O važnosti čitalačke unesenosti

 

O pravdi i čovječnosti
nema smisla razmišljati,
niti o tome da djeca i unuci nisu krivi
za očinske i djedovske zločine,
jer su kletvu izgovorile žene
kojima je suđeno da sad umru.
Muški noževima pišu povijest,
a ženske je riječima prizivaju.

 

Roman Dvori od oraha Miljenka Jergovića otvorila sam nasumice jednog lenjog letnjeg jutra za doručkom, jos uvek u polusnu. Ovi redovi, koji su se tom prilikom ukazali predamnom, probudili su me kao gutljaj gorke kafe. Iako mi se nikuda nije žurilo – za čitanje romana i pisanje recenzije bilo je dovoljno vremena – ovaj pasus, koji u samo nekoliko reči kombinuje velika pitanja muškog i ženskog pogleda na svet, ezoterije, zločina, kazne i balkanske istorije – odmah je iselio iz mog vidokruga Naše pretke Itala Calvina, roman koji sam u to vreme čitala. Istini za volju, nakon ovog Jergovićevog pasusa, Calvinov bajkoviti pristup i skrivena igra etičkim pitanjima nisu mogli ostati čitalački prioritet, i nisam im se vratila sve dok Dvore od oraha nisam odložila, pročitane od korica do korica.

Nasumično otvaranje – taj, naizgled površinski pristup početnoj proceni romana – potkrepljen je i ozbiljnijom književno-teorijskom potkom. Njime se, isprva instinktivno a zatim i svesno, procenjuje piščeva sposobnost da izazove doživljaj napetosti i identifikacije, dva suštinska mehanizma emotivnog odgovora čitaoca, na čijoj se valjanoj primeni temelji čitalačka “unesenost”. A ona je ključno pitanje: njeno prisustvo ili odsustvo ne samo da određuje uspelost jednog romana, već, kao teorijski problem, zadire duboko u samu srž funkcije književnosti. Unesenost je sine qua non čitalackog iskustva.

Shodno tome, piscu se može mnogo toga oprostiti ako vlada tananom magijom izazivanja unesenosti – ako ima sposobnost da se, u emotivnoj konkurenciji drugog romana, nametne kao štivo od prioriteta. Miljenko Jergović u tome u potpunosti uspeva. Ipak, kako je celovit čitalački odgovor intelektualan podjednako koliko i emotivan, štivo najveće zadovoljstvo pruža onda, kada čitalac – prijemčivošću nasumičnog uzorka izazvan na oproštaj grehova – pažljivim čitanjem ustanovi da mu pisac ne pruža previše materijala za opraštanje. Jergovićevi Dvori od oraha upravo su takav roman.

---

Logika umetnosti

A ko kaže da ću ja ovo jaje da pojedem? E, neću ! Pera Pardžik ne jede ono čemu se divi. Ja se, znate, divim baš ovom tu jajetu. Ne bilo kojem, nego baš ovom. To znači da sam umetnik. Umetnici znaju da razlikuju jaje od jajeta.

Miljenko Jergović, pesnik, prozaista i esejista, rođen je 1966. godine u Sarajevu. Najpoznatija su mu poetska dela Opservatorija Varšava (1988) i Hauzmajstor Šulc (2000), proza Sarajevski Marlboro (1994) i Dvori od oraha (2003), drama Kažeš, anđeo (2000) i popularna zbirka novinarskih članaka Historijska čitanka (1996). Na kulturnom prostoru svog jezika Jergović je popularan i kod kolega i kod publike: dobitnik je prestižnih bosanskohercegovačkih nagrada za prozno stvaralaštvo, a najnovija dela, Buick Riviera, Rabija i sedam meleka (2004) i Gloria in excelsis (2005) vrlo su tražena u knjižarama širom Balkana. Međutim, njegovo stvaralaštvo ne manje je prisutno i na evropskoj i svetskoj sceni; prevođeno je na više od dvadeset jezika, a Google na upit njegovog imena daje niz mnogojezičnih odgovora.

Jedan od tako pronađenih članaka na engleskom obaveštava da kritičari kod Jergovića posebno hvale sposobnost da svaki događaj pretvori u priču nimalo ga ne promenivši, ne oskrnavivši njegovu “unutrašnju logiku”. Pošavši putem ove kritičke procene, ovim tekstom pokušaću da odgovorim na sledeća pitanja: da li je ova procena primenjiva na roman Dvori od Oraha? Da li je ovaj roman tekst koji se odlikuje unutrašnjom logikom? Ako jeste, kako je takva unutrašnja logika postignuta i kako se odražava na kvalitet romana? I na kraju, da li Dvori od Oraha donose nešto novo čitalačkoj publici?

