Kao i svake nedelje, posle ručka sam otvorio čitulje. Često sam nalazio nekog poznatog, ali ovog puta me je očekivalo veliko iznenađenje. Preko čitave stranice smešilo se ostarelo lice Ace Slepca.
Naravno, u čitulji nije pisalo Aca Slepac, nego Aleksandar Kojadinović, primarijus kraljevačke bolnice, dragi kolega, nezaboravni prijatelj, voljeni lekar, kum, brat. U Studenjaku, Aca Slepac smo u lice smeli da ga zovemo samo mi, njegovi cimeri. Ja nisam ni znao otkuda taj nadimak; tek sam mnogo kasnije saznao da ga je dobio kad je, na četvrtoj godini, napustio svetsku književnost da bi upisao medicinu, pa izgubio legalno mesto u domu. Tim nam je nadimkom, valjda, vraćao čast što smo ga puštali da spava u našoj sobi, na poljskom krevetu.
Umro Aca Slepac!
Vidim, od nas cimera niko mu nije dao čitulju.
Prošle godine, na ćošku kod Sremske, presekao me uzvik:
„Gde si Kale, kućo stara!“
Okrenuo sam se i ugledao Životinju, strašno ostarelog. Izljubili smo se, popričali, i pozvao me je da ga svakako posetim na poslu, kad sam u prolazu, a adresu i telefon je načrčkao na parčetu papira. Mrzelo me je da na ulici vadim naočari za čitanje, pa papir nisam ni pogledao dok nisam stigao kući. „Prof. Dr. Vid Živanović, soba 17, SANU“. Da li je moguće: Životinja je u Akademiji nauka. Rešio sam bio da ga posetim, ali ovamo, onamo, pa nikako. Onda su proletos javili na vestima da je umro. Mercedes je već godinama pokojni. A sad i Aca Slepac.
Sa zakašnjenjem shvatam da Aci Slepcu niko od nas cimera nije dao čitulju zato, što sam samo još ja živ. (Ovih dana, stalno se hvatam u ovakvim glupostima. To je već počelo poprilično da me zamara.) Trebalo bi smisliti neki tekst. Mada, ne vidim da bih svoj doživljaj Ace Slepca ikako mogao da stavim u čitulju. Na šta bi to ličilo:
Aci Slepcu, dragom cimeru, zbog koga sam naglo odrastao?
Aci Slepcu, zbog koga sam postao čovek koji jesam?
Aci Slepcu, zbog koga od rane mladosti znam kakav sam čovek?
Aci Slepcu, koga nisam video već četrdeset pet godina, ali ne prođe dan a da na njega ne pomislim?

Te davne 1960. godine, Aca Slepac bio je apsolvent medicine, a ja brucoš teorije muzike, sveže pristigao iz unutrašnjosti sa sve poslovičnim koferom uvezanim u kanap. Kako zbog visine nisam za sebe mogao da nađem odeću po JUS-u, nožni i ručni zglobovi su mi večito bili manje-više ogoljeni. Mrzeo sam to nedostojanstveno stanje, taj vidljivi simbol gladi moje duše za prirođenom ležernošću koja mi je večito izmicala, za velegradom i osećanjem pripadnosti. Na Staru godinu, među prvima sam stigao na Novogodišnju igranku sa unterhaltung muzikom, koja je u velikoj dvorani Muzičke akademije na prvom spratu počinjala u devet sati. U toj dvorani se danas ispituje i snima; igranke su odavno zaboravljene, a sam pomen unterhaltung muzike i plesa obraz uz obraz uvredio bi moje današnje studente, muzički i seksualno mnogo blaziranije nego što smo mi bili. Ali šezdesetih godina svaki momak iz unutrašnjosti živeo je za taj ples, za retku priliku da na trenutak oseti svilenkastu kosu nedostupnih koleginica iz dobrih beogradskih kuća. U dvorani se, primećujem, i dalje koriste iste stolice: komunistički neuništive, ni one, kao i ja, ni posle četrdeset godina upotrebe na Akademiji ne pokazuju znake oštećenja, niti odaju svoje poreklo.
