NARATOR
DOKTOR (ko doktor, samo još bolji)
SESTRA (ko sestra, samo mlađa)
ŽENA (ko žena, samo pažljivija)
ŠEF (ko šef, brižljiv i zbunjen)
PACIJENT(ko pacijent, poštovan i voljen)

NAPOMENA: Sve posmatramo, odnosno čujemo iz ugla pacijenta. Tako da u bliskom planu čujemo jedino njegovo stenjanje i one likove koji mu se unose u lice,ili mu šapuću.

(Zvučni prizor bolničke sobe, bolničkih aparata, udaljenih koraka, zapomaganja bolesnika u dalekim planovima i sl.)

SCENA 1.

NARATOR: Mesto dešavanja: bolnica. Mesto udešavanja: nepoznato. Dan prvi. Upoznavanje.

DOKTOR: (listajući papire) Imate očiglednu difrakciju donje i evidentnu deformisanost gornje vilice! Ali to, zaista, nije nista u odnosu na naprslinu lobanje iznad leve hemisfere i zakrivljenosti vratnih pršljanova. Iskreno, ono što mene stvarno brine su butna kost i šest polomljenih rebara. Naravno, tu je i ugruvanost svih unutrašnjih organa i otežana cirkulacija...

SESTRA: Doktore, on vas ništa ne čuje.

DOKTOR: A da, (viče) i ogluveli ste! Al' to vam ionako ne treba, pošto ste slikar! Slikar jel' tako?

SESTRA: Nije slikar nego pesnik.

DOKTOR: Pesnik! Sjajno! Mozak vam odlično radi! Tako da ćete moći i dalje da smišljate pesme, samo, usled deformiteta udova, nećete moći da ih zapisujete.

SESTRA: Zašto stenje?

DOKTOR: Ne znam. S obzirom na stanje njegovih krajnika, čudi me da ispušta bilo kakve zvuke.

SESTRA: A, da mu izvadimo slepo crevo?

DOKTOR: Zašto? Ma, ne. Jeste li stavili kafu?

SESTRA: Gotova je.

DOKTOR: Hajdemo onda da se ne ohladi. Možda u međuvremenu prestane.
(PACIJENT stenje još neko vreme, a zatim se utiša)

SCENA 2.

NARATOR: Dan drugi. Slavlje.

DOKTOR: Kako je danas moje omiljeno odeljenje?

SESTRA: Doktore, oni vas...

DOKTOR: Uvek zaboravim. (viče) Kako smo danas?!

SESTRA: Zašto ih pitate, kada ne mogu da vam odgovore?

DR: Sestro, to na kraju krajeva nije bitno, važno je da se oni osećaju kao aktivni članovi društva. Kao vitalni organi zajednice! (pacijentu) 'El ste napunili patkicu, da vidim? 'Ajde, još malo, još malo, nećemo valjda poluprazne da ih nosimo...(PACIJENT puni patkicu) Jeste sigurni da je pesnik? Pre mi liči na nekog prosvetnog radnika.

SESTRA: Mrzi me da brljam po dokumentima, ali mislim da jeste. Ili je pesnik onaj sa iščašenjem ramenog zgloba... Aovaj je onda astronaut... Da, jeste, ovaj je astronaut! Stalno ih mešam.

DR: Astronaut, odlično! Može i dalje da leti!

SETRA: (kroz smeh) Samo ne može da upravlja...

DR: Čime?

SESTRA: (smejulji se bezobrazno) Pa, letelicom...

DR: Ma, 'ajte molim vas, sestro, to je danas sve kompjuterizovano. Tolki psi videli kosmos, bez imalo mozga, a njemu mozak odlično radi...

(Pacijent krene da ustane)

DR: Ne, nemojte se pomerati, slaba vam je bešika, i pri najmanjem pokretu... Ih! Jel' sam vam lepo rekao da se ne pomerate!

SESTRA: Nije vas čuo.

DR: Kako sad to da počistimo, kad ste alergični na alkohol... Vi, bre, pesnici!

SESTRA: Astronauti.

DR: I astronauti, isti đavo. Jeste li mu dali inekciju?

SESTRA: Nisam... još.

DR: Zašto niste? Dajte mi taj karton. (čita karton). Kako je moguće da se od jedne katastrofe letelice ovoliko unakazi. Odakle mu ove posekotine, kad tamo, u tim spejs šatlovima mora sve da bude ušuškano?

SESTRA: Posekotine su od ranije. Kažu da ga je žena kada joj je, po ko zna koji put, rekao, da ide u svemir da izučava neobičnu pojavu, (kroz smeh) gađala posuđem i vikala ''Evo ti tvoji leteći tanjiri''.

DR: Ne mogu da verujem. (čita) Kakva slučajnost! Pa danas mu je rodjendan! (viče) Danas ti je rodjendan! Da častiš! Pa, to moramo odmah da proslavimo. Sestro, meni donesite malo crnog vina iz kafeterije, njemu zakačite novu infuziju i uzmite sebi šta hoćete... E, pa, neka ti je srećan rodjendan! Da si nam živ i zdrav!

SCENA 3.

NARATOR:. Mesto dešavanja: nepromenjeno. Umesto dešavanja: Poseta. Dan poslednji.

SESTRA: Imate posetu. Došao vam je šef. I vaša žena je tu. (Ženi) Želite li da ostanete nasamo s njim, gospođo?

ŽENA: Nema potrebe, hvala.

ŠEF: Ja bih hteo par reči reći... Nasamo... Ako ne predstavlja problem.

SESTRA: On opet stenje. Doktore, šta mu je?

ŽENA: Šta šta mu je!? Leti čovek tako, leti, pa poludi...

ŠEF: Nemojte tako, gospođo, vaš muž je uzoran član našeg društva!

ŽENA: Uzor'o je on svoje!

ŠEF: Ipak je vaš muž.

ŽENA: Da, sad ga baš gledam i prva asocijacija je – muškost. Ne budite smešni. I Vi ste ipak njegov pretpostavljeni, što ne znači da ćete ga predložiti za unapređenje.

ŠEF: Gospođo, uz dužno poštovanje, to što se desilo je ponajmanje greška naše kompanije, ali nama je zaista žao što...

ŽENA: Nema potrebe da vam bude žao. On je imao san da odleti daleko. A kako kažu: ko visoko leti...

(EKG se ubrzava, on ubrzano stenje)
SESTRA: Doktore, evo ga onaj momenat!

ŽENA I ŠEF: Kakav momenat? Šta se dešava?

DOKTOR: Bojim se da ćemo ga izgubiti uskoro. Za nekih pola minuta.

ŠEF: Pa, nismo se pošteno ni oprostili od njega. (zbunjeno). Dragi naš, ovaj, nikad prežaljeni, mislim, sada, sada kao i uvek, mi ćemo tebe poštovati...

ŽENA: Voleti...

ŠEF: I ceniti! Hvala ti za sva prostranstva koja si za nas osvojio...

ŽENA: Kakva sad prostranstva?

ŠEF: Mi to tako zovemo.

ŽENA: Ko još vidi ta vaša prostranstva?

ŠEF: On ih je video!

SESTRA: (koju niko ne čuje) On vas ne čuje.

ŠEF: Pamti nas po dobru! Zaboga, recite nešto!!!

ŽENA: 10, 9, 8...

ŽENA I ŠEF: ...7,6...

ŽENA, ŠEF I SESTRA: 5,4...

SVI: 3, 2, 1, NULAAAA!

(Jednoličan EKG par sekundi. Tišina. Poletanje rakete)