Naravno, proces pisanja fikcije, dakle kreativnosti, stvaranja, fundamentalno se razlikuje od novinarskog pisanja, koje se bazira na procesu spisalačkog pretvaranja; svaki vebalni čarobnjak zna da prozopopeja nije isto što i metamorfoza. Za razliku od procesa kojim se događaji uobličavaju u narativ, integritet fikcije nikad nije ni moguće, a ni poželjno, procenjivati izvan oblika koj joj daje književni stvaralac.

Jergovićeva upotreba forme, međutim, ide dalje od uobličenja. Maniristički se nametnuvši kao prva i najvažnija posebnost stila u romanu Dvori od Oraha, njegova forma privlači pažnju na sebe, nosi sopstvenu poruku, i pored funkcije uobličenja, vrši i mnogo značajniju funkciju definicije sadržaja ovog romana, dajući “unutrašnju logiku”njegovoj naraciji.

---

Forma: kruženje priče u istoriji

Svatko izlaže ono do čega mu je najviše stalo kad ogrije sunce i prirodni ciklusi krenu ispočetka. Njezin se sastoji u povratku onome od čega nije mogla pobjeći koliko god daleko i dugo bježala.

 

Po sopstvenim rečima, autorova namera prilikom pisanja Dvori od Oraha bila je da napiše “totalni roman”. (Bez navoda izvora, Jergovića citira Aida Vidan u svojoj kritici istog romana u časopisu “World Literature Today”, septembar 2004.) Na prvi pogled, forma je jednostavna: roman je pisan u trećem licu, uobičajenom pripovedačkom tehnikom sveznajućeg naratora. Priča počinje u Dubrovniku, u vremenu bliskom sadašnjem. Međutim, tik pre nego što se uljuljka u dobro poznate odlike ove klasične tehnike, čitalac će uočiti da je početno poglavlje označeno kao petnaesto, a poslednje kao prvo: naracija početa od “početka”, dakle od poglavlja petnaestog, zatim luta širom čitave teritorije Balkana vraćajući se u prošlost, kroz poglavlja čija je numeracija postepeno opadajuća. Završava “prvim” poglavljem, smeštenim u Trsteno pokraj Dubrovnika, u “kasno ljeto 1904”. Radnja romana tako završava gde je počela i pokriva period od stotinjak godina balkanske istorije.

Roman Dvori od oraha zamišljen je, dakle, kao roman-uroboros, ciklične forme i kaleidoskopske strukture. Simptomatični su, kako je već pomenuto, način uređenja poglavlja i korišćenje vremensko-prostornih odrednica: obrnuta numeracije poglavlja, iako se pripovest čita od sadašnjosti ka prošlosti, jasno stavlja do znanja da bi čitanje bilo moguće u oba smera, sugerišući tako protejsko “kruženje priče u prirodi” istorije balkanskih zemalja. Pored ove jednostavne zamisli, cikličnost balkanske sudbine signalizirana je na još nekoliko načina: organizacijom naracije (poslednja priča, smeštena u najdalju prošlost, završava simboličnom odrednicom koja ukazuje na radnju početne priče) i tangentnom upotrebom likova (lik iz jedne priče često se, u različitom kontekstu, sreće i u narednoj priči, ili se pak u njoj radi o likovima koji su sa prvobitnim likom u srodstvu ili bliskoj vezi).

Jergovićeva zamisao da ostvari “totalni roman” je ambiciozna, ali ne i sasvim nova, jer korsti neke, u književno-istorijskom smislu već sagrađene temelje. Na to će nas podsetiti i ovlašni istorijski pogled na nekoliko načina primene ove ideje u okviru različitih književnih žanrova.

Princip lančano isprepletanih priča uveo je Ovidije u svojim Metamorfozama, kompendijumu mitskih priča koje se, naizgled bez napora (a u skladu sa Ovidijevim auto-poetskom ubeđenjem da umetnost mora sakrivati umetnost) pretaču jedna u drugu kroz tangentnost zapleta, prostora, vremena ili likova u njima. Cikličnom narativnom formom, i načinom na koji se ona prepliće sa lirskim tonom i introspekcijom u individualnim poetskim jedinicama koje je sačinjavaju, bili su preokupirani i sonetijeri renesanse i manirizma, organizujući lirsku poeziju u sonetne “vence”, tako nazvane zbog formalne i sadržinske preokupacije kruženjem naracije: njihove priče bez razrešnja najčešće su se završavale onde gde bi počele, što bi na formalnom planu bilo podcrtano istovetnošću početnog i završnog stiha u vencu, ili pak preplitanjem rime prvog i poslednjeg soneta.

