NARCIS

Dopada mi se ono što vidim. Osećam, budem li preterano zaglédao, mogao bih sasvim olako i da se zaljubim, iako nipošto nisam jedan od lakomo zaljubljivih tipova, kom čak i laskav osmejak načisto pomuti razum, u stvari, zaljubljivanje je u ovom slučaju neminovnost, znam. Prava je šteta što u blizini nema žive duše; ukazao bih nesebično na sopstveno otkriće i onda bi živa duša, nadnesena nad živom lokvom, uskakala u zamku ljubavnog iskušenja, kao što bih i ja, jer Narcis je toliko lep, da mu niko ne može odoleti. Ali, dođavola s tim prezrivim grčem s krajeva njegovih divnih usnica. On je ljubavnik bez srca! On nema milosti za osećanja nagnutih. Samotnjak. Cepidlaka. Perverznjak. Dragovoljni zatočenik finog nabora u vremenu, kao kad bi se besprekorno čist, izglačan čaršav čudesnom slučajnošću nabrao, i silina lepote nabora potom zaustavlja svaki pokret i nameru; on se gleda, njemu se divi. Zaslužio je večito jedan promišljaj o svojoj opscenoj neodoljivosti. Konačno, promišljaj zaboli, i prejak nadražaj neminovno odvodi u smrt. Ali, na kraju će se, siguran sam, pretvoriti u narcisov cvet, utopljen u slučajnoj sanatorijumskoj barici, kojoj zapravo još ni nagoveštaja nema, jer kiša još nije ni pala. Cvet je divan. Žut. Obojen suncem. Suncokret. Sunčanik. Narcis. I zaludno je trošiti reči na opisivanje takvog cveta.

---

BEOGRAD JE GRAD VETROVA

Beograd je stvarni sažetak tragedija, udesa i pošasti ovog podneblja, vešto kamufliran belim, iz prkosa, možda. A to se najpre dâ videti po šarolikoj susretljivosti izama u njegovoj arhitekturi. Kada jedan grad obiluje mnogom arhitektonskom šarolikošću, sasvim je jasan znak da ispisuje burnu i préku istoriju, ali od mnoštva Ispisivača, zadesi se u konačnom i nepouzdanu. Čak je mogućno na jednoj fasadi pratiti - ako se lagano, pronicljivim i znalačkim pogledom krene od suterena, spratnosti, do krova - modernističke inovacije zatečenog razdoblja, arhitektonski pravac za pravcem, nagrđen neretko lokalnim primesama ili samovoljom arhitekte koji bi rado izmestio, bez odlaganja i ne oklevajući, Beč u Beograd. Dakle, srušeno je podizano, razoreno nanovo građeno, dograđivano, pregrađivano, gdegde i nadograđivano s vidnim odstupanjima, kako u materijalu, tako i u stilu, logici, i opet rušeno, i opet, pa opet … i sve tako, i sve to, i sve nelogično, logično, ukrug. Iako višestruko i dugovremenski krpljena, fasada sad stoji sasvim uklopiva u najnoviji izam – balkanizam u arhitekturi Beograda, što bi moglo da sažme regionalnu i stilsku osobenost, ujedno. I to lice, ciklično unakažavano, s premnogo hirurških zahvata, ne uspeva da ostari gospodskim načinom kao što to čini Beč; i malo je preostalo starovremenog u njegovom izmučenom izrazu.