Igralo se do ponoći, dočekala se Nova godina, a onda moj drug Ljule i ja izađosmo da se promuvamo. Pođemo mi tako uzbrdo ulicom Generala Ždanova ka Tašmajdanu, kad, iz Lole Ribara izleće prelepa devojka u crvenoj haljini, crne kose podignute u košnica-punđu. Odnekud zakreštaše trubači; ona podiže ruke. Sa pozadinom Markove crkve pod snegom, izgledala je kao vizija. Na visokim štiklama hrabro pođe kroz smrznutu bljuzgu, i, vičući „Srećna Nova godina!“, poče da ljubi svakog muškarca koji joj se našao na putu.
Gledam kako pušta Ljuleta i prilazi meni. Gleda me u oči, a zatim mi na usne lepi filmski poljubac, moj prvi u životu. Od nepredviđene slasti njenog jezika umalo se nisam srušio na trotoar. Ljubili smo nekoliko minuta, a onda se ona otela od mene i otišla dalje kroz masu: dok sam ja povratio kolena, ona je nestala. Bez razmišljanja potrčah za njom u nameri da je prestignem i (što je ležernije moguće, naravno) opet joj izađem na put, ali nisam više mogao da je nađem. Ponese me novogodišnja reka ljudi koja je ulicom Maršala Tita tekla prema Trgu; shvatih da sam izgubio i Ljuleta. Nije mi preostalo ništa drugo, do da se prepustim bujici.
Stigavši na Terazije, kroz ukrašena stakla hotela Moskva ugledah Acu Slepca sa crvenom redarskom oznakom oko rukava; po njemu vise devojke, raznobojna zrna grožđa. Gledam ga iz prikrajka, kao pantomimu. Vidim kako nekom tipu nešto objašnjava, pa mu prijateljski, onako iz gomile devojaka, udara zaušku, a zatim se bezglasno smeje. Najbolje ga pamtim tako, bez zvuka. Kao poster Džemsa Dina ili Marlona Branda; nečeg muškog što se ne objašnjava, već oponaša ili prezire.
Odjednom, iz grozda oko Ace Slepca izranja crvena haljina pod crnom košnicom. Crveni rukavi obuhvataju Acu, i oni se ljube. Druge devojke se polako razilaze.
Gledam pažljivije. Ona je.
Osušena grla, odskačem od stakla i krupnim koracima zaokrećem ka Zelenom vencu; u Studentski grad stižem peške, potpuno promrzao, oko dva po ponoći. Gutam tri smežurane sirove viršle zaostale od ko zna kad, i ležem da spavam, mrtav gladan i neobjašnjivo sam.
Oko sedam ujutro budi me dranje, lupanje vratima i zveckanje pivskih flaša.
„De si Kale¬? Ooooo, ustaj dete, ima da se jede!“
Moji cimeri, Aca Slepac, Mercedes i Životinja nahrupljuju u sobu, netom iz grada. Bacaju na sto nešto veliko i umotano u čaršav, što udara kao truplo mrtvaca, i guraju gajbu piva pod stolicu. Aca Slepac otvara jednu flašu o sto, skida i baca na krevet crnu kožnu elvisovku sa crvenom redarskom oznakom na rukavu, i ostaje go do pojasa, žilav i mišićav. Napolju je minus deset, a on nosi samo kožnu jaknu bez ičega ispod, pomislih, fasciniran.
„Ajde diš se, dete Kale, da odvezuješ čaršav“, ceri se Mercedes.
Poslušno ustajem, i oprezno odvezujem jedan čvor. Zapahnjuje me kiseli miris. Prelazim i na drugi. Iz čaršava izviruje jedno mlečno oko. Pažljivo odvrćem čaršav. Ukazuju se četiri stinute, pečene svinjske glave i hladna krompir salata koja štipa za oči.
„Odakle vam ovo?“ pitam, zgranut.
