Otkako je šef francuske vlade u Ženevi, početkom septembra, govorio o „Ujedinjenim državama Evrope“, mnogo se o tome piše i govori. Gotovo svuda, pretresa se da li je moguća i ostvarljiva ideja G.Briana. Ima ih dosta koji govore za, a manje protiv toga; jednima je to maštanje jednog besednika, koga zanosi sopstvena reč; drugima je to ljudski moguća stvar. Treći su već izložili i kako treba raditi da se ona ostvari. Četvrti su protiv nje iz osnove, jer je protivna smislu života.
Da li je praktična ili nije, ostvarljiva ili ne, ludorija ili zbilja, izložićemo malo niže, ali da li je nova ili nije, to se može sigurno utvrditi. Ideja o „Ujedinjenim državama Evrope“ nije nova. Ona je stara koliko i Evropa. O njoj su govorili, nju isticali uvek i pre, a naročito posle velikih i dugih katastrofalnih ratova. Ne osvrćući se na ono što su govorili, pisali, radili mnogi sada zaboravljeni ljudi od pre nekoliko stotina godina, na ono što su pripovedali u knjigama Ruso, sa svojom „Konfederacijom naroda“, i gđa de Stal; na ono što je Ženevljanin de Selon 1830 pisao, što je Anri Dinan 1859 izmislio „Crveni krst“, što je Lamartin u pesmi govorio, mogu se Francuzi pozivati i na druge slične stvari o ujedinjenim državama Evrope.
Nekoliko primera. 1807 predlagano je Napoleonu novo uređenje Evrope, jedna nova socijalna vlast, koja bi usredila razne interese evropskih naroda, a sačuvala svakome od njih prava i slobode. Politička vlast ujedinjene Evrope, niti bi se mešala u unutrašnje stvari raznih država, niti bi vređala njihovu nezavisnost. Predlagač, zaboravljeni pisac Gondon, želeo je jedno međunarodno evropsko telo za regulisanje odnosa među raznim vladama. Pre Gondona, Kamilo Sen Simon, potomak vojvode Sen Simona, - pisao je 1814 o preuređenju evropskog društva, o neophodnosti i sredstvima da se ujedine evropske države u jedno političko telo. I on je mislio da, pri tom, sačuva nezavisnost zadružnih država u nacionalnom pogledu. Za njima je došao Viktor Igo, koji je 1849 predsedavao jednom Kongresu mira, a 1851 u francuskoj Skupštini je održao sjajniji govor od govora G. Briana. Pa docnije (1870) je napisao jednu sjajnu pesmu „sadeći hrast ujedinjenih država Evrope“ (u Otvil-Hauzu). A 1867 poznati pravnik Emil Akolas, uz saradnju filizofa Baria, Lemoniea, Garibaldia, organizovao je u Ženevi Kongres mira. Za njim su se ređali, uzastopce, po raznim švajcarskim gradovima kongresi sa zadatkom: sporazum o političkom i ekonomskom zbliženju evropskih država. Još zanimljivije su misli Godena (1833) o „Vladi kakva je bila, kakva treba da je, i pravom socializmu“. – Goden je izradio i predlog ustava „u ime čovečanstva, u interesu naroda, napretka i sreće svakog ljudskog bića“. Predlog ima 45 članova, od kojih je jedan govorio o razoružanju i ratu; „savez naroda se odriče zauvek da silom i nasiljem nametne svoju nameru bez pristanka saveznih država. Ove se obavezuju da pribegnu drugoj samo u slučaju da se brane od neizazvanoga napada na jednu ili na više njih.“ U daljim odredbama Goden je izlagao da svaka država ina da sačuva svoju samostalnost; federalna unija se ne bi smela mešati u unutrašnje uređenje i zakonodavstvo. U pogledu privrednog ujedinjenja evropskih država, on je tražio da se uklone sve smetnje i brane „slobodni opticaj privrednih dobara“, nikakva povlastica jedne države na štetu druge. Mir ekonomski, kao i politički, morao bi se zasnivati među narodima na pravdi i jednakosti. Mir je početna tačka za poboljšanje sudbine naroda; bez mira nema nikakvog preustrojstva socialnog, privrednog, a i dugotrajnog. I zato treba organizovati mir. „Vreme je“, kaže Goden, „da se vlade evropskih država dogovore i da izvrše opšte razoružanje i nađu sredstva za obezbeđenje mira među civilizovanim narodima. Francuska je“, - završava on svoj uvod u ustav Društva naroda,“ danas najpozvanija da predlaže režim za mir i za razoružanje.“ Tako je pisao i argumentovao pre pedeset godina, pored tolikih još mislioca, političara, pisaca, najviše Latina, i ovaj Francuz.

