Rođen 15.10.1958. u Ivanjici. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše prozu i književnu kritiku. Knjige priča: Priče o smrti (1987), Tuđe nebo (1991), Nesanica (1993), Utopije i pijavice (1994). Romani: Lula (1999), Mesečevo naselje (2002).
Zastupljen u više izbora i antologija savremene srpske priče. Priče su mu prevođene na više svetskih jezika. Živi u Beogradu.

ČEKAJUĆI BOGORODICU

“Sa uskrsnućem koje pobeđuje
smrt, kao da iznova počinje
vreme u svetskom prostoru”.

Osvald Špengler

Srećo dolaziš bez primesa koje su se tokom neumitnog oticanja vremena nataložile na tvoju misao.
Dočekuješ nas srećne. Nesrećni kao da nemaju razloga da se s tobom sretnu. Beže od tebe kao što se i Bog kloni kuge, rata, žeđi i gladi. Želja je nesrećnih da pobegnu u predele gde ne možeš dopreti.
Čekajući te srećni se ne obaziru na nesrećne. Ima izuzetaka i ubeđivanja. Poneki srećni provedu korisno jutro, sat, minut, epohu, leto, eh, muko vremenskih odrednica, obrazlažući nesrećnima da je povlačenje u šipražje i tame naporne ljudskom oku infantilan prkos. Ja sam ubedio jednu kornjaču da išeta na svetlu stazu. Za njom je pošao i jazavac.
Sreća nije grom!
Pećine, tavani, kolibe, štale i ambari, košnice, unutrašnjost kuća, visokih zgrada, zemunice, katakombe i kanalizacione zmije, šumska hladovina, avionske, bager i tenkovske kabine, provetrena i neprovetrena tama kancelarijskih ormara, oluci, burad, igloi, kosmička tama, hale i spratovi ugljenokopa, prestupničke ćelije, nisu mesta za doček sreće.
Otvoreni prostori, proplanci, livade i pašnjaci, trgovi, morska i okeanska prostranstva, dostojna su mesta za susret ljudskog oka sa očima sreće. Ulični se svirač zaustavlja pred izlogom u kome se uz zvuke valcera okreću svetlucave akrobate. Iz sviračeve frule kreću zvuci, čas u ritmu Štrausa, čas baladični. Tu je i kontrabasista koji žuljevitim prstima pomera niti, više nalik morskoj užadi, svog instrumenta.
Prizori života u očekivanju Bogorodice razlivaju se svetom. Svečane reke, šarena odeća, zvuk konjskih praporaca. Šarenilo sladoleda i dečjih balona, bruj motora u delti Amazona, zrelo žito tu i tamo. Pitomi zmajevi se nadgornjavaju sa pticama. Meteoropate gledaju u nebo očekujući otuda dolazak sreće. Sunce je ušlo u sve crkve.
Mislioci žarko nastavljaju drevne diskusije. Šta je sreća? Postoji li sreća? I analitički i sintetizujući pristupi dovode u pitanje postojanje sreće. Postojanost i prisutnost nesreće nisu dovoljni argumenti njenoj suprotnosti na ovom i na onom, na dva dela podeljenom, onom svetu. U žaru diskusija, temeljitih rasprava, mislioci umnožavaju pitanja i usložnjavaju odgovore. Izvesnost dolaska sreće mislioci relativizuju. To je logično. Preispitivanje, sučeljavanje stavova, sumnja, hipoteze, dokazi i protivdokazi, predstavljaju konstante zanimanja mislilaca.
Mlada, mirna žutokosa žena stoji na sunčanoj strani u beloj svilenoj košulji očekujući prožimanje sa dolaskom.
Stari i mladi!Brzonoga stvorenja i brigom prtisnuta sredovečnost! Goli i mokri! Slikar pred platnom, sa čašom vina i paletom u trenucima nedoumice! Naučnik među aparaturom koja je materijalizovala složenu formulu! I eureka očekuje dolazak sreće. Kratkovidi i dugovidi, posluga na palubama i nosači po dokovima, robijaši i suncokreti u polju čekaju sreću koja dolazi bez primesa nataloženih na njenu misao.
Susreo se ljudski pogled sa dolaskom sreće.
Zasenjena, prestala je prema svome plenu, začudno umirenom skakavcu, šištava zmija da puzi. Mladu i mirnu žutokosu ženu prožeo je dolazak sreće. Meteoropate je izneverio pogled u nebesa. Ali nije smetao da se raduju dolasku sreće. Sportisti i poljoprivrednici u oblaku žitne prašine, službenici pred raskriljenim prozorima, radnici čeličana, pojedini vlasnici zemunica, jazavci, krtice i poljski miševi, meštani u senkama prebivališta nalik pčelinjem saću, između inventara klackalica, ringišpila, ljuljaški i drvoreda, pesnici. Glumci, mađioničari i klovnovi pred cirkuskom šatrom, bacač noževa, državnici zatečeni u šetnji kroz rezidencijalne parkove, nad pregovaračkim stolovima u planiranju rata i mira posle rata, putnici i piloti, nesrećnici koje su ozareni ubedili da napuste mrak izbi, tunela, podruma i još toliko drugih mesta koja umaraju ljudski pogled i um, vaskoliki ljudski napaćeni rod, dočekao je dolazak sreće.
Tišina je bila obična.
Ali njeno delovanje beše svečano.
Mnogi su stajali.
Čak je i lav, kao i šištava zmija usredsređena na začudno mirnog, možda hipnotisanog skakavca, odložio svoj skok i let. Zar bi grabljivice zbog beznačajnosti produžile nervozu napaćenih stomaka?
Mislioci nisu prekidali rasprave. Žar i snaga drevnih pitanja i široki rasponi verovatnih, vladajućih i odbačenih, prevaziđenih i reaktuelizovanih odgovora, dobijali su u horskom polilogu na intenzitetu. Okruženi oreolima umnih napora, konstante izabranog vjeruju i zanimanja, mislioci su sačekali dolazak Bogorodice. Njen dolazak unekoliko je promenio konstante, ali nije uprostio lepeze pitanja i traženih odgovora.
Homocentrici i teocentrici načas su našli zajednički jezik. Prvi su poverovali u svečanu tišinu i Bogorodičinu pojavnost, aksiološki stub teocentrista. Ali skeptici su još više nabrali veđe sumnjajući u datost, nihilisti, ateisti, relativisti svih vrsta, po definiciji svojih stavova, dolazak su pripisali opseni. Sa svima njima Bogorodica će morati ponaosob da porazgovara. Što ne znači da suprotstavljene lepeze mišljenja, složenije i od boja paunovog repa, neće nastaviti da traju zarad opšte koristi, na dobrobit čovečanstva.
Dolazak sreće osušio je morsko sidro!
Na trenutak zaustavio dah uličnom sviraču, motor u delti Amazona i žuljevite prste kontrabasiste. Ubrzao okretanje svetlucavih akrobata odevenih u najnovije modele plivačkoronilačke kolekcije.