„Tvoji drugovi redari pokupili ostatke s dočeka, Kalence“, odgovara Životinja.
„Redarska je klopa pregolemaaaaa,“ peva Mercedes, očajno falš. „Kale jede i kada ga nemaaaaaa......“ Svi se smeju u glas.
„Ajde, Kale, ne mršti se, brate, nego navali. Stigla ti hrana, sine.“
Bez reči, sa nekoliko karate-udaraca šakom, Aca Slepac deli svinjske glave na krupne komade maksilo-facijalne anatomije. Porazbacavši se po stolicama, moji cimeri počinju da cuclaju svinjske vilice, srču krompir salatu iz dlanova i zalivaju gozbu iz pivskih flaša. Pod njima škripe stolice, a odbegli kolutovi kiselog luka tiho klize sa ivica čaršava na linoleumski pod. Oprezno, s ćoška, pridružujem se gozbi. Kasnije u životu pojeo sam nebrojeno skupljih, finijih obroka, ali malo ih je imalo takav ukus ućarene slasti, pripadanja i budućnosti koja tek dolazi.
„Ajde u pet banki da nećeš uspeti da me uštipiš za leđa“, viče Životinja punih usta. Svi se smeju. „Ajde, ajde, ako možeš, bilo gde,“ vabi me on.
Znam da je u pitanju klopka, ali ne mogu da odolim izazovu. Životinja seda, diže majicu i napinje mišiće. Masnim rukama, iz svih uglova, pokušavam da ga uštinem za leđa, ali je to kao da štipam zid. Društvo se valja od smeha. Nakon mnogobrojnih pokušaja, vadim pedeset dinara. On ih, smejući se, uzima, ispituje prema svetlosti, ljubi, a onda mi ih zadeva za uvo.
„Ajd', Kalence, ovaj put da ti oprostimo što si glup, pa se kladiš s starijima i pametnijima od sebe. Jedi bre tu“, lupa mi dobrodušnu zaušku uz smeh. To je smeh kojim se ritmično usisava vazduh, za mene oličenje neopterećenog života superiornih muškaraca. Ja sam se smejao retko, tiho i uvek izbacujući vazduh, i zavideo sam im na njemu.
„Ne znaš, bre, Kale, ništa. Baš si derište. Znaš li ti, na primer, zašto smo mi redari?“ žvaće Mercedes.
„Ne znam“., odgovaram ja poslušno.
„Pa da bijemo Crnogorce“, reče on.
„Kako, bre, da bijete Crnogorce?“, pitam, preneražen.
„Pa lepo. Da bijemo Crnogorce. Hoće oni da se biju, hoćemo mi. Ako nas neko nešto pita, kažemo da su nas izazvali, pa prođe, jer smo mi redari, a oni imaju gadnu reputaciju. Ali znaš, Kale, mnogo se lepo biju. A i vole. Pa je to onda u stvari super. I nama i njima.“, objašnjava mi Mercedes. „Treba Crnogorce poštovati. Dobri su ljudi, dostojanstveni. I drže se zajedno.“, kaže on poučno, punih usta.
„A ako zagusti, imamo ovo“, kaže Aca Slepac, i vadi nogu od stolice iz rukava elvisovke.
Svi se smeju. Pomalo užasnut, i ja se smejem s njima. Vraćam se svom svinjskom obrazu bez daljih pitanja.
Usred tog smeha, kao grom iz vedra neba, Aca Slepac me upita:
„Nego, je li, ti si to juče, čujem, jurio jednu crnu?“
„Ma šta, jurio“, mucam ja.
„Jurio, jurio.“
„Nisam je ja ništa jurio, nego se ona ljubila po ulici, čestitala Novu godinu“, branim se ja, nadam se nehajno.