I

G.A.Brian je u svome govoru pred skupštinom Lige naroda, priznajući da nije njegova, - razvijao tu istu stvar. „Između naroda, koji su grupisani geografski, ovako kao narodi Evrope, treba da postoji neka vrsta federalističke veze. Ti narodi moraju imati mogućnost da su u dodiru, da pretresaju svoje stvari, da donose zajedničke odluke, da stvore jednu vezu uzajamnosti koja bi im u svakom času mogla služiti kao odbrana za slučaj kakve ozbiljne opasnosti.Ova zajednica bi naročito delovala na privrednom polju; to je najpreče i to može imati uspeha.“ Ali, i u pogledu političkom, i socialnom, federalistička veza, ne dirajući u suverenost nijednog naroda u ovakvoj evropskoj zajednici, može imati blagotvoran uticaj. Da se to postigne treba najpre stvoriti Ligi naroda mogućnost da ima efektivnu silu, kojom će sprečiti rat, jer je do danas nema. To je jedno. Drugo je smanjenje oružane sile, opšteg oružanja i sa njim u vezi rešenje pitanja sigurnosti. Treće je ekonomsko razoružanje, privredni mir među državama. Četvrto je obavezno suđenje pred stalnim međunarodnim sudom u Hagu, na koje treba da pristanu sve evropske države, bez obzira na državno dostojanstvo - više prividno nego istinito, a radi koga su do sad tolika zla počinjena; zbog takvog prestiža Austrougarska je zaratila u junu 1914, a Nemačka odbila predlog Ser E.Greja krajem jula iste godine, za evropsku konferenciju.
G.Brian je pozvao svih dvadeset i nekoliko ministara inostranih dela da se izjasne za njegov predlog o federativnoj uniji Evrope, odmah posle njegovog govora. I svi ti ministri su govorili pred skupštinom Lige naroda. U načelu su svi prihvatili njegov predlog; Englezi su u odgovoru bili otvoreniji nego drugi; njima je izgleda taj predlog neostvarljiv iz mnogih tehničkih i drugih obzira koje treba prethodno ukloniti. Sa najviše predusretljivosti kao da je prihvatio predlog dr Strezman, sad već pokojni nemački delegat u savetu Lige naroda. O predlogu Brianovu pisano je mnogo; a pretresa se i dalje u evropskoj i američkoj javnosti. Mišljenja su, kako je rečeno u uvdu, podeljena za i protiv ujedinjenih država Evrope. Kad čovek ostavi na stranu crnovidce, Onda može reći da je predlog dosta i ozbiljno primljen i da je pretresan sa raznih tačaka naročito političkih i privrednih interesa pojedinih država.
