SAMONIKLI

Iznenadio me šipurak u bašti
I njegov plod koji je krenuo k nebu
(Rimljani kažu da je trnovit put do zvijezda).

Stidljiva biljka,
Ne traži da se zalije
Ni da se okopa
A nikla, nezvana,
I protnula stablo između busike i kamena.

Ovako i piscima slutimo korijen
Tek kad im plodovi zriju.

Koji mnogo žele, nedostaje im mnogo.
Horacije

Valjda nema nikoga ko nije izgovarao molitve
Pa ipak, ne znam nikoga ko je tražio bolju pamet.

U molitvama i novac šuška,
Dječak ne traži zdravlje,
Starac ne moli za mladost.

Pa najzad, pokažite mi tog pisca
Koji bi od Horacija Flaka
Potražio temu
Al ne i Mecenu.

Takav je bio vođa kineske revolucije
Mao Cedung.

Povede 86 hiljada vojnika
Na veliki marš.

I pregaziše 12 provincija,
18 planinskih vijenaca i 24 rijeke.
I dobiše više od trista bitaka.

Vođa je tokom Velikog marša nosio 2
ćebeta, nekoliko knjiga i mušemu,
A 370 dana jahao je na jednoj kobili.

Kad ga, na kraju, upitaše kako je izdržala,
Vođa reče:
Prije polaska smo joj sakrili ždrijebe
Još bi ona mogla da ga traži.

Pozajmih knjigu od njega
A na unutrašnjoj korici, na kraju knjige,
Otkrih pisca.

I on mi priznade da nikad nije objavio
I da piše samo na zadnjim koricama debelih knjiga.
Želi da ga nađe samo onaj koji ga ne traži

I to u 1002. noći Šeherzade
Ili na ušću Tihog Dona
Ili tek na Itaki.

…zato što moj stav nikada nije zavisio
od partijske plate ili položaja…
Tito Patrakije

Vidim, obala nije kao prošle godine.

Udaralo je more
I odgrizlo od obale koliko mu treba.

Kad bi znalo to more,
Kad bi znalo
Koliko mene za godinu nema

Slutilo bi
šta je mene udaralo

val po val
kal po kal.

Danas, u hladu poezije
Čitam maslinu,

I mislim na dan
Kad sam

U hladu masline
Listao poeziju.

U ovom vremenu koje ime peščanik u obliku čovjeka,
Po jeziku koji me od šale odvlači na pučinu,
Na poluostrvu koje visi i odavno plesnima crta zastave,
Pod vjetrom koji začešljava glavu i veje crne zube i šuplje,
na velikom kopnu koje drhti na velikoj vodi i utapa se,
na ovom svijetu čiji se služebni časovnik okreće suprotno od
njega samog

Sreo sam čovjeka
Koji me pitao šta mogu da učinim za njega.

Rekoh, mogu da ti oprostim
Svo zlo koje nisam vidio ni okusio,

Ostalo žurim da zarobim u poeziju.

Pa i ja sam zarobljen, reče on,
Zovem se Orfej
I svaki koji me sretne mora o meni da pjeva.

Potom je otišao niz polja.

Kad ga ugledaše žeteoci - baciše srpove
I prolomi se slavlje.

Ali još niko nije čuo njegove elegije.
Zato je varljiva poezija.