---

KĆER NEJERUSALIMSKA

Dete pokušava da ubaci loptu u koš. Pokušaj za pokušajem. Menja mesta. Čas je pod samim košem, čas korak- dva- tri, dalje. Koš je delimičan. Nema ispletenu mrežicu, nema ni obaveznu tablu, pravim sportistima standardnu pomoć u borbi za uvek neophodnu pobedu.
Preko vratila su umesto tepiha prebačeni konopci koji sa letvama, ekserima i šrafovima improvizuju ljuljašku. Sedište srećne improvizacije prekriva jastuk.
Lopta je kroz obruč prošla jedanput. Prolazi dvaput! Detetu dovoljno da izmami radosni usklik: - Hej! Pogodila sam! Ono ostavlja loptu. Gde? Prvo je spušta na jastuk, zatim posle kraćeg premišljanja unosi pod krov kućice za psa.
Dete ostavlja loptu i uzima čekić. Dete je devojčica, kratko potšišana kćer nejerusalimska koja po dvorištu šeta neometana imperativima:
- Ostavi čekić! - Dođi da ručaš! -Pazi! - Vetrovito je! - Nije čekić za tvoje godine! - Zakopčaj se! - Sedi na ćebe! Prehladićeš se! Gde ti je ćebe? - Domaći zadaci! - Nemate ništa za domaći! Ne mogu da verujem! - Da znaš, zvaću učiteljicu! Prihvati se knjige! - Gde je lopta? - Sedi na ljuljašku i ljuljaj se! Bolje i to, nego čekić! - Kad već gubiš vreme, donesi mi jastuk! - Nećeš! - Zovi oca da i on nešto prezalogaji! - Ne gazi detelinu!
Nikoga nema da izgovori toliko imperativa. Dobro je što je tako, što nikoga nema.
Devojčica pronalazi nakovanj. U kutiji pored nakovnja eksere. Odjekuju udarci vredne dedine unuke. Čelik ispravlja gvožđe položeno na čelik.
Komšija sa sprata iznad ne može da se načudi prizoru iz dvorišta. Dete sa dedinim čekićem u rukama i nakovnjem između kolena. Toliko se zaneo posmatranjem da je sasvim zaboravio lonac mleka uključen na plotni. Na to će ga ubrzo podsetiti miris pokipelog mleka. Pa, šta! Ne viđa se često unuk na dedinom poslu. Poneki ekser, duži, ili kraći skoro nalik čiodi, uspeva da učini upotrebljivim. Neuspehe vraća u kutiju. Ispraviće ih drugom prilikom. Umorna od napornih udaraca ostavlja alatke.
Zaustavila se pod krošnjom trešnje u cvatu. Zeleno lišće i beo trešnjin cvet predstavljaju rečit kontrast zidu iza kućice za psa. Devojčica uranja lice i frizuru u zelenobeli miris od zime još uvek sanjive trešnje. Ona je moja sestra, kaže nevidljivim stanarima zgrade. Pod krošnjom se ne zadržava dugo.
I dalje su odsutne rečenice: - Isprljaćeš košulju! - Izujedaće te pčele! Od toga se umire! - Dođi da ručaš, pile mamino! - Iritiraćeš gusenice! - Napašće te komarci! – Ukrašće te orao! Dva orla, odjednom! - Sedi na ćebe! Gde ti je ono? - Vrane će ti mozak popiti! Tri vrane! - Gde su ti knjige? - Kad već gubiš vreme, donesi mi jastuk, guščarice! - Gde ti je otac? Nema tih rečenica, kao ni tepiha preko vratila.
Devojčica je stigla do pravougaonika sveže crnice. Koliko juče, koji dan pre, u crnicu je sledeći očeva uputstva posadila sitnesitne glavice luka. Sada gleda u zemlju očekujući kao i prošlog proleća pojavu prvih peruški luka. Tokom obimnih pripremnih poslova koji su prethodili kampanji sadnje, odstranjivanja strnjike i kamenčića, prekopavanja i usitnjavanja zemlje, otac je posle belog pokrovnog sna budio maštu kćeri nejerusalimske. Predlagao da zasade teniske lopte sa greškom, one reklamne četvrtaste, fudbalske lopte sa greškom, u obliku nešto izduženijeg ćurećeg jajeta. Devojčica je tada imala pletenice i njima iskazivala neslaganje. Odbila je beton preko crnice i nabavku limene kućice, kolibice, kako je otac nazvao, u kojoj bi se rumenela pilad, patke, guske, probijeni motkom nad žarom, jagnjad, prasad, fantomska divljač.
- Nikada od tebe, kćeri moja, od tebe… recimo... šta... recimo... gurman... poliglota, ekonomista, programer... blagajnica… pravnik, inokorespondentkinja… ministrova gospođa, prinčeva izabranica... ti si odlučila, zar ne... da budeš dedina naslednica rumenogaravih obraza u maloj kovačnici punoj buke i sreće - otac je pojačavao i ublažavao šale vođen ritmom alatki kojima je sitnio zemlju.
Na kraju je mlaz vode završio pripremne baštenske poslove.
Zid iza leje i kućice za psa i loptu bio je severna strana susedne kuće. U tom zidu jedan jedini prozor. Devojčicu je interesovalo zašto sijalica iza prozora svetli do jutra. Ni ovog puta nije bilo imperativa, malo modifikovanih trezvenih zapažanja: - Nemoguća je!- Dete ne može čitavu noć provesti budno! – U jednoj budnoj, hajde! U dvema, i nekako! Ali, kako ti kažeš, toliko uzastopnih, nemoguće! - Razumimo je! – U tom uzrastu devojčice, tek je prešla metar visine i dobila dvadesetak kilograma zapremine… težine, toliko budnih zabrinjava! – Kad ti kažem, nemoguća je!
Nauka ima odgovore!
Ima ih i nema!
Medicina je obavila svoje. Devojčicu na vreme vakcinisala i sada čeka da joj poispadaju mlečni zubi. Organizam je prihvatio blagodeti vakcina.
Dete se tokom dana dobro ispava i zato do jutra ostaje budno! Devojčica je u dobu kada nerazborita radoznalost nadilazi biološke faktore!
Nauka je jutrom ispraća u školu. Tamo ne može da spava jer su realni predavači i predavanja, školska graja, realne atletska i gimnastička motorika. Kada se iz škole vrati, nauka je vidi kako jede, vidi da iza jela dete tek malo sklopi kapke, i eto je, hop, hop, u dvorištu. Eto je na ljuljašci, pod obručem, pored procvetale sestre, nad crnicom i u kućici za psa i loptu, sa čekićem nad nakovnjem. Eno je na ulici gde sa ostalom decom igra školice - jurke - ringe, ringe Raja ide čika Paja - neka bije neka bije - klikera - preskakanje lastiša - ide maca oko tebe pazi da te ne ogrebe – između dve: između četiri vatre - žmurke - gledanje u višespratnice i skrajnuto nebo.
A možda će, kada uminu vetrovi koji gase sveće i groblja preseljavaju, kćeri nejerusalimskoj biti odgonetnute tajne svenoćnog svetla.