Kasnije, roman engleskog sentimentalizma i francuskog te ruskog realizma razvijaju istorijski pristup naraciji, a roman toka svesti i modernizma donosi svesnije stremljenje cilju “totalne fikcije”: James Joyce je već početkom dvadesetog veka radio je na fiktivnom otelotvorenju životnosti kombinujući lokalnu boju i uvid u svest protagoniste sa makro-pogledom na političku i socijalnu sredinu. Značajno je ovde pomenuti da je Aldous Huxley 1928. godine romanom Point Counter Point (naslov kod nas preveden kao Kontrapunkt ili Kontrapunkt života) promovisao manifest gotovo identičan Jergovićevom : da ostvari polifonijsku romanesknu strukturu unutar koje bi se, jedna sa drugom u skladu, preplitale prepoznatljive teme, dočaravajući kružnost procesa plime i oseke unutar životnog i istorijskog toka, fiktivno ovaploćenog kroz raznorodne priče o mnogobrojnim likovima.
Bliže našem vremenu i prostoru, simbolikom kruga bavio se Ivo Andrić u Prokletoj avliji, a u dramskom stvaralaštvu, cikličnu formu koristili su Dejan Unkovski u drami Bure baruta, u kojoj je opštija slika života u ratnoj balkanskoj sredini sklopljena od niza naizgled nesrodnih scena povezanih ničim drugim do pojavljivanjem po jednog lika iz prethodne scene, kao i scenarista-reditelj Milčo Mančevski, čiji se scenario za film Pre Kiše takođe zatvara u začarani balkanski krug. Vizija ”totalnog romana” (kojoj Jergović po navodu Aide Vidan teži), može se dakle definisati kao vid romanopisanja koji bi svojom cikličnošću i hronološkom, geografskom i tematskom sveobuhatnošću prepletenih priča pružio fikciju stvarnog života na Balkanu.

Jergovićeva originalnost ogleda se, međutim, ne toliko u samoj ideji lančane forme, već u načinu na koji je ona primenjena u cilju ostvarenja romanesknog “totaliteta”. Jergović ovom totalitetu teži putem pomirenja mnogih suprotnosti: svojim nenametljivim pripovedačkim glasom jednovremeno pruža individualne perspektive članova jedne porodice i makro-perspektivu istorijskog toka; i mikro-pripoveda, i raslojava pripovedanje; i ulazi u um lika, i udaljava se od njegovog ili njenog individualnog vidokruga. Ovakve različitosti nije jednostavno pomiriti, bar kada je zahtevan čitalac u pitanju: Jergović hoda po tankoj liniji koja razdvaja autentično od već poznatog. Međutim, Jergović uspešno izaziva čitalačku unesenost kako na nivou fikcije (živopisnošću karakterizacije, napetošću individualnih priča i životnosti udahnutoj njihovom hronološkom, tematskom ili istorijskom preplitanju) tako i na nivou meta-fikcije (neustrašivim preispitivanjem teških etičkih i istorijskih pitanja, upečatljivošću autorskih opštih mesta, preciznošću istorijskog znanja i autentičnošću upotrebljenih dijalekata i idiolekata).

---

Sadržina: priča, likovi, jezik

No Luka bi i s njima sjeo, častio ih pićem i izokola im pokušavao objasniti da smo svi braća jer govorimo istim jezikom, na što bi oni klimali glavama, potvrđujući; ali nakon toga bi im rekao da su i Bosanci muhamedanci naša braća, pa čak i komunisti su nam braća. Dobar si čovek a potpuna budala, sažaljivo su ga gledali, uvjereni da će jednom platiti glavom što tako voli ljudima govoriti što ne žele čuti. To njegovo dobro zvuči u crkvi i na samrtnoj postelji, ali u životu ne može biti istina. Kada bi takve istine postojale, cijeli svijet bi se nakon ovoga rata pekao u paklu.

 

Osim forme, simbolika kruga na kojoj Jergović insistira duboko prožima i sadržajno tkivo romana. Izvučen iz konteksta priče o drugom svetskom ratu kojoj pripada, gornji citat, analiza sudbine individualca dobre volje na našim prostorima, očito bi se jednako dobro mogla primeniti i na druge periode. Mada živi i piše u Zagrebu, Jergovićeva fikcija uopšte, pa tako i ovaj roman, odišu Sarajevom i Bosnom. Mentalni pejzaži njegovog zavičaja jasno su i uzbudljivo ocrtani kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti, a dobrovoljni egzil – nalik na stvaralaštvo Ive Andrića ili Milana Kundere – dodaje boju i jasnoću njegovoj spisateljskoj viziji. Na Andrića i Kunderu Jergović podseća i svojom preokupacijom sudbinom pojedinca i intelektualca zatočenog unutar neumitnog procesa kruženja priče u bosanskoj (i opštebalkanskoj) sredini. Takođe, očita je i posebna simpatija koju pisac gaji prema hirovitim, nepromišljenim i velikodušnim intelektualcima.