Problem „ujedinjenih država Evrope“ može se razmatrati u odnosu prema svakoj evropskoj državi pojedinačno, prema Sovjetskoj Rusiji i prema Sjedinjenim državama Amerike. Evropske velike sile vide u ostvarenju ove zamisli naročite teškoće u pitanju carinskih tarifa. Nema jedne od sila koja bi lako i brzo primila jednu zajedničku carinsku tarifu, carinsku uniju. Vel. Britanija je zato još na skupštini Lige naroda izjavila da treba najpre uraditi ovo: za dve godine utvrditi nepromenljivost carinskih tarifa Evrope, rasporediti prodaju i proizvodnju uglja, izjednačiti broj časova rada i nadnice za radnike, pa tek onda govoriti o ujedinjenim državama Evrope. Drugim rečima, najpre suzbiti stranu konkurenciju u Engleskoj, pa onda pristupiti Brianovu predlogu. Drugi Englezi su pisali da je ludost predati jednoj stranoj ustanovi svoju budućnost sa tolikogodišnjom i čistom engleskom političkom tradicijom. Industrialci u Italiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, imaće da kažu opet nešto protiv strane konkurencije na njihovim domaćim tržištima. Mala antanta strahovaće od nove Naumanove Mittel Europa; baltičke države će strepeti da se ne uništi njihova industrija u stvaranju; neutralne države će se zadovoljiti kako je do sada bilo, i sa nepoverenjem gledaće na nove obaveze koje bi iz novoga evropskoga poretka mogle izići. Pored svih teškoća ekonomske prirode, koje se stavljaju novome ustrojstvu sadanjega ekonomskog poretka u Evropi – ima i drugih teškoća političke prirode. Italija, Nemačka, Austrija, Madžarska, Bugarska, ne mogu primiti ovako ujedinjenu Evropu, jer ujedinjenje po predlogu Brianovu, znači priznanje sadanjeg teritorijalnog stanja Evrope, znači odreći se svojih nacionalističkih težnji, odbaciti za uvek reviziju ugovora Versajskog, Trianonskog, Nejiskog, Sen Žermenskog. I kod velikih i kod malih sila postoji još i strah da će, kad se utope u federativnu uniju Evrope, izgubiti svoj uticaj, da će postradati njihovo nacionalno dostojanstvo, da će i njihov suverenitet biti okrnjen
Sovjetska Rusija je danas izvan Evrope; ona ne priznaje sadanji pravni i ekonomski poredak; ona radi protivu njega. Njeno je najpre svetska revolucija, pa onda novi poredak među narodima. Zato je ona protiv ovog predloga, koji je kontra-partija boljševičkog shvatanja evropskoga i svetskoga reda i mira. Predlog je za mir, Sovjetska Rusija je za raspad, za rat. Federativna Evropa, to je kraj boljševičkoga režima, kraj desetogodišnjeg rada na opštem prevratu u svetu.
Ujedinjene države Amerike su protiv stvaranja federativne Evrope. Njihova nova carinska tarifa to jasno pokazuje; njome je zaštićena industrija njihova, a onemogućen uvoz izvesnih proizvoda iz Evrope. Monroeva teorija je pooštrena.