„Šta bre nisi jurio, sve sam čuo od Ljuleta“, kezi se on. „Kaže Ljule: ej, da vidiš kako Kale nestade za ženskom za sekund. Izgubio i šal i mene u gužvi, ne vidi čovek belu mačku, osim nje“. Aca stavlja u usta još par krompira. „Lepo, bogami, da izgubiš druga zbog ribe. Za šal manje više. Ali ajde, i to je za ljude“, žvaće Aca u sveopštoj tišini. „Nego šta ti bi da onda pustiš da ti riba zbriše?“
Sa svih strana ponovo navire škripavi smeh. Aca Slepac otkida komad prasetine, poučno mrdajući masnim kažiprstom u mom pravcu.
„Slušaj sad ovamo, druže. Prvo pravilo. Žena nikad ne sme da ti pobegne. Treba ti njoj da bežiš, a ne ona tebi“.
„Ma šta bežala, nije bežala, nije me ni videla“.
„Nije te videla, a bilo ljubljenje?“ zamišljeno će on. „Još gore. Drugo pravilo. Žena nikad da te ne ljubi, a da te nije videla. Ako se desi da ti nju ne vidiš, to još i ajde, ali ona tebe – to je, sine, sramota“.
„Pa nije to baš tako bilo“, branim se ja nevoljko. „Sve se desilo brzo, bila je neka gužva, ona je ljubila sve redom, ne samo mene, ne poznajemo se. Ma dobro, nije ni važno“.
Osećam da sam nekako previše zapenio. Cimeri su opet prestali da se smeju, i sad svi pažljivo slušaju.
„Kako nije važno, bre?“ Pita Aca Slepac, još tiše. „Da čujem, koja ti je sad strategija za dalje? Kako ćeš da je nađeš?“
Ćutim.
„Pravilo broj tri. Uvek da imaš strategiju za nalaženje.“, govori on, i zamišljeno odlama pečenu svinjsku čeonu kost. „Njen je poso da nestaje, a tvoj da je nalaziš“.
Ja i dalje ćutim, postiđen.
„Je li bre, je l' pišeš ti beleške, mali?“ reče Životinja, uz sveopšti smeh olakšanja. „Vidim ja da je tebi profesor Aca održao sad jedno lepo predavanjce.“.
„Da, da, ništa bez čika Ace i njegovih pravila, oooo, pazi maco“, viče Mercedes, vadeći glanc novu teglu pekmeza od kilo, što mu je stigla od majke. „Pazi da ne oslepiš, maco, pa da budeš slepac ko čika Aca“. Smeh olakšanja odjekuje našom malom prostorijom. Gledam kako Merdedes vadi par kašika pekmeza na tanjirić za kafu i gura ga prema nama, a onda halapljivo jede pekmez supenom kašikom, direktno iz tegle, povremeno nas odmeravajući ispod oka.
„Da vam dam još malo, smradovi?“ pita sumnjičavo.
„Pa možeš, daj, Mečko“, jednoglasno odgovaramo mi, a on razmišlja.
„Ma ne dam vam više, meni majka poslala, dosta vam je“, odlučuje, zdušno pljuje u teglu, a onda meša pekmez i pljuvačku kašikom. „Evo vam sad, pa jedite kol'ko 'oćete.“ Teglu upljuvanog pekmeza vraća na policu uz slavodobitni kez.
Uz opšte ječanje, hvatanje za glavu i uvrede upućene Mercedesu, moji cimeri jedan po jedan padaju na krevete i počinju da zevaju. Srećan zbog pekmeza koji je skinuo s repertoara priču o devojci i pravilima, izbacujem na odmorište posmrtne ostatke svinjskih glava i krompira zavijene u čaršav, i ležem, praveći se da mi se spava. Ruganje Mercedesu i smeh traju još izvesno vreme, a zatim se polako pretvaraju u škriputanje kreveta, i, na kraju, hrkanje. S olakšanjem, otvaram udžbenik analize muzičkog dela i počinjem da učim.

