Doveli su me na nepoznato mesto
dobri bogovi – mirni ljudi:
sprali sa tela svaki talog:
izbrisali opasno sećanje.

Poklonili su mi kuću: roditelje
pokazali: kamen gde ću stati
s rukom na grudima.

Samo o duši nisu govorili:
ni o tajnim sobama u kojima zaključan
raste razum.

Tutnuli su ti jabuku u ruke
dragano: na moja te vrata gurnuli:
šapnuli mi zmijski: reci da si srećan:
ne šali se ludo: ne igraj se.

Mirno je u našoj kući:
nema se šta ni jesti, ni piti,
niti se može usnuti
na strunulom jastuku.

U sve je posude zalegla prašina,
u svim je ostavama paučina,
limeni su rogovi na zidovima,
o njima plesniva naša nada,
stari mitovi,
upokojen svet.

Govorimo – ništa se ne čuje.
Snivamo Vedru Zemlju,
čučeći na pragu naduti,
olinjali, iskeženi.
Već su nas davno i batinom i posnom koskom,
već su nas smutljivci zaboravili.

Mirno je u našoj kući:
na ognjištu plamti kora od leda,
u ogledalima razbijena lica,
oči posivele od istorije
i od budućnosti.

Već sto godina se zvono nije oglasilo,
već sto godina ne zvrje telefoni,
ni rode na krov ne sleću,
ni mačke se ne pare u podrumima.

Mirno je u našoj kući:
niti je voda plavi,
nit je udara grom.

Gradovi, gradovi u daljini,
mada vas nisam upoznao vaše lampe
na mojoj koži gore
i ja ih priznajem.

Priznajem da me nema:
da neko drugi, mojim korakom
odmerava prostor do tople večnosti.
Priznajem da sve je laž u rečima
o magli, o gušenju, o sečivu
zastrašenom ponad moje glave.

Opasnim sam očima gledao
utuljene zublje na raskršćima:
vrzina kola sa mladim vilama
i vilenjacima nad vašim krovovima:
u vašim uredima.

Skidali su mesec na papir
– veliku rošavu guku –
palili nepotrebne životinje,
uspostavljali gordu harmoniju
između trbuha i mirne budućnosti.

Divno su mi ispijali limfu:
budila se fosforna svetlost
u njihovim telima, na moju radost,
na veliku moju radost.

Gledajte ih: pravedni vaši svici
razjedaju vazduh, love moje rečenice:
oči moje nad jasnim trgovima.
Zahtevaju reč neopozivu o svemu
što se zbilo u mojim snovima.

I, evo, priznajem, da sam ljubio vodu, i zemlju,
da sam disao, govorio istinu
kao da sam smeo, kao da sam
na to imao pravo.

To gde se svet odmara – nije utočište:
to je tek predah na dugom putu u dubinu.

Dok posmatram, naslonjen na ogradu
skovanu od prošlosti, ovaj lepi zbeg,
u dronjcima, kako prismače hleb i so
i nada se da će sveti Đorđe, još jednom,
u sve slabijoj i slabijoj svetlosti,
izmahnuti rukom, pomislim:

kako bi bilo da odmor potraje,
dok se u gluvom sumraku konjski ne začuje topot,
dok sveto koplje opet ne poleti...

ili da se produži ne bih li, iznova,
začuo njen glas što budi, kraj vode,
uz jošje i trsku, nenapisane pesme
i zove na lepši silazak: u gustu toplinu...

ili da sa kule predalekog grada prosijaju
kroz tmicu što nadolazi njene oči,
pa da mi korak bude čvršći...

Ako sam i zaslužio taj tren
produžiće se sa njim polagana smrt
i zato je bolje, kad kucne čas,
otisnuti se, sasvim, prema dnu.