II

Tako, uglavnom, izgledaju teškoće i prigovori protivnika stvaranja Ujedinjenih država Evrope. Druga strana, međutim, priznaje da će biti velikih teškoća, ali ne vidi i ne misli da se one ne mogu otkloniti. Pod današnjim ekonomskim prilikama se kriza stalno povlači u Evropi; carinske brane su brojnije i veće nego pre rata, a uslovi za proizvodnju daleko zapleteniji; ostaju i napreduju samo oni koji se udružuju, mala industrija propada, veća životari. Veliki kapital i racionalizacija proizvodnje osvajaju, to je put, shema koju treba da prime evropske države. Primeri nemačkog Zollverein–a, Sjedinjenih država Sev. Amerike, Italije, kazuju da nije neostvariva ideja o federativnoj Evropi. Pre pedeset godina bilo je u tim državama na desetine carinskih granica i graničnih formalnosti; to je palo i sve tri su napredovale. Šta će smetati Engleskoj da se saobrazi novim zahtevima trgovine i proizvodnje? Zar se nisu neki engleski industrijalci već ujedinjavali sa nemačkim od rata na ovamo i sa najboljim rezultatima? Čega se Nemačka ima bojati od francuskoga predloga, da će njena trgovačka aktivnost da se rasprostire i na oblasti koje su joj oduzete ugovorima o miru, na čitavu Evropu? Čemu teži Italija, ako ne ekonomskom prodiranju u oblasti bliskog, evropskog Istoka? Ulazeći u evropsku uniju, ući će tamo lakše i njen industrija. Pa, šta će izgubiti Francuska ako uđe kao glavni činilac u veliku ekonomsku organizaciju Evrope? Zar se njen hemijska i čelična industrija nisu već udružile sa nemačkom i belgijskom, odričući se izvesne proizvodnje, dobivši naknadu na drugoj strani. Od čega imaju strahovati države baltičke, neutralne i Male antante. Pa i one će dobiti naknade na drugoj strani za ono što njihove industrije mogu izgubiti, ako uopšte izgube. Nova ekonomska organizacija biće prilagođavanje, dovođenje u sklad svih grana narodnih odvojenih privreda. Ni Austrija, ni Mađarska, ni Bugarska ne moraju izgubiti mnogo, ne bar više nego druge evropske države; jer ustvari pri novoj ekonomskoj organizaciji Evrope svaka, velika ili mala, država mora ponešto žrtvovati, ali te žrtve će biti manje nego ove koje podnose danas, pod današnjim prilikama, kad Evropa liči na jedan veliki sajam na kome se prodaje na sitno i podseća na srednji vek.
Sadašnji sovjetski upravljači samo donekle imaju pravo što su protivni Brianovu predlogu. Sigurno je da bi ujedinjene države Evrope bile protivnik međunarodnih sukoba, pa i protiv socialnih sukoba. Sigurno je, isto tako, da bi ekonomsko stanje u Evropi bilo bolje, te bi i radnička klasa bila ravnodušnija za borbu, za opštu zbrku. Takav primer pruža Amerika, gde radnički red ne zna nevolje kakve sve imaju evropski radnici, i gde nema mnogo nezadovoljnih. Ako se oni u Moskvi bore za dobro radnika, onda bi trebalo da prihvate predlog. Ekonomski federativno organizovana Evropa bi našla u Rusiji ogromno tržište, ali bi se i 136 miliona Rusa podiglo, a ogromna predratna bogatstva Rusije bila bi eksploatisana na korist naroda, a naročito radničke klase. Na taj način bi Rusija mnogo lakše dobila kredit u inostranstvu, koji danas traži na sve strane. Uostalom, onoga dana kad se bude ostvarila ideja Ujedinjenih država Evrope, sovjetski režim neće biti mogućan Rusiji. Ujedinjene države Evrope su za mir, za sadašnji pravni poredak u svetu; a taj pravni poredak ima svoje temelje u priznanju privatne svojine i poštovanju ugovornih obaveza. Današnja moskovska vlada ne priznaje privatnu svojinu stranaca i Rusa u Rusiji. Verovatno je da boljševički režim gleda u Ujedinjenim državama Evrope samo jedno oružje kojim će se ubiti njihova vlast u Rusiji. U Sjedinjenim državama Amerike još se temeljno nije pretresla ova cela stvar, iako se protiv nje izjasnio Huver. Amerika nema razloga da se boji Ujedinjenih država Evrope, iako Evropa ima danas pravo da se sprema za odbranu od carinske politike Amerike, koja će, ako duže ustraje, upropastiti izvesne