Mora da me prevario san, jer me u kasno popodne, mrzovoljnog i željnog samoće, probudila buka i duvanski dim. Moji cimeri upravo igraju poker sa ljudima iz sobe do nas. Jasno mi je da su i Akademija i biblioteke zatvorene za Novu godinu, da je napolju ciča zima i da nemam kuda da odem. Iskradam se iz sobe sa knjigom i zatvaram u WC na našem spratu, gde pokušavam da učim.
U klozetu je buka prigušena. Osim pomalo neprijatnog mirisa, prilično je udobno, i, što je najvažnije, zaključano. Nenavikao na pivski mamurluk, nad knjigom se borim sa uznemiravajućim bljescima sećanja. Ispred očiju mi proleće devojačka koža iznad ruba haljine, pocrvenela od hladnoće. U nosu mi je njen miris, malo na jorgovan, malo na duvan, malo na nešto žensko, omamljujuće i nepoznato. Osećam ukus njenih nabubrelih usana, njenog jezika, slatkog i zmijuljivog. Mučno nadraženih čula, patim od napetosti i bola u donjem delu stomaka. U pokušaju da se od svega toga odbranim, zurim u udžbenik, ali bez uspeha.
„Ajde izlazi, ide mi se u klozet“, lupa Životinja na vrata.
„Ostavi me na miru, imam proliv“, odgovaram tiho.
„Jaooo, bre Kale! Eee, ljudi“, on će, „Uništili smo klinca s onim svinjskim glavama“. Čujem kako mu se, dok ovo govori, glas udaljava od vrata WC-a, i kako praska sveopšti, škriputavi smeh. Nakon toga, pokeraško društvo me ostavlja na miru. Posećivali su, valjda, klozete na susednim spratovima.
Kad sam konačno uspeo da se udubim u učenje, u WC-u se smračilo. Pritisnuh prikidač za svetlo. Od jarkog svetla odjednom mi se sve zgadilo, i učenje na Novu godinu, i taj smrdljivi WC u koji sam se zatvorio, i sopstveni karakter vezane vreće. Istrčavam iz klozeta kao tane. Zatičem sobu praznu i polumračnu, i u njoj Acu Slepca, koji sedi za stolom i ne radi ništa, kao da čeka.
„Je l' ti bolje sad“, upita on posle nekog vremena.
„Malo bolje“, promumljah ja nehajno.
„Slušaj, mali, nisi mi rekao šta ćeš za onu ribu što si je pratio“.
Skamenjen, osećam kako mi uši crvene dok sležem ramenima. Nadao sam se da je taj razgovor završen.
„Ma neću ništa“, sležem ramenima. „Otkud znam“.
„ Je l' ti se sviđa ta ženska“, upita on tiho. Pitanje mu je više ličilo na izjavu, nego na pitanje.
„Ma šta se bre ti stalno vraćaš na to“, vrdam ja.
„Pitam te, je l' ti se sviđa“, on će još tiše.
Užasnut, sedam na svoj krevet i ćutim. U određenom uzrastu, muškarac teško govori istinu nekom kome se divi. Slutim da bi mogao da mi pomogne, ali ne želim njegovu pomoć. Čitavo biće buni se protiv reči kojima bih mu priznao da mi se sviđa. Ne želim da on zna da ja znam da je on poznaje. Ne želim da otkrije koliko se bedno osećam. Treba sačuvati dostojanstvo po svaku cenu. I dalje ne progovaram.
„Poslednji put te pitam“, on će šapatom. „Je l' ti se sviđa“.
Vakuum koji to pitanje ostavlja u sobi je neizdrživ.
„Pa, sviđa“, cedim nekako.
„Dobro. Sedi sad tu, i ne miči se.“

Aca izlazi iz sobe. Čujem tih, nerazumljiv razgovor na odmorištu, a zatim se vrata sobe ponovo otvaraju. Dižem pogled očekujući Acin povratak, ali, na moje zaprepaštenje, na vratima stoji devojka. Nisam je odmah prepoznao, puštene kose, odevenu u običan sivi džemper i suknju. Ali jesam čim me je pogledala. Bila je to devojka iz ulice Generala Ždanova.