---

SALA ZA PREDAVANJA

U salu za predavanja i eksperimentalne vežbe ušao je student završne godine opšte istorije pozorišta. Visokog, mršavog mladića nije začudila, ni onespokojila prazna sala. Odsustvo kolega. Ne dolaze na predavanja već pripremaju završne ispite u preko potrebnoj osami. Koncentrisani nad beleškama i knjigama složenim na radnom stolu, pored uzglavlja i noćne lampe. Neko pored roja svitaca.
Seo je u klupu i raširio beleške. Otvorio udžbenike i priručnike. Od katedre i pomoćnih stolova zrakasto su se širili nizovi klupa prema vrhu sale. Tamo je na metalnom tronošcu, usamljen, suvereno stolovao kinoprojektor.
Možda će se dok ne stignu profesor i asistent pojaviti još neka bleda, raščupana studentska glava.
Prolazili su akademski minuti.
Bio je u pravu. U klupama blizu ulaznih vrata rasporedilo se nekoliko koleginica. Kratke rečenice, suvi pozdravi očima, odsustvo mladalačkog žagora. Bleda ispijena lica behu očigledni znaci da maltretiranja i ponižavanja prvih godina studija već predstavljaju daleku, zaboravljenu prošlost koja se ponekad javi u snovima ili doziva prepričavanjem mlađima. Oni su ljudi pred poslednjim preprekama na putu kroz pozorišnu istoriju. Istraživači opremljeni metodama i aparaturom za otkrivanje i analiziranje svetlih i mračnih činjenica pozorišne prošlosti koja će bistrijim umovima biti putokaz prema ličnoj naučnoj budućnosti.
U salu je prvo ušetao profesor. Suvonjava, pogrbljena žena. Kost i koža žena. Za njom, okrugla asistentkinja.
Starica zauze svoje mesto za katedrom. Asistentkinja, pored belog projektorskog platna, prethodno odloživši na pomoćne stolove kutiju kreda, crteže, makete i kostime pozajmljene iz fakultetske arhive.
Jedna studentkinja siđe do katedre i uz smešak praćen žmirkanjem stavi pred profesorku tablu čokolade.
Jasne i precizne formulacije, aksiomi i činjenice, do pauze su pokretali studentske olovke.
Tokom pauze student se usamio hladeći dlanove na metalnoj ogradi. Dlanove je hladila i rečenica Vilijema Arčera, koji se odrekao Bernarda Šoa zato što ovaj ne može da dodirne društveno blato a da se u njega ne uvali, vraćajući mladića privatnom životu. Kada autobus pređe široku reku i vozač izdrži neumoljivo oko saobraćajne kamere, ugledaće pred kućom, pod orahom, svoju ženu. Znaće da njihova Duša nahranjena spava u kolevci.
Zimus je na ogradi, sprat niže, grejao dlanove čekajući rezultate prijemnog ispita na odseku pozorišne i filmske režije. Njegova žena je iz prijemnog kabineta izašla uplakana. Razmazane šminke! Pokazala je list na kome je pisalo da je primljena na odsek glume. Zašto? Zašto, protiv njene želje i znanja, jecala je u muževljevom naručju. Zagledan u nijanse boja (proizvod razmazane šminke), nije znao da prozbori: - Komisija je otkrila tvoj dar za glumu! Tvoj neosporni dar za teško umeće! Ćutao je i čekao da suze usahnu. Ubrzo je, s prvim vesnicima proleća, stigla uteha. Primljena je na aviomodelarski i krojački odsek. Javila se nada da se njena želja, titrava kao živa u termometru, ispuni u zimskom, nastupajućem novom prijemnom roku.
Posle pauze, za vreme drugog dvočasa, suvonjava profesorka jela je čokoladu.
Okrugla asistentkinja iscrtavala je po tabli sheme odnosa među likovima Šoove drame Zanat gđe Voren. Zatim je pokazala kostime sa premijerne predstave i crteže nekoliko savremenih, među njima i predskazujućih, futurističkih kostimografskih kreacija. Složila je makete enterijera najnovije postavke Zanata u berlinskom državnom teatru, izdiktirala stavove sociologije komunikacije (uticaj drame na društvo) i materijalističke sociologije (uticaj društva na pisca), da bi najzad stigavši do vrha sale uključila usamljeni kinoprojektor. Kadrovi berlinske predstave priveli su predavanje kraju.
Studenti primetiše kod asistentkinje promenu.
Vidno je smršala, mada je bila daleko od suvonjavosti profesora.
Sala se praznila.
Kada mostovima i saobraćajnicama prevari široke reke, student će proći pored Svetog Đorđa i njegove prijateljice, još uvek živahne aždaje naslikane na pročelju crkve. Na obližnjoj česmi napiće se vode. Tu, pribrati misli. Pročitati profesorsko predavanje, asistentski diktat, i prvim prevozom krenuti prema kolevci pod orahom.