evropske industrije. Amerika zaštićuje svoju proizvodnju, a koristi se evropskim ugovorima sa „klauzulom najvećeg povlašćenja“. Protiv nje ne može ova nova Evropa biti uperena, pre svega zato što je njen osnovni cilj međunarodni mir; to svedoči rad od 1922 do sada u Ženevi, u Ligi naroda, iako Amerika nije njen član i nije potpisala Versajski mir. Zatim, što veliki deo država u Evropi, kao i privatni, imaju u Vašingtonu zajmodavca; zajmodavac se može ne voleti, ali mu se mora zajam vratiti. Najzad, kad bude Evropa organizovala svoju proizvodnju, ona ima izgleda da uradi ovo: da pojevtini današnje prve potrebe najširih masa potrošača; da proširi svoju moć na tržištima u Evropi koja su još ogromna, pa onda i u Aziji, Africi, i Južnoj Americi. Ono što takva Evropa može da radi, to je da, jednoga dana, na temeljima uzajamnosti, pregovara sa Amerikom da smanji svoje sadašnje carinske tarife na razumnu meru, ali ne da vodi neki carinski rat. Vrlo teško je verovati da Amerika danas želi nesređene odnose u Evropi; ona u njoj ima danas oko 30 milijardi dolara na kreditu; samo mirna i sređena Evropa toliki dug može platiti američkim građanima. Ne treba zaboraviti da su za organizaciju Rusije i Azije, da bi se došlo do mira, potrebne sve snage, saradnja i Evrope i Sjedinjenih država Amerike.

III

Pitanje o Ujedinjenim državama Evrope zavisi od privrednog organizovanja. Kad se ono uredi, politička strana će biti brže gotova; teškoće su na ekonomskoj strani. One nisu nesavladive kako je to napred pomenuto. Međunarodna industrijska preduzeća, stvorena poslednjih godina, od 1922 do danas, pružaju dokaze. Ova udruženja, čisto privrednog karaktera, a zasnovana na praktičnoj trgovačkoj osnovi, predstavljaju jednu skicu buduće Evrope. Ona rade već ono što bi trebalo da se prostire na čitavu privrednu radljivost Evrope. Velika industrijska preduzeća za izradu siroog čelika u Nemačkoj, u Francuskoj, u Belgiji, u Luksemburgu udružena su već pet šest godina, i njihov uspeh je stalan i dobar. Ona izrađuju oko 30 miliona tona, a cela svetska potrošnja siroog čelika je oko 100 miliona tona, od kojih Američke sjedinjene države izrađuju 45 miliona. Slična udruženja postoje i za hemikalije; u njima su udruženi Francuzi, Nemci i Englezi. To je očigledan primer iz sadašnjice, ako se već neće priznati primeri Sjedinjenih država Amerike, Nemačke carinske unije, i ujedinjene Italije – iz prošlosti. Evropske države bi mogle po primeru Međunarodnoga društva za sirovi čelik, - privatnom pobudom stvorena zajednica nekadašnjih, krvavih neprijatelja, - praviti svoje planove, iako je, možda, najbolje ići za primerom Sjedinjenih država Amerike, prilagođujući ga evropskim prilikama. Međunarodno društvo za sirovi čelik, kao i neka druga slična društva, nailaze u radu na najveće smetnje zbog carinskih tarifa, pre svega tarifa njihovih država, a posle tarife drugih dvadesetak država samo u Evropi. To će biti smetnja i za budućnost; evropske države, a njih je danas više nego pre rata, polažu mnogo na svoje izvore prihoda; carinske takse su svadga i svuda do sad bile najsigurniji i prvi njihov prihod. Prema današnjem stanju stvari, retko će se koja vlada razuveriti da će dobiti nešto, ako smanji carinu na uvezenu robu; smanjiti carinu značilo bi oporezovati druge unutrašnje prihode, povećati dažbine svojih podanika. Razoružavajući, međutim, ekonomski Evropu, niko ne misli na mogućnost ukidanja carina, na uvađanje slobodne trgovine. Svako ko je za ekonomsku uniju, taj je za ograničenje međunarodnih carinskih tarifa; uvek će biti neke nacionalne proizvodnje koju će štititi svaka država za sebe. Ono što bi novo uređenje tražilo, to je slobodniji promet proizvoda, koji se najviše troše u Evropi. Za ovim bi došlo, i kao prirodna posledica ekonomske unije, izjednačenje zakona koji se odnose na organizaciju, na saradnju svih produktivnih snaga u Evropi. Tu bi ušli zakoni trgovački, menični, socijalno