Škrabalo

Ti si mač.
Izvuku te iz korica
I, evo, već zamahuješ kroz
Mora beline.
Ostavljaš za sobom trag,
Večni.

Ti si izvođač.
Igraš na pozornici-
Imitiraš ponašanje cveta sa pet latica,
ti si dželat,
kuća s jednim prozorom i vratima.

Ti si autoritet.
Dozvoljavaš aktivnostima da se odigraju
shodno tvom odobrenju.
Nakon tebe,
konstrukcije se dižu u stav mirno,
a moć raste.

Ti si umetnik,
a opet, vidno, buntovnik.
Kako samo putuju tvoji komadići.
Na sedištima autobusa,
Na prozorima vozova,
Po zidovima sokaka, kažu.

Ti si samo škrabalo,
u italiku i boldu,
Tako jednostavno delo.

Pamti me kad odem.

Odem –
Prestanem da postojim.
Da zauzimam prostor
Koji bi trebalo da pripada nekom drugom.
Ali pamti me.
Dobro me pamti.
U isto vreme,
Ne zaboravi,
U svom životu ti biraš.

Seti se
Blamova
Glupih izletanja
Povremenih okliznuća
Koji mi, jebi ga, nisu prošli.
Na kraju krajeva,
Baš to su bili jedinstveni trenuci.
Možda ćeš se, sećajući se,
Od srca nasmejati,
Pa zapitati zašto se to sve desilo.

Nijedan postupak ne kopira drugi.
Nijedan dan ne može biti prethodni.
Nijedna osoba ne može zameniti drugu,
Čak ni uz najveću veštinu.
Ne.
Ali zar nema izuzetaka?

I ako bi se naglo podigao vetar,
Mi bismo pali na zemlju;
Bez mnogo ponosa, bez mnogo nade, bez leka.
Možda ćemo i pasti,
I ugušiti se od đubriva i prirodnog korenja?
Ili sopstvene drvene naivnosti?
Hoćemo li zauvek ostati dole,
pod biljkama-kulama koje streme naviše,
dok sunce zalazi i mesec se diže,
znamo da ne možemo sad tamo zauvek da ležimo.
Zar je moguće pasti niže
Kad je ova zemlja već pod nama?
Nećemo pasti.
Ne boj se, nego se još dublje zakopaj.
Osećaj snagu, osećaj čulo, osećaj sigurnost.
Neka nas gaze,
Neka nama rukuju pažljivo.
Mi svemu puštamo na volju, a da ne znamo zašto.
To drvo što tu raste, na koje smo se toliko oslanjali
u pogledu svih naređenja, saveta, strukture,
poštuje pravila Majke Prirode;
svakog dana sve je mudrije, i ne slabi.
I mi ćemo rasti, viši i moćniji,
Zajedno sa svim ostalim što tu raste.
Možda sa više poštovanja,
Možda znanja. Neka postoje.
Mi smo sad replike tog drveta.
Možda se uzdižemo iznad mnogih, ali još se sa mnogo toga
treba suočiti. Treba naučiti. Treba izdržati.
Malo smo toga videli i prošli,
A ono što odavde izgleda kao zauvek, u stvari je skoro nikad.
Ko zna šta će se desiti sutra.
Hoće li drvo koje je uvek bilo tu od samog početka
Otići? Preseliti?
A možda se to budi proleće?
I s njim život zeleniji nego pre.
Mi smo samo šuma, nakon svega što je bilo,
kako smo porasli?
Obrasli jedno drugim, prihvaćeni, deo prirode.
Kad bismo samo znali
kako bi stvari izgledale bez dragih prolećnih pupoljaka?
Kuda bi nestale dragocene duše?
Vole nas jer smo to što jesmo.
Dive nam se oni koji vide u šta rastemo.
Cvetamo da pokažemo svetu šta je u nama.
Ima onih koji misle da nećemo večno trajati.
Oni nisu u pravu.
Jer mi ćemo uvek biti tu, u cvatu.