---

ČIJA JE LIVADA

JUTRO. Odvezujem pertle pokušavajući da se probudim i započnem novi dan. Još jedan u nizu od rođenja i prvog plača na rukama babice. Majka, što je nekako i razumljivo, nije želela da mi pripoveda o prvom plaču. Hteo sam da pitam babicu i lekare, ali je porodični kućni savet zatro njihove tragove, njihovo postojanje i učešće u mom rođenju sveo tek na rečenicu, dve.
PODNE. Odvezao sam pertle. Pročitao desetak stranica Travničke hronike. I pod uticajem remek dela upao u monolog. Bolje reći, dogodio mi se monlog.
Od jutra do zenita učinio sam mnoge podvige. Savladao vožnju bicikla, tricikla i četvorocikala na parni, gasni, benzinski i atomski pogon. Bio sam dovoljno snažan da redovno doručkujem i ručam, pre ručka i da užinam: kilogram hleba, marmeladu, sir, zapetu, tačku i znak uzvika. Bože, kako je bio debeo znak uzvika! Ne samo debeo, već i ukusan. Dobra baka koju još uvek možete videti kako sa cegerom prolazi ulicom znalački je spremala znak uzvika od sile začina, govedine, prasetine, raznovrsnog voća i palete povrća.
Monolog će potrajati. Njegov sadržaj biće ljubavni. Eh, kako je to bilo. Livada i jabuke. Osim njih u monologu je i devojka koja je pristala da bude u mom zagrljaju. Zagrljaj beše mlak. Jer sam se već u zenitu spremao za smrt. Ipak, svoje sokove dve-tri hiljade godina sveže u raskoši bumbarevog leta i pčelinjeg zujanja, ulio sam u devojku. Severni septembar, opojna livada u nedogled, vlati, koprive i naše rvanje.
Orgazam je čudna pojava i na ovom i na onom svetu.
Konji i sa njima kobile trčali su nepotkovani preko livadskog cveća. Mojoj devojci i sebi kupio sam crno vino koje se na usnama i u očima pretvaralo u jarki cinober usklađen sa našim rvanjem, radosnom njiskom konja i njihovim primordijalnim trkom. Kada se pojavio vlasnik livade zamerajući konjima na iskonskoj radosti, meni obradovanom skromnošću Jelenine i moje kreativnosti na prostoru tek malo većem od prosečnog drvenog sanduka, na bujicu grdnji nije preostalo drugo do da pucam iz onoga čime sam raspolagao. Pucao sam prvo iz trbušastog revolvera sa osamnaest ubojitih zrna, zatim iz brzometne puške. Pošto ni to ne bi dovoljno neotesanom obliku, uzleteo sam Suhojem posle privremeno opraštajućeg poljupca ostavljajući dragu da me čeka na ivici jaruge pune drača. Gađao sam iz svih vrsta oružja, njima bar Suhoj nije oskudevao, želeći da smanjim nos oholnika nimalo nalik nosu viteza Sirana. O, da je bio samo on u pitanju. Koliko ih se u strahu posle kataklizmi samo nakotilo. Recimo, ne mnogo. Ali dovoljno da prekinu iskonski trk konja, možda poslednjih nepotkovanih predstavnika na ovom svetu fantastično izbetoniranom i asfaltiranom odlukama nerazumnih ljudi. Jeleninu i moju nesputanost ograničeni um nije prekinuo. Suhoj ga je nadzvučnom hitrinom prinudio da napusti livadu, razigrane četvoronošce i nas. Malo trkom, malo običnim hodom, našao je zaklon, nigde drugde no u svojoj kućici, petospratnom zdanju nad tlom i trospratnom pod njim. Avionu se sažalilo i nije hteo dalje da se lišava svog ubojitog tereta. Prizemljili smo se pored moje drage na ivici depresivne jaruge. Tu smo, odmaknuvši se od ivice, nastavili orgazam.
To je bilo podne našeg života.
JESEN, Suhoj je umro. Kako jeseni i priliči izdala me snaga. Jelenu još poštuju u fabrici. Ali i ona, umesto da misli na posao i svoj znoj koji u njega kaplje, prikuplja razne potvrde koje će nam omogućiti redovne obroke, novi Suhoj i zimovanje u Alpima. Ona će se već snaći u ponudama turističkih agencija i ja ne želim da ulazim u rasprave. Kćeri moja jesenja, zar idealna za zimovanje nije obala Crnog mora, zar dok naš sin koliko sam ga razumeo, vredno sprema dvanaesti ispit, ne bilo na odmet da se ti i ja uputimo i južnije od Crnog mora, južnije gde će sunce uspešnije buditi našu usahlu maštu.
Razbokorila se čarolija u jesenjoj livadi. Čovek koji je pokušao da spreči podnevni orgazam sada miruje zastrašen mojim naoružanjem. Jer pored streljačkog u koje sam uključio luk, tobolac i strele, pored novog Suhoja, zbog njega sam nabavio i tenkovsku formaciju. Ne tako bogatu, 5 + 5 jednako 10. Što nemačkih, što rumunskih i poljskih. Morao sam. Ubio mi se drug astronaut. Čoveka iz petospratnice krivio sam za njegovo samoubistvo. Odatle je uzeo kanap debeo kao dva prsta odraslog muškarca, otišao u štalu i krišom od svih radosti ovog sveta, njegovih lampiona, potoka automobila, bradavica na dojkama, u ambijentu mrtve prirode: krov, klupa za meditaciju, greda: ukinuo svoj astronautski život. Ruke mu nisu drhtale. Verujem, ni um. Njegova smrt podigla je stepene moje agresivnosti. Usled toga na livadi je svoje piruete, pored nesputanog konjskog trka, izvodilo ne samo 5 + 5 = 10 tenkova, već tri puta preko toga. Ljudima koji su se u oklopu zanimali piruetama ja sam donosio hranu. Kad u kuću dođe naš sin, ode i on onako opterećen ispitima, do livade, sa kofom rakije.
Čarolija je pun i njegov sin, naš unuk.
O unuci ću naknadno pisati.
Ide ona pored mene u novim sportskim patikama, ide petogodišnja lepotica. Njišu joj se minđuše, zveckaju narukvice. U mom osušenom vremenu, to bi potvrdili i filozofi, njihanje i zveckanje nakita podseti na jutro. Ona je prijatelj čoveka iz petospratnog zdanja i bulumente dečurlije koja izvire iz nje. To sad i nije više skromna petospratnica, taj čardak čini mi se dostiže stratosferske visine bacajući senku na dobar deo livade.
Sin me savetuje da rasprodam tenkove. Star si da se baviš njihovim zimovnikom, kaže. Zar ne možeš da s mirom sediš u dnevnoj sobi, pućkaš lulu i prisećaš se pred televizorom znamenitih okršaja u kojima si učestvovao, oče. Zar sam ti zalud kupio osam tomova istorije sveta? Prepoznaj u nekom od njih i sebe, kaže moj naslednik, i ja uviđam da je u pravu.
VEČE. Na mokasine napadao sneg. Predao sam unuku ukrasnu perjanicu jer sin umesto njene težine više voli šešir sa jednim perom. Uskoro ću se pridružiti mom drugu astronautu. Vatra greje dnevni boravak. Čekam Jelenu da se vrati iz Moskve, ili tamo još dalje od nje. Otišla je po lekove koji će produžiti njeno i moje veče. Belina zidova ravna je belini snega.
Zavijeni u oblake iz trofejnih lula, igramo karte ja i čovek iz petospratnice.
Veče miri nesporazume zenita. Sneg napadao do pojasa niveliše oštrice apsurda. Da nije tako zar bi nad špilom karata ispuštali aromatične oblake, stanovnik stratosferske zgrade i ja, umorni ljubitelj livade i konja.
Možda će lekovi koje donosi Jelena iz Moskve, ili dalje od nje, sa neke bajne visoravni, produžiti naše živote do duboke ponoći.