zakonodavstvo. Zatim bi došli, dalje sporazumi o ograničenju utakmice u prodaji uglja, o proizvodnji gvožđarije, o raspodeli proizvodnje po granama i sirovinama, itd. Posle toga bi se radilo na izjednačavanju prodajnih cena prema prilikama svake zemlje. Išlo bi se od manjeg ka većem; od ostvarenog ka onome što ima da se ostvari. Od organizacije tržišta u Evropi ka organizaciji tržišta u Rusiji, u Africi, u Aziji. Male i siromašne zemlje bi morale biti naročito organizovane, kako ne bi bile ni teret za velike, ni kulučari za drugoga, kako ne bi njihova samostalnost bila upropašćena organizacijom jakih i naprednijih zemalja. Kad se evropske zemlje ekonomski povežu, kad se i velika sredstva i velika proizvodnja nađu u istim rukama, onda će se i suparništva smanjiti, utakmica će biti predstavljena u kooperaciji za isti cilj; onda sukoba oko političkog i ekonomskog uticaja među manjim državama, među neutralnim će nestajati; veliki vojni budžeti će se znatno sniziti; borba za kolonije, za sirovi materijal, za ugalj, gvožđe, naftu, neće imati današnji značaj. A prostora u kojima se nalaze sirovine za industriju ima za desetostruki broj industrijskih preduzeća i deset puta onoliko stanovnika koliko ih danas Evropa ima.

IV

Za male i za siromašne države položaj će biti nešto teži nego za velike. Za zemlje koje nemaju industriju ili čija je industrija u postajanju, kao što su Španija, balkanske države, Mađarska, opasnost je velika. Ali zar je manja, ako se velike bez njih udruže, ako ostane sadašnje stanje nepromenjeno. Nije opravdano ne verovati, da će, ipak, biti manja opasnost nego što se misli; malih država je više nego velikih, a one se mogu organizovati na industrijske i zemljoradničke, te mogu u zajednici predstavljati nešto više. Sem toga, bez žrtava ne može se računati; za buduću kooperaciju moraju svi nešto žrtvovati. Manje će ih biti, treba to ponoviti, nego ako se bude moralo, zbog suparništva i borbe oko tržišta i prevlasti u njima, opet u ratove. Budućnost je u kooperaciji, u združivanju, za male i razjedinjene neće biti mesta, oni će, ako se stave van reda, morati propasti. Za njih je, prema tome, potreba veća nego za druge da odmah otpočnu rad za međusobni ekonomski sporazum. Što se tiče balkanskih država i Mađarske, koje su po svojoj privrednoj, socijalnoj strukturi jedno isto, one bi mogle još brže nego druge države da se sporazumeju. One su sve zemljoradničke, koje proizvode iste proizvode od nasušne potrebe za Evropu, žita i stoku, koje će živom čoveku uvek biti potrebne. One su do sada bile konkurenti, ali od sada ne moraju biti. Materijalni interes treba da ih veže radi eventualne odbrane od američke carine i konkurencije, a i radi odbrane i spekulacije sa cenama. Kanada, Amerika, Argentina postale su njihovi opasni takmaci; a poslovni ljudi sa velikim kapitalima prave cenu žita kakvu hoće. U mesecu septembru i danas, cena pšenice i kukuruza je naglo spuštena; nikakvih drugih razloga nije bilo za padanje cena; ni Severna Amerika, ni Rusija, ni Argentina nemaju neku osobitu obilatu žetvu ove godine, da bi mogle količinama i kvalitetima konkurisati pšenici i kukuruzu iz Rumunije, Jugoslavije, Mađarske, Bugarske. Nisku cenu su odredili i održavaju je svetski velikotršci. Ništa naročito u Evropi se nije dogodilo da bi ove cene tako nisko stajale. Jedan ekonomski sporazum između Rumunije, Jugoslavije, Mađarske i Bugarske u tom pogledu, mogao bi u krizama ove vrste da bude blagotvoran; proizvođači bi dobili razliku koju su do sada uvek velikodušni evropski velikokupci uzimali. Bolje obezbeđenje ne bi se moglo naći za interese proizvođača od ovakvog sporazuma; oni bi bili gospodari cene i tržišta. Ovakav pokušaj bi mogao da se proširi na izjednačavanje zakonodavstva i regulisanja proizvodnje žita i trgovine hranom; na željezničke tarife, na promet, na novac, jednom rečju – na sve ono što bi ovaj ekonomski sporazum ojačavalo.