Skočh s kreveta kao oparen. Tako smo se, stojeći gledali neko vreme. Ona zatvori vrata iza sebe i progovori prva.
„Ja sam Senka“, reče ona. „A ti si Kale?“
„Vla“, počeo sam, kad me grlo izdade. Pročistih ga. „Vladislav“.

Izgleda mnogo mlađe nego sinoć. Nije vizija, nego devojka. Lepa i ružna, svakodnevna i čudesna, bliska i nepoznata, baš kao moje koleginice s godine.
„Pa zdravo Vladislave“, kaže ona, gledajući me netremice. „Aca mi kaže da smo se mi sinoć ljubili. Ja se ne sećam“.
Sa užasom shvatam da je Aca mogao da joj kaže i da sam je jurio. O Bože, valjda nije. Skrivajući stid, saginjem se i zatežem ćebe na krevetu.
„Otkud ti ovde?“ procedih.
„Rekao mi Aca da dođem, da vidim s tobom.“ Prilazi polako, i seda na ćošak mog kreveta.
Zabezeknut, ja i dalje stojim. Ne znam šta joj to znači, da vidi sa mnom. Naravno, ne pitam je.
„Ima kafe?“ pita ona.
Nemam pojma kakvo je stanje s kafom jer je ne pijem, ali osećam olakšanje što imam neki zadatak. Kaskam do Mercedesovog zida, naše „kuhinjice“. Vršljam po polici iznad rešoa, i nalazim, osim tegle upljuvanog pekmeza, pola prašnjave flaše neke rakije, tri zažutele kocke šećera, pola tegle cveta kamilice i, na samom dnu olupane Centropromove konzerve sa zlatnim poklopcem, malo bajate kafe. Znam da Mercedes negde ima i kafu i džezvu, ali da ih čuva pod katancem.
„Nestalo kafe“, rekoh brzo. „Ali ima piva“.
„A ta flaša tu gore, šta je to?“ pita ona. „Može jedno pićence, za srećnu Novu 1961.?
Pa naravno! Nova Godina je! Samo zato što ja ne pijem, ne znači da i drugi ne piju. U pravu je Mercedes, ja sam derište. Donosim odluku da to promenim. Podešavam glas da mi bude što zvučniji i srdačniji.
„A, odlična ideja, može, može rakijica! Evo, pa da popijemo po jednu.“
Sam sebi zvučim kao majka kad nam dođu gosti. Kao što sam video da ona radi, donosim na poslužavniku dve prazne čašice, dve čaše hladne vode i opranu i obrisanu flašu rakije.
Sedam na krevet pored Senke, koja se u međuvremenu izula, podvila noge i naslonila na zid. Drhtavim rukama sipam rakiju u dve čašice, dok me ona gleda krupnim crnim očima. Kuckamo se. Srećna Nova godina! Srećna Nova decenija! U strahu da se ne obrukam, prvu čašicu naginjem odmah, zdušno se trudeći da se ne zakašljem. Grlo mi se steže, ali uspevam da prođem samo uz grimasu. Toplina mi se razliva stomakom. Senka pije svoju rakiju i kašlje. Biva mi lakše. Pijemo i drugu.
„Može još jedna?“ pitam. Nesigurno, pruža mi čašicu. Naginjemo i treću. Osećam se čudno, napeto a opušteno, poleteo bih. Imam malo više hrabrosti da je pobliže pogledam. Pravilnih je crta, debelih usana, nenašminkana, crnokosa, beloputa. Pomalo pegava. Krupna. Malo starija od mene, možda na trećoj ili četvrtoj godini. Lepa i obična. Seče očima. Ne zavodljivo, već nekako direktno, otresito.
„Pa šta ćemo, Vladislave, ti i ja? Jesi ti rešio?“
Ja i dalje ne razumem šta se od mene traži, što se, naravno, nikako ne sme priznati. Odlučujem se za strategiju odugovlačenja, u nadi da će mi stvari postati jasnije.
„A ti, je l' studiraš?“ pitam je.