---

ELEGIJA

Kada nastupe premeštanja makoliko se brzo raspadale stare slike i još brže uspostavljale nove, uhvati ga nostalgija za starim i pepeljastim od izbledelosti.
Stoji pred novom slikom i njena lepota potiskuje sva sećanja na prethodne. Za nostalgiju odjednom nema vremena. Svim srcem i umom učestvuje u upijanju i iskorišćavanju nove konstelacije. Nadošla snaga odmah želi sve. Filozofi traže poreklo te snage. Njeno poreklo ga ne interesuje i mirne duše to ostavlja filozofima. Sasvim je pomiren sa činjenicom koja se kao zmija kreće kroz svest: zadivljujuću konstelaciju pustiće da izmakne kao što detetu izmiče duga, ostajući sa pitanjem zašto nije ostvario potpunije prožimanje, i nedoumicom, otkud da pred novom slikom, prethodne za koje ne beše ni trentruna čežnje, iznenada bivaju oživljene i sve vrste svetlosti zajedno sa mrklim mrakom traže obnovu komunikacije.
I motociklista u zidu smrti ima izlaz. Usporavanje i gašenje motora na dnu levka ili uzlet preko ivice zida. Prizemljenje na tlo, ili pogibeljan pad na glave mase koja gleda da se skloni s puta mašini i vozaču.
Rešenje, dakle ostavlja filozofima. Tu sigurno ima mesta i za psihologe i sociologe, možda još po nekog. Oni sveobuhvatnim naporom uma, bez obzira na podspecijalnosti, nalaze odgovor. Odgovor zatim razvlače pacovi. Pretvaraju ga u krpe koje se peru, peglaju i suše nadzirane šakom čije oko počiva na revolveru. Neurotično oko povlači obarač i na zalutalog vrapca. Odgovor filozofa (psihologa, sociologa i inih) izmiče armiji koja misli da je upućena. Kao i njemu, uostalom.
Premeštanje zvukova još više komplikuje percepciju.
Nagle smene buke i tišine pobuđuju intenzivnije ukrštanje prošlosti i budućnosti. Kukuriče petao i podseća na detinjstvo. Na petla koga je sestra zajedno sa pilićima i kokoškama toliko volela i pazila, on se čudio i nemo posmatrao čak i kad ih je u velikoj kutiji unosila u kuću i smeštala pored uzglavlja da se ne bi smrzli u hladnoj, prašnjavoj noći.
Nekako nalazi olovku. I piše pesmu- pismo. O naslovu ne razmišlja. Doći će valjda, sam po sebi. Ništa ne dolazi samo po sebi. Za sve se treba pomučiti i izboriti šapuće moda stara koliko i čovek. U post scriptumu pesme-pisma napisao je: Meni nije dobro. Ali tebi i dalje želim sve najbolje i najdalje. Želim to i sebi, međutim, bez tebe mi ne ide, pa ne ide. Pesmu je naslovio Maksimalno tužna i iskrena pesma.
Jeste prokleto mučenje kada te kao uzdah napusti tako škrto. Ne javi se rečju. Sintagmom. Bar smehom, paradoksom, cinizmom, sarkazmom. Ne javi se…
Svaki trenutak i svaka kap svetlosti prizivaju njeno lice, sate i dane koje su zajedno proveli. Sastavljaju se oživljene krhotine i vraćaju taktovi Devete. Oni behu jedina imovina koju su stekli u zajedničkom životu. Vraćaju se njene oči, obli bokovi, kašika i okvir. U okviru raspričano, narandžasto i cilindrično dete.
Na brodskom je patosu.
Sedi kao skulptura na Lovćenu.
Nije bronziran i njegovo okruženje nisu asteroidni blokovi mauzoleja. Gledan iz bokokotorskog zaliva čitav sklop podseća na kamionsku prikolicu. Odatle, sklop je tuga jedna i suvišno je žaliti što nema kabinu da bude kamion u voznom stanju, ili rashodovan. Posmatran iz prestonice nije ni prikolica, već običan tunel, dugačak palac, visok pola palca.
A nekada je tu bila kapela sveštenika, pesnika i državnika.