Ranije su tu činjeni neki pokušaji u ovom ppravcu. U godini 1904 bio je utvrđen jedan program ekonomskog karaktera između Srbije i Bugarske – jedna carinska unija. On je tada ostao neizvršen zbog uticaja i držanja Austro-Ugarske. Nešto je tu pokušano, skoro, u krugu Male antante za ekonomsko zbližavanje između Jugoslavije, Rumunije i Čehoslovačke. Da se počelo na tome raditi u času kad je sklopljen politički sporazum među njima, do sada bi nešto bilo učinjeno, i možda poslužilo kao osnova za pridruživanje Austrije, Mađarske, Bugarske, Grčke i Albanije ekonomskom sporazumu Rumunije, Jugoslavije i Čehoslovačke. Ne vidi se razlog zašto se ne bi pokušalo i sada nešto uraditi u tom pogledu. Razgovori koji se vode između Nemačke, Francuske, Engleske i Italije o sporazumu za ugalj, za ograničenje utakmice u ugljarskoj industriji, za suzbijanje nezaposlenosti, mogli bi da posluže kao primeri i podsticaj za razgovore između gore pomenutih država. Može biti da bi se na ove, pre privatne razgovore za stvaranje dunavskog sporazuma o prodaji ovogodišnje hrane u Jugoslaviji, Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj, mogli nastaviti službeni razgovori. Ti razgovori bi mogli biti najpre akademskog karaktera, a naporedo sa njima mogli bi ih voditi i stručnjaci. Zaključci stručnjaka mogli bi biti osnova za pregovore za jedan privredni sporazum između njih.

V

Gornja izlaganja o ujedinjenim državama Evrope, o novoj otadžbini Evropi, naravno nisu potpuna – daleko od toga. O ovom predmetu postoje knjige i studije koje pretresaju sve strane problema, kao što su: zakon o uzajamnoj pomoći, biološka ravnoteža kao uslov za život, kultura i civilizacija, crkva, slobodno zidarstvo, socijalna demokratija, kapitalizam, Pan Evropa, Društvo naroda, itd. (videti Coudenhove Calergi, Paneuropa 1925-29). Naša izlaganja su iznesena da skrenu pažnju našem svetu na ovo pitanje, koje je pitanje onoga što dolazi, pitanje organizacije nove Evrope, u koju će ući i naša država.