Roman Dvori od Oraha priča je, dakle, o životu i priključenijima mnogobrojnih članova jedne dubrovačke porodice, zatečenih na raznim mestima u Evropi tokom stotinak godina balkanske istorije. Sinopsis romana – čak ni kratak – nije moguće dati, budući da se ovaj sastoji od velikog broja lančano povezanih pripovedaka o tridesetak likova. Obrisi likova dati su kroz gustu naraciju i vatromet brzih, kroki karakterizacija zaslepljujuće raznovrsnosti; tako date obrise Jergović zatim ispunjava mnoštvom čulnih detalja. Tako razlomljeni kroz prizmu uma čitaoca i suptilno slikanog istorijskog konteksta, likovi u romanu Dvori od oraha vizuelno su, auditivno, olefaktorno i iskustveno ubedljivi: Jergović se otkriva kao majstor sinestetičke karakretizacije. Jergović pleni suverenim vladanjem varijantama jezika koji se govori na području Bosne, Hrvatske i Srbije, uspelom meta-lingvističkom igrom u fiktivne svrhe, i, pre svega, strastvenim spisateljskim odnosom prema jeziku. Jergović jezik koristi i u svrhe karakterizacije: njegova je dijalekatska i leksička karakterizacija posebno korisna u romanu koji vrvi od likova. Naraciju u kojoj se roje Dubrovčani, Sarajlije, Beograđani, Jevreji zatočeni na tavanu, Cigani, Ustaše, Četnici, seljaci, poludele starice, sebične mlade žene, zaljubljeni muškarci, surovi ubice, veseli prodavci sira, majstori drvoreza i razmaženi dvorski fotografi, ubedljivom može učiniti jedino karakterizacija koja se odlikuje suptilno upotrebljenim bogatstvom narodnog izraza i dijalekatskim i idiolekatskim idiosinkrazijama.

Baš kada je o karakterizaciji reč, ubedljivost likova počiva velikim delom i na nesvakidašnjoj autorovoj sposobnosti imaginativne identifikacije sa mnogobrojnim i raznorodnim likovima koje stvara. Čak i kad je u pitanju isti lik koji se pojavljuje u nekoliko priča, taj će se lik pojavljivati u različitim svojim životnim dobima, što je za pisca poseban izazov. U tom kontekstu posebno iznenađuje uvid koji Jergović ima u motivaciju i ponašanje žena različitih životnih dobi. Ženski likovi u romanu Dvori od Oraha su među najuspelijima: lik Regine Delavale – preciznije njeni likovi, jer se ona pojavljuje u dubokoj starosti, srednjem dobu i mladosti, u dramatično različitoj karakterizaciji - istorijska je okosnica radnje kojom počinje roman, i oko koje se onda svijaju i radnja romana i ostali likovi u svom razvoju.

Jergović pleni preciznošću lokalnog znanja i senzibiliteta ovaploćenih u bezbrojnim autentičnim detaljima okruženja i karakterizacije, toliko specifičnih da već i čitaocu iz drugog predela bivše Jugoslavije otvara prozor na novi svet, delom poznat, a delom nepoznat i magičan.

Ostvarenje takvog uvida, takve prilike da, između korica romana, voajerski proživimo izvestan period u sredini drugačijoj od svoje, je, kako je poznato, jedan je od osnovnih motivatora čitanja fikcije. Jergovićeva fikcija u isti mah duboko pripada svetu Bosne i Balkana, ali je sposobna da ih sagleda sa gledišta izvan lokalnih preokupacija: nije teško predpostaviti da je kulturno prevodilaštvo jedan od najvažnijih temelja na kome počiva popularnost Jergovićeve fikcije kod strane čitalačke publike.

Jergović je pisac čiji stil i jezik ne ostavljaju mnogo toga nedorečenim: njegova se naracija, u snažnom kontrastu sa raznovrsnošću materije koju obrađuje, odlikuje mirnoćom toka i punoćom izraza. Ipak, na mikro-nivou, moguće je uživati u traganju i nalaženju obrisa piščevih ubeđenja: Jergovićev omiljeni vid “opšteg mesta” je indirektna i skrivena, ali zato često upečatljivija mini-sentenca. One su neretko nadrealističkog karaktera, i streme tome da povežu životnu murdost sa pesničkom lepotom, oblinom i jednostavnošću iskaza:

...Smrt treba ostaviti na nekom usputnom mjestu, najbolje u krčmi, gdje će se opijena alkoholom obratiti nekome drugom, a žalujuću obitelj će neko vrijeme ostaviti na miru.

