, medijsko, književno i političko upisivanje u kolektivno pamćenje “istina” ovaj autor postaje deo disidentskog diskursa. I to je ono što Šehića izdvaja od autora njegove generacije i jedino mu može parirati nešto mlađa pesnikinja Ajla Terzić. Tri ciklusa priča (Hijerarhija stvari, Potraga za toplinom, Dark und Dark) mogu se čitati i kao sabijeni istorijat ratnog vrtloga u kome se neizbežno uspostavlja drugačija hijerarhija stvari, u kojoj zapravo nikakav pokušaj uspostavljanja hijerarhije stvari nije moguć, sem destrukcije kao apsolutnog tiranina, koji na svakom koraku stoji kao označitelj spoljašnjih ali i unutrašnjih zbivanja. Često linija između spoljašnjeg i unutrašnjeg ne postoji već jedan ugao usisava drugi ili sam biva uvučen u njega. Zato je fabula skup fragmenata i posledica montažnog postupka. Sve ove priče lako će osvojiti čitaoce ne samo zbog bliskog i neprebolnog iskustva već i zbog napetog stilskog vibriranja. Kao pripovedač Šehić zna da bude istovremeno cinik i emotivac, da udruži humor i melanholiju, grotesku i ironiju, šećer i biber. On je iz svoje dve knjige poezije u prozu pretočio svet kojeg rat mora učniti nakazom i autsajderom. Pošto su već tri književna dela iza njega, pitanje je kuda će Šehić dalje tematski usmeriti svoje stvaralaštvo, jer, čini se da bi vraćanje na ratni okvir mogao prezasititi i tekst i autora, samim tim i publiku. Za sada, svakako da ovaj autor ostaje jedno dragoceno osveženje na bosanskohercegovačkoj književnoj sceni.
Mirza Fehimović (1955), autor knjige Zec i Pantaruo (Zoro, 2005), neće pripovedati o ratu direktno već posredno, kroz najavu strahota ciklusom Pred rat i još jače, dubljim slikanjem onoga što je ostalo posle rata (tri završna ciklusa – Sam sobom, u egzilu, U egzilu; Walthamstow Central i iz razgovora sa samim sobom). Pomoću pripovedačeve ali i sudbine drugih, sporednih likova, Fehimović ispisuje “prognanički udes”, težinu života izbeglih i raseljenih ljudi, došljaka, prinudnih nadničara. Onih koji su autsajderi života, koji su u mnogostrukim, ne samo prostornim, tuđinama. A nadasve sami i opustošeni. Zapazite da junak/narator najčešće razgovara sam sa sobom ili sa nekadašnjim zemljacima a sada, sapatnicima, izbeglicama. Ne zna se čija je sudbina teža. A svakako će od svih Marijina životna priča ostati mnogima u pamćenju posebno jer se bračna i porodična drama (brak Srpkinje i Hrvata) pretvara u političku i može se čitati kao alegorija raspada bivše zemlje. Imajući ovo u vidu, ne čudi što se čitav prvi ciklus čita baš onako kako je naslovljen, kao Priče iz davnine koje ne predstavljaju ne samo minule decenije prošlog veka, već i pripovedačevu rodbinu razmeštanu između Dubrovnika i Sarajeva. “Davnina” iz ovih priča nije samo metafora nepovratne prošlosti već jednog mirnog, tihog, sporog, vremena i života kakav se tada živeo a koji se sada čini dalekim i zauvek izgubljenim, zajedno sa svojim redom i svetom. Ta “davnina” čuva čitav jedan svemir u kome su bili važni mali ljudi iz susedstva, ljetno kino, paket, zec, poklon… Dodatnu draž ovih priča unosi šetanje kroz prostorni okvir jezikom te Fehimović znalački prepliće govor Dubrovčana i Sarajlija kao što je i rodbinska veza tih likova isprepletena. Lepim stilom, dakle pažljivim jezikom, Fehimović priča o jednoj, sasvim običnoj situaciji ali sa takvim umećem da će čovek poželeti opet da uzme knjigu u ruke i ponovi zadovoljstvo čitanja. Pošto je humor u mnogim pričama veoma važan gradivni elemenat, čitaocu uopšte neće biti dosadno niti nezanimljivo. Obrti su uspešno izvedeni i varirani ka tragikomičnom ili komičnom završetku ali čak i kada pripoveda o sumornom dobu i teškim sudbinama, Fehimović nađe načina da utka svetlosni putokaz smisla i vrednosti, i ohrabri čitaoca za dalje, vlastito traganje.