Utočište za oči i misli jedino je pod gromobranom. Vrlo visok, lep i funkcionalan gromobran. Posle razgledanja mauzolejskog sklopa turisti opsedaju teleskope. Kroz njih zure ravno u plavetnilo jadranskog zaliva.
I stepenice smiruju jer podstiču smotrenu refleksivnost.
Da li još nešto radi osim što sedi?
Slaže lišće u herbarijum. Pored njega su makaze, lepljiva traka i flomasteri. Kada završi slaganje i raspoređivanje listova, ispod svakog lista ispisaće ime na srpskom i latinskom jeziku.
Zašto je na brodskom podu u neudobnom položaju? Zato što mu je tako najudobnije! Daleko bilo! Zgrada se renovira!
Društvo mu povremeno pravi sneni blagajnik stanice.
Pita za koga slaže toliko lišće. On pita, zašto zgradu renoviraju? Blagajnik kaže, zgrada će postati muzej. Kompletno stanično osoblje preseliće se u novo zdanje, višespratnu stanicu sa kolosecima koji ulaze pod krov i tremove ispod krova.
Nova stanica je okrugla, pita. Da li je video, pita ga blagajnik? Jeste, kako da je nije video. U pravu si, kaže blagajnik. Spoljašnji koloseci i peroni okružuju zgradu. Liče na venčano prstenje. Između tremova već stasava drveće. Za koga slaže toliko lišće, interesuje se blagajnik.
- Lišće slažem i lepim za dete.
- Čije dete?
- Moje.
Ako herbarijum pokloni drugom detetu, onda slaže i za to dete. Drugo trećem, i sve tako. U krug, ili kvadrat… deltoid, kako se već zovu te figure. Kao koloseci oko nove stanice, veličanstvene, sa satom na pročelju, pretpostavlja.
Deca vole da razmenjuju stvari, kaže blagajnik. Zatim kaže da nema svoje dete. Žena i on usvojili su jednog plavušana. Bledunjav je i malo jede.
- Da li bar pije?
- Pije. Ali i to nekako metiljavo – žali se blagajnik. – Usvojićemo još jedno.
- Hrabri čoveče!
Blagajnik prebira po lišću i njegove sugestije menjaju plan ispisivanja imena. On za svaki list, njegovo stablo i plod, za svaki žbun, pored uobičajenog zna i stara, već zaboravljena, kako se već kaže, arhaična imena. Zanimljivo, proleće mu kroz svest, i eto, vaskrsnuće u herbarijumu blagajnikov jezik. Odlučuje da latinska i stara imena ispiše celovito, a zvanična, uobičajena i standardizovana, skrati. Ionako će deca razumeti, kad već natucaju latinski, a ne znaju blagajnikov arhaični jezik, šta znače skraćenice:
jav. , buk. , hr., ... plat., jas., jabl., ... ,bre., top. , bagr., ... , brez., lip., vrb., jorg., … , … , … , … , … , … , ar., bo., jel., smr., omor., čem., lov., gin. jab., kruš., kaj., bres., šlj., dunj., treš., viš., rib., jag., grož., kup., bor., mal., kes., b. dud , c. dud, ž. dud, mas., smok., ban., …, …, …, …,urm., pom., lim. grej., nar, mand. …, …, …, orah.
Lišće polako nalazi mesto u herbarijumu. Takoreći trećina je ispunjena. Ostalo će zauzeti listovi cveća. Flomasteri, lepljiva traka, makaze, rukavice, rade svoj posao. Toplo je. Blagajnik povremeno ubaci grudvu uglja u trbušastu peć i vrati se iza šaltera. Tačno, kaže, nedostaje sat na pročelju. I još ponešto. Možda dekorativni bazenčić sa labudovima – ljubiteljima pozdravnog piska lokomotive. Pored njega miruje šapka sa crnim štitnikom. Crnim kao ugalj i podsećanje.
Njihovi poslovi odmiču, a prvi jutarnji vozovi nikako da se dokotrljaju u Berlin, Beč, Beograd. Da li će mu neki od njih vratiti ženu oblih bokova i raspričano, narandžasto i cilindrično dete?