Govorio je [...] o šnenoklama koje voliš samo kada imaš kome biti unuk. Čim pomru djedovi i bake, nestaje i želje za šnenoklama.

I na kraju…

...dok mu između cijanotičnih modroljubičastih usana vlada bonaca, taj neprirodni mir koji kod živih stvara paniku, i zbog kojega su izmislili Boga i uvjerenje da pod ovim nebom postoji nešto dragocjenije od uzdaha među usnama.

Jedna od osnovnih zamerki stvaralačkoj ideji Dvori od oraha mogla bi biti to, da kombinovanje kratkih pripovedaka u kojima se likovi smenjuju brzinom svetlosti nije tehnika kojom se likovi razvijaju dovoljno, kojom je moguće likovima dati dubinu, što poništava mogućnost razvoja čitalačke identifikacije sa istom grupom likova tokom čitavog romana. Od čitaoca se traži da likove “oslobodi”, odnosno izbaci iz svog vidokruga, već nakon prve priče: ovakva tehnika čita se kao rukavica u lice tradicionalnoj karakterizaciji. S druge strane, ovakav nedostatak Jergović nadoknađuje intelektualnim vatrometom mnogostruke, kratkometražne karakterizacije. Ostaje da se vidi kakvog će odjekaova tehnika imati u domaćem romanopisačkom stvaralaštvu.

Kada je o stilu i jeziku reč, pisac se očito rukovodi uverenjem da je osnovna dužnost pisca da zaranja u istinu – i mada Dvori od oraha nije roman koji je “angažovan” u pravom smislu te reči, u načinu na koji se u istinu zaranja, te u poštovanja vrednom pokloništvu simbolizmu, povremeno se otkriva svojevrsno iskliznuće ka patetici. Srećom, takvi se slučajevi mogu na prste izbrojati.

Nadalje, neko bi mogao reći da roman Dvori od Oraha ne donosi ništa novo. Strogo govoreći, i ne donosi: ali zato na originalan način, a zatim i način relativno nov u romanopisačkoj sredini kulturnog prostora južnoslovenskih jezika koji se međusobno čitaju, povezuje već postojeće elemente oblikovanja naracije u zanimljivu – novu – celinu.

Takođe, treba reći da Dvori od Oraha nije pravi roman u užem smislu: koristeći format priče u kružnoj formi, pisac se nije uhvatio u koštac sa dugom narativnom formom, što, drugim rečima, znači da je izbegao izazov koji svakom autoru predstavlja rad na postepenom razvoju naracije i prilježna i temeljna izgradnja male grupe likova.

Međutim, postavlja se pitanje: zašto bi Dvori od Oraha i morao biti roman u užem smislu? Živimo u post-postmodernističko vreme kada su žanrovi fluidni gotovo kao misli. Nema ničega lošeg u tome što Jergović koristi oblik koji posebno pristaje majstorima kratke forme kakav je i on sam, što se oslanja na svoju pripovedačku snagu i mnoštvo vrcavih ideja namesto odmerenog razvoja naracije, što daje prednost svojoj sposobnosti povezivanja nepovezivog i oživljavanja poznatog, umesto da se trudi oko dugometražnog pripovedanja.

Tako, mada u strogom smislu ne poštuje zahteve duge forme, Jergovićev roman odaje ne manju umešnost, naprotiv: nema mnogo majstora duge forme koji bi mogli da se mere s Jergovićem u pogledu vodopadne kreativnosti – i, na kraju, snažne unutrašnje logike - bez kojih bi bilo nemoguće osmisliti mnogobrojne zaplete neophodne za zaista uspešnu upotrebu kratke forme u romanopisačke svrhe.

Dakle, pred nama se nalazi roman-poslastica, pogotovo kada je reč o čitaocima koji su istovremeno i pisci: Dvori od oraha je roman koji je istovremeno i sadržinski napet, i formalno uzbudljiv. Ovo je knjiga koja čitaoca stavlja na muke, jer je prezanimljiva da bi se, jednom započeta, mogla ostaviti sa strane; s druge strane, premoćna je da bi se čitala odjednom.

Put kroz Dvori od oraha put je kroz lepotu i tugu balkanske istorije. Baš kao i Balkanu, ovom romanu čitalac se ne može odupreti, ali se od njega valja dugo odmarati drugim knjigama.