BKG: Marija, kakav je osjećaj nakon godina rada i truda i prosipanja svoje intime, (jer, svi mi prosipamo srž svoje intime - što je za mene puno dublji pojam od one intime koju čitateljstvo nerijetko traži u našim pjesmama ili djelima bilo koje vrste), dobiti obavijest o književnoj nagradi?

MARIJA KNEŽEVIĆ: To su dva osećaja, od kojih nijedan više nije preterano intiman. Prvi je osećaj upitanosti kako je moguće da neko, navodno priznat (nezvanično), za dvadeset četiri godine rada, deset objavljenih knjiga, itd, u zemlji u kojoj postoji preko 400 književnih nagrada, ne dobije nijednu?
Pošto sam prvu nagradu dobila u "drugoj mladosti", doživela sam to kao jednu lepu svečanost, zaista od srca priređenu u Srpskoj Crnji, te kao novac (1000 EU u dinarima), koji će mi poslužiti za hranu i stanarinu tokom leta. Znači, kao svečanost i kao mogućnost preživljavanja, za izvesno vreme.

BKG: Nagrada Ti je uručena u, kako mi je potvrdio vrlo upućen izvor, nadasve srdačnoj, toploj i veseloj atmosferi. Što misliš, koliko atmosfera jednog takvog događaja zavisi od pojedinaca koji sačinjavaju događaj; ili je to samo splet okolnosti?

MARIJA KNEŽEVIĆ: Ne, ovakve stvari su rezultat volje i shodno tome organizacije. Spontanost može da doprinese, ali nije dovoljna. A ovi ljudi iz Srpske Crnje su dali sve od sebe da dostojno i ove godine proslave, pre svega, svog pesnika Đuru Jakšića. Samim tim, da ugoste i mene najlepše moguće, pa da se i sami lepo osećaju. Reč je po poštovanju, tačnije, o samopoštovanju. To je ono što ovom narodu uglavnom nedostaje i onda se celim bićem obraduješ kad na tu dragocenost naiđeš.
U okviru organizovanog dela, bilo je nekoliko umešnih govora, kratkih i jasnih, te saopštenje žirija koje nije pisano"'reda radi", već sa razumevanjem. Pročitao ga je predsednik žirija, Jovan Zivlak. Onda smo imali priliku da slušamo u svetu priznat "Zrenjaninski hor" - sjajni su! Inače, taj hor je osnovao kolega mojih roditelja, potom ga je, po smrti osnivača, preuzeo jedan dosledan naslednik. Prijem u čuvenom Kastelu je bio takođe za pamćenje. Kao što biva kada se nađem u dobroj atmosferi u jedan iza ponoći, zapevala sam. Pratio me je izvrstan tamburaški orkestar. Vidim da su mnogi bili iznenađeni (nadam se pozitivno), pošto ljudi uglavnom nasednu na onaj stereotip o pesniku - knjiškom moljcu. Pesnici i te kako vole da pevaju! Ne samo ja, koja sam, uz sve to, i "dete loših muzičara". Nadam se da znaš da je to naziv jednog dosta dobrog beogradskog benda.

BKG: Prethodno sam pitanje namjerno postavila, jer baš u zadnje vrijeme puno čitam o tome kako su književna događanja najčešće vezivana uz predrasude neke vrste audiovizualnog nezačinjenog, monotonog događanja. U tolikoj mjeri da bi se mogle održavati i telefonskim putem; a zapravo se radi o kreativcima. Ili ne? Voljela bih znati kakvo je Tvoje mišljenje u tom pogledu.

MARIJA KNEŽEVIĆ: Ja sam toliko umorna od tih književnih večeri, koje podsećaju na one najdosadnije partijske sastanke, da prosto moram, sve i kad nemam neki stimulans sa strane, da sebi to kreativno, kako kažeš, pretvorim i u neku vrstu provoda. Ovde to nije bio slučaj - svi su bili spremni za događaj, a ne za puko odrađivanje. Generalno, poražava odsustvo kreativnosti tamo gde bismo je najpre očekivali - u umetnosti. Razloga je puno, nemoguće ih je sve nabrojati - nagomilali su se. Počevsi od sveopšte apatije, kolektivne depresije (kako kažu stručnjaci, a mi laici vidimo to i golim okom, i žmureći), pa preko tih nekih "novih standarda" - šta je umetnost u tranziciji, ko su, zapravo, umetnici, zašto se favorizuje populizam i shodno tome banalizuje kultura na svim nivoima itd. Najjednostavnije rečeno, ljudi su u daunu, kako se to danas u srpskom jeziku kaže. Većina sa puno razloga, manjina koja je mnogo "pobedila" tokom poslednjih 20 godina - ne znam zašto.

BKG: Marija, može jedno osobno pitanje, a za šire čitateljstvo? Što misliš o suradnji među umjetnicima? Da li osjećaš da se događaju neki pomaci u pozitivnom smislu? Koliko si optimist što se djelovanja takve suradnje na čitalačku ili inu publiku tiče - može li suradnja među umjetnicima pomaknuti i ljude prema pozitivnom djelovanju?

MARIJA KNEŽEVIĆ: Ne znam da li sam optimista, ali znam da uvek imam nadu. Trenutno vlada neko stanje močvare. Druženja su neophodna, u smislu interakcije. Jedni druge nadahnjujemo, prosvećujemo, održavamo kreativnost - u uzajamnosti. Teško je opstati kao umentik bez te vrste cirkulacije, a mi upravo tako opstajemo, pa, oko 20 godina. Odvojeni jedni od drugih, izloženi poniženjima usled nenormalnog favorizovanja kojekakvih karikatura imenovanih u umetnike, izloženi siromaštvu... Ali, nadam se da sve ima kraj, pa i to stanje, te da ćemo ponovo osetiti blagodeti nekih tokova, za razliku od mrtvila močvare. I možda još i više nego što smo to imali u prošlosti, onda kada prava kultura nije bila "demode" - nadam se da će se vratiti nešto sto nazivam Dobom Mediterana.

BKG: Pa, eto, i ovo naše poznanstvo to tvoje željeno "Doba" na neki način svakako i potvrđuje. Ovo je trenutno, mikro-doba Mediterana, ali svakako neki zametak jest.

Zaključno, mislim da je Marija Knežević potvrdila navode iz mojeg uvoda u ovaj intervju, a mi joj možemo poželjeti još književnih nagrada, i to onih nagrada, koje će umjetnik kalibra Marije Knežević moći upravo tako i doživjeti.

Za BKG razgovor vodila Elfrida Matuč-Mahulja, Beograd / Krk, lipanj 2006.