U stanu ispod moga, na petnaestom spratu, živi žena. Živi sama. I ja živim sam. Uvek pazim da je ne uznemirim. Hodam tiho, ne slušam muziku, čak i ne govorim sam sa sobom, iako bih to ponekad zaista voleo da činim. Ako učinim ma kakav pogrešan potez, ako izazovem šum, to bi za nju moglo biti nepodnošljivo. Tad ona izleće do prozora, otvara ga i baca sav escajg koji joj je u tom trenutku na raspolaganju. Niz zgradu, pedeset metara, sleću viljuške, noževi, kašike, kašičice, pa i drvene varjače, makaze za koske i poneki lonac. Vidim već viljušku zabodenu u vrat. Svaki put očekujem da do mene dopre jauk. Bez njega jednom neće biti, bez nečijeg uzvika bola, bez vriska, bez ječanja. Srce mi ne kuca dok se iz dubine podiže čisti zveket i tek onda nastavlja da lupa kad mi biva jasno da nema nikakvog glasa odozdo i da slučajnom prolazniku još nije pisano da bude pogođen, u glavu, po plećima ili ramenima.

Naravno, drugi susedi, uznemireni, zovu policiju.

Policija dolazi i kuca mi na vrata. Ja otvaram vrata, a policija me pita da li je sa mog prozora bačen escajg u dvorište, duboko dole, sa mogućnošću da povredi ili čak ubije nekog prolaznika ili neko dete koje se zaigralo podno zgrade. Odgovaram, glasno, da ništa danas nije izletelo kroz moj prozor, pa im zatim, bez reči, najpre donekle kolebljivo, kažiprstom pokazujem ispod sebe, a drugi kažiprst stavljam na usta.

Žao mi je što sam odao ženu u stanu ispod mog, bez obzira na to što sam tako možda sprečio zločin nad nevinim, možda nekim odojčetom u kolicima, ali nisam imao izlaza, jer sam još juče svoj escajg bacio kroz prozor. Sutra ću morati da kupim nov. Da bih se iskupio pred nesrećnom ženom, kupiću jedan i za nju.