„Studiram“.
„Šta?“
„Ekonomiju“.
„I koja si godina?“
„ Treća“.
„A ti i Aca, kako se vi znate?
„On mi je momak“.
Zagrcnuh se.
„Kako momak? Ja nisam ni znao da on ima devojku.“
„Ni on još ne zna, ali saznaće polako,“ kaže ona.
Potpuno sam zapanjen. Tek sad ništa ne razumem.
„Pa što si onda dolazila kod mene?“ pitam.
„Zato što mi je on rekao“, kaže ona strpljivo, sa punim uverenjem u logičnost svog iskaza.
„Šta ti je bre rekao?“
„Da dođem i vidim s tobom.“
„Ma šta da vidiš sa mnom?“ Od nerazumevanja mi naviru suze. Senka me pažljivo promatra.
„Aca kaže da sam ja sinoć započela priču s tobom. Neće da razgovara sa mnom dok je ne završim.“
„Ma nisi ti započela nikakvu priču. Već sam ja to sve njemu rekao“, odgovaram ja očajno.
„E, pa, on kaže da jesam. I neće da čuje za mene dok je ne završim. Pa sam htela da vidim s tobom, je l' hoćeš ti da završimo priču.“
„Aman, nisi ništa započela, kad ti kažem.“
„Šta mi to vredi. Aca kaže da oni koji nisu spremni da završe priče ne smeju da ih počinju. A da postoji samo jedan način da se sazna da li je priča završena. I da mu se javim ako jeste.“
Senka ne skida oči s mene. Vidim da su suzne, što može da bude od rakije. Odjednom, bez ikakvog upozorenja, spušta čašicu na pod i brzim pokretom skida sivi džemper preko glave.
Ukazuju se dve krupne dojke rumenih bradavica, sapete belim devojačkim grudnjakom. Ostajem bez daha. Moja glava izdaje nogama naredbu da skoče s kreveta, ali noge otkazuju poslušnost. U neverici, gledam kako se na samo pola metra od mene, na mom rođenom krevetu, otkopčava gotovo nepoznata devojka. Ostavši samo u belim gaćicama, ona leže i podiže desno stopalo na uzdignuti, drveni rub kreveta. Pogled joj je prikovan za plafon.
„Pa eto, da završimo priču, ako hoćeš,“ kaže odlučnim glasom, dok joj suze s obe strane lica klize u uši.
Ovo mora da je san. Bela tkanina gaćica zapela se između raširenih nogu, tu, nadohvat moje ruke. U glavi mi se muti od šoka, alkohola i pravih, golih dojki devojke o kojima sam do maločas sanjario. Plamtim rakijom. Prepliću mi se san, sećanje i stvarnost. Dosada nisam nikada video ni dodirnuo ženu, sa izuzetkom nerazvijene petnaestogodišnje Radmile, moje srednjoškolske drugarice, koja mi je jednom dozvolila da je pomilujem preko haljine. Soba se vrti oko svoje ose, Senke, pružene po mom krevetu. Pobegao bih od nje na kraj sveta, ali da ostanem zauvek ovde, bez pokreta, i da je gledam, poznatu i nepoznatu. Mučno sam nabrekao. Žudim da je dodirnem, ali to ne činim: hoću da me voli, da me bar pogleda. Preznojavam se. Oko mene mene sve titra. Osećam ježenje. Naviru mi rakijske suze. Njena je noga podignuta za mene, ali ne zbog mene: to što mi se daje, to je zato da bi se dala nekom drugom. Sve me to udara posred posred duše i tela, u neko mesto bez odbrane.
„Slobodno,“ kaže Senka, lica i dalje okrenutog plafonu.
Svijam se u klupko i počinjem da jecam.
„Slobodno, Vladislave. Ajde“, ohrabruje me ona.
Ja i dalje, sramno, plačem.