---

STUB

Stub je nicao iz tla presvučenog asfaltom.
Bio je ograđen mrežom čije su niti bile dostojne svakog poštovanja i pitanje je da li bi ih ispravio i čuveni Aleksić koji je lance raskidao običnim nadimanjem prsa. Mreža, takoreći rešetka, štitila je stub od nespretnjakovića i raznih drznika koji bi se zavukli u najmanju fioku, u pretinac ne veći od damske pudrijere.
Stub u nicanju beše porozan, žitak i nežan kao biljka, ali sasvim drugačije fotosinteze, reakcije na odnose kiseonik: ugljendioksid – dan: noć. Tako je projektovano.
Nije se znalo šta će postati kad okonča rast. Da li će dobiti parnjaka i sa njim biti spojen lukom ili ravnom gredom? Zatim bi usledilo ukrašavanje slavoluka ispod koga će prolaziti ono što urbanisti zamisle. Reljef u skladu sa savremenošću, ili bi umetnici krenuli u prošlost prema grčkim i rimskim frizovima, možda još dalje prema istočnijim civilizacijama.
Ako stub zaodene piramida, postaće nosač čiji lom ruši celu građevinu. Dok je nosi, on je žiža koja upija sva strujanja piramidalnih enterijera, turiste koji kaskaju za vodičem, a ovoga hod već godinama vuče prema stubu. Svi pokušaji da snagom volje, meditacijom i konsultacijama sa psiholozima raznih škola, posezanje za širokom lepezom narodnih lekova, promeni maršrutu, ne uspevaju. Toliko interesantnih prostorija, oslikanih hodnika, zakutaka punih arheoloških dragocenosti ostaće skrajnuto usled magičnog autoriteta stuba. Ni uvedeni vozovi ne menjaju stvar. Tračnice projektovane da u što širem luku obilaze stub, neobjašnjivo istovaruju ljudski teret pored njega. Čim je tako, stub postaje najfotografisaniji objekat, fotografisaniji i od same piramide, matice koja ga štiti od atmosferskih promena. Jer te bi promene brzo, zar ne, poništile domete filigranske strpljivosti umetnika.
Stub ima budućnost.
Estetski momenat i praktičnu funkciju.
Pomenuto je pretvaranje u slavolučno zdanje ispod koga će po logici stvari beli konj sapima prekinuti ukrasnu pantljiku. Pričano je o žižnoj funkciji u piramidi. Može se još maštati: deo kuće ako suviše ne poraste, početak sakralnog objekta, putokaz vanzemaljcima, najzad, granični stub, branik otadžbine. Do stuba put je ravan, dalje tuđa zemlja, široke makadamske trake, kaldrma. Zašto je zaboravljena granitna kocka?
Odgovor je jednostavan:
a) Nema više granitnih kocki. Planeta je ostala bez granita i svet je pribegao njegovim zamenama i imitacijama
Odgovor nije jednostavan:
a) Granita ima dovoljno, i na pretek. Zašto za graditelje puteva više nije aktuelan?
Ipak, zašto toliko lupati glavu o putevima sa one strane granice? Zar stara mudrost ne kaže, drugo selo, drugačiji običaji.
U prostor između stuba i mreže mladi par je posle rođendana smestio dete.
- Hoo- op!
Mališan se našao leđima oslonjen na graničnik, licem okrenut roditeljima. Šake su se svile oko mreže. Dete se smejalo pokušavajući da razmakne šipke. Čas je to bio pravi napor, čas njegova imitacija.
- To nije mreža koja nas čuva od komaraca- rekao je otac.
-Nije ni mreža reketa koji si dobio za Novu godinu – rekla je majka.
-Ako se uopšte i sećaš gde ti je! I tete koja ti ga je poklonila.
Mališan je razdragano zapljeskao.
- Avion, mama, avion, tata… mogu da ga dohvatim. Uhvatim i donesem u dvorište. Hoćemo li!? Hoćemo, hoćemo, avion!