Trebalo je četiri godine Velikog rata, smrt šest-sedam miliona ljudi najboljih ljudskih proizvodnih snaga, opustošenja na milione hektara naseljene zemlje, neizračunljive sume duševnih i fizičkih patnji milijardi ljudskih bića, bio je potreban eksperiment vlade anarhije u Rusiji, u Mađarskoj, neko vreme u Italiji, u Nemačkoj, pa da se Evropa počne užasavati ratova. Otkloniti slične katastrofe od Evrope, postao je cilj pravih Evropljana i evropskih državnika. Na tome se radilo deset godina, jedva se nešto uradilo, jedva se održavala harmonija među državama., ali njihova vrednost nije velika; neprestano se traže nova sredstva za trošnu međunarodnu bezbednost. I da pored političkih sporazuma nema privredno-finansijskih praktičnih ugovora, ne zna se šta bi sve bilo. I zato, narodi kao da ne slušaju danas rado nacionalističke fanfare. Ruske trube i fašistička halabuka uznemiruju Evropu, ali je ne plaše. Narodi žele mir; njihove produktivne snage su nastale da političkim ugovorima nađu jače, čvrste temelje; da mirnim putem izvrše ekonomsko razoružanje, da putem uzajamnih ustupaka na polju narodnih privreda nađu i stvore garancje za međusobnu sigurnost i trajni mir. Nesalomiva industrija Engleske, zavojevačka teška industrija Viljemove Nemačke, uvek protivnička francuska i belgijska industrija, danas traže ravnotežu u uzajamnoj proizvodnji i u jednakim cenama za život najmnogobrojnijeg, sirotnog ljudstva. Primaju žrtve, ustupaju pred predratnom konkurencijom, samo da se svakome nađe mesta na suncu. Vizija novih narodnih i društvenih sukoba jasnija je nego ikad.
U ovom nastojanju za sporazum ne mogu se naći definitivna i apsolutna praktična rešenja. Takvih među živim stvorovima i ne može biti. Njih neka traže teoretičari, kako to kaže jedan Francuz. Dosta je ako se mogu zbližiti interesi Evrope, kao što su se slepile neke gore pomenute industrije. Treba ih proširiti; na taj način će proizvodnja bez reda postati normalna; zavojevačkim namerama na polju trgovine biće kraj. To nije, može biti, u skladu sa smislom života naroda, ali zar je sa dosadašnjim redom stvari bilo bolje? Život u zajednici uputiće na ono što treba, baš kao i danas: tražiće se novo, baš kao i ovo sad.
Uostalom, svako ko se ovim pitanjem bavio, pa i Brian i Štrezeman, nisu mislili da će sve ići glatko, da će se koristi i štete od ekonomskog sporazuma izravnati. Znaju oni da to nije samo stvar računice. Ideja o ujedinjenoj Evropi sadrži pored onoga što je pozitivno i konstruktivno, još i veliku duhovnu snagu, govorio je Brian, objašnjavajući je novinarima. U njoj su strahovanja i nadanja; strahovanja su iz prošlosti, nadanja su za budućnost. Prošlost je strašna i ne treba da se ponovi; a treba sve činiti da se vremenom narodi dogovore, udruže. Budućnost može biti bolja, a to je izvesno, ako se Evropa ekonomski uredi na sporazumnoj osnovi; svi društveni redovi, a naročito radni narod na selu i u gradu, biće u boljem položaju nego što je bio juče i danas.
Organizacija evropskog mira je tu; ona je došla kao posledica napretka i socijalnih ideja. Šef francuske vlade ju je osetio, prihvatio i izneo pred čitav svet. Jedna ideja, to nije ništa, rečeno je davno; ideje lete ulicama; ali sazrela ideja, to je mnogo. Kada ceo svet ima istu ideju, kad nju prihvati, nju zastupa i širi, to je još više. Videti nešto pre drugih, to često znači prevariti se; videti sa svima ono što treba za sve, znači proniknuti narodne misli. G.A.Brian je imao dobar njuh, i u najzgodnijem času, onda kad je javno mnjenje bilo jednodušno, rekao je šta treba, kako treba. On je ostavio istoriji ime državnika koji je ne samo Francusku i Nemačku zbližio, pomirio, nego i dao Evropi prvi konstruktivni plan za trajniji evropski mir. Njegovo ime će se vezivati za ekonomsku kooperaciju evropskih država, za veliko delo moralnog i ekonomskog jedinstva koje dolazi.