Najzad, Senka me gleda. Nežno uzima moju ruku i prinosi je svom licu na poljubac. Moja šaka u njenoj putuje ka njenim usnama čitavu večnost. A onda se sve završava vrlo brzo, u magnovenju. U mom kasnijem životu je, naravno, bilo strasti, ali nikada više takve koja ne ostavlja ni najmanjeg sećanja na male, propratne postupke namere i pristanka: otkopčavanja, uklanjanja prepreka, nameštanja. Ne sećam se ničega do vemirskog olakšanja.
Dok mi se lagano vraća svest, podižem se na lakat. Podamnom ukočeno leži gola i mokra Senka, desne noge i dalje podignute na oboj kreveta, očiju uprtih u plafon.
Užasnut, polako ustajem. Ćutanje traje i traje. Senka ga prva narušava.
„Vladislave, onda smo mi sada završili?“, pita, s nadom u glasu.

Osećam iznenadni ubod surovosti. Ne odgovaram na njeno pitanje, već, za tili čas upasan, palim glavno svetlo. Senka se trza, zaklanja oči i seže za čaršavom da se pokrije. Otimam joj čaršav, sedam za sto, nalivam sebi čašicu rakije, i kao u pozorištu gledam kako panično grabi stvari sa poda i navrat-nanos se oblači. Jarka svetlost otkriva joj sitne bubuljice po leđima, a ispod pazuha dvodnevne čekinje. Kad god se sagne, vidim joj nabore sala na zadnjici i guste, crne stidne dlake. Lice joj je žute, nezdrave boje. Odjednom mi se čini ogavna.
„Završili smo, je l' da?“, ponavlja ona molećivo, navlačeći čarape.
Ustajem i polako joj prilazim. Mirna lica, podižem je, hvatam je za bradu, okrećem joj lice ka sebi i sklanjam kosu. A onda joj, bez upozorenja, udaram silovitu šamarčinu.
Kao na usporenom snimku, gledam kako se tetura iz sobe i tiho zatvara vrata za sobom. A zatim se okrećem ka lavabou i povraćam.
Noć provodim naizmenično plačući i povraćajući. Cimeri se vraćaju oko četiri ujutro, ali moje povraćanje i jecanje ne prestaje do jutra. Niko mi ništa ne govori, niti me išta pita. Samo me Aca Slepac, kada sam se oko podne pridigao, odmeri:
„Je l' ti bolje sad?“
Ne odgovaram mu.

Mercedes je nakon toga nekuda nestao na tri meseca. Uprkos tako upražnjenom ležaju, Aca Slepac se ubrzo iselio iz naše sobe. Životinja i ja živeli smo sami, mirnim životom, sve dok se Mercedes nije vratio, noseći ukoričen diplomski rad naslovljen „Mehanika fluida“. Bili smo tu još izvesno vreme, a onda otišli svako svojim putem: oni su diplomirali, ja studirao još tri godine sa drugim, manje interesantnim cimerima. Ni Acu Slepca ni Senku više nikad nisam video, niti išta čuo o njima.

I tako. Šta napisati u čitulji Ace Slepca?

Aci Slepcu, zahvaljujući kome me žene vide vide kad me ljube? (A ako pobegnu, imam strategiju nalaženja.)
Aci Slepcu, zbog koga od od svake svoje žene očekujem ili da ostane vizija, ili da mi se pruži kao proštac, uz surovu kaznu za svaki deo sebe koji mi ostane nedostupan?
Aci Slepcu, zbog koga sam se, najverovatnije, tri puta razvodio, pa sad samujem?
Još jednom otvaram stranicu sa čituljama, da vidim šta su drugi pisali. Pogled mi pada na poslednju čitulju na stranici.

Voljenom mužu i ocu,
Dr Aleksandru Kojadinoviću,
koji je uvek sa nama u mislima.

Aca nas je iznenada napustio juče, 13. maja, u 66. godini života.

Pozivamo rodbinu i prijatelje na poslednji pozdrav, 17. maja 2006. u 17:30, u kapeli kraljevačkog groblja.

Ožalošćeni: supruga Senka i sin Vladislav.