Majka se zagledala u dečakova stopala. Zamislila se. Pojedinima se na slavlju svidela različita boja dečakovih cipela. Leva žuta, desna zelena, jedna sa svetlećim đonom, druga sa treperavim narandžastim lubom. I pertle behu različitih svetlucavih boja. Pohvalili su je za inventivnost koja pospešuje raspoloženje gostiju. Ipak, većina kao da je izbegavala. Samo uzgredan pozdrav: fraza, izvinjenje i odlazak. Skretanje pogleda u stranu. Kao da je većini bilo neprijatno da pogleda u dečakova stopala. Potražila je muža i njemu je kroz ukrštanje pogleda bilo sve jasno. Ukoliko i ranije nije pročitao zbunjenost na njenom licu koja je uz ruke prekrštene na grudima posmatraču sugerisala nelagodnost. Njene oči su ga pitale da li su suvišni. A tek su pristigli i raskomotili se! Ženine oči su pozivale da se uz učtiv pozdrav oproste od slavljenika navodeći kao razlog mališanov strah od mase i krokodila u bazenu.
Igrali su se oko stuba i oni podetinjili, oslobođeni protokolarnih obaveza, realnih čak i na rođendanu gde su svakom gostu vrata bila širom otvorena, odnosno, zbog svečarskih potreba, skinuta.
- Simpatično slavlje – rekao je muž. – Bez kravata i ceremonijalne uštogljenosti. Bez onih fenomena kontuzovanih pogleda. I pokreta. Razumeš li šta hoću da kažem?
- Ne razumem. Ali sada to nije ni važno. Meni se dopalo sedenje na tepihu. Liker, malvazija! Šetnja kroz stan.
- Muzička soba!
- I ona gde se dim mogao seći nožem.
- Satarom i sabljom sa devetnaest sečiva.
- Zašto baš devetnaest? Postoji li takva sablja?
- Ne znam. Brojka je slučajna.
- Jedino tamo nisu otvarali prozore. Kao da su se bojali promaje koja ubija stare roditelje. Uspela sam malčice da provirim. Ulazak je sprečavalo nekakvo žbunje, hoću da kažem, grmlje, šiblje i puno paučine.
- Načuo sam da Jovan tamo skladišti eksponate buduće botaničke bašte. Za početak, dovoljno je, mini botaničke bašte. Srušiće dva zida i dobiti izlaz u dvorište, zatim stakleni zidovi zbog svetlosti, humus, gliste i ostalo… komplikovano, vrlo! Ja sam inače bio zadovoljan relacijom kuhinja- terasa – toalet. Na kuhinjskom stolu odlagani su pokloni. Primećuje li se da sam neke konzumirao.
- Primećuje! Nema veze! Opušten si i raspoložen
- Pomogli su mi da pročistim disajne puteve.
- Mene muči što su mnogi okretali glave od nas.
- Znam razlog.
- Mazine cipele, misliš?
- Sigurno! Uz elemente zavisti, bilo je i zbunjenosti, čak izvesnog šoka koji je mestimično strujao skupom. Ipak, zbunjenost je dominirala, pre svega. Cipele su, priznaćeš, prilično originalne. Neuobičajene.
- I to je krunski razlog?
- Recimo, krunski, draga, bez krune!
- Malo si me utešio! Ako se budemo češće pojavljivali sa istom kombinacijom, zaključujem, ljudi će se privići i zainteresovati da im dam odgovor.
- Valjda! Samo deci stopala brzo rastu. Za pertle, i nekako. Ima ih na svakom koraku, svetlucavih, fosforescentnih kao Aleksandrove cipele.
- Kupićemo još jedan par?
- Ipak je cela stvar obična sitnica koju ne treba previše uzimati k srcu.
- Preporučeno mi je da ga tako obujem. I sam znaš, ortopedija, logopedija, pedagogija. Možda sam ispala lakoverna i nasankana.
Odrasla priča kružila je oko stuba.
Dete im je pružilo ruke. Dosadilo mu da sedi na stubu. Želelo je da stoji. Uspravno, podiglo je ruke kao da se propinje da ubere voćku ili dohvati željeni avion.
Vreme je prolazilo.
Urbanisti su odredili da stub nastavi sa nicanjem. Njegovu visinu pratila je i mreža. Gotovo se izjednačio sa tornjevima toplana i rafinerija. Više mu nije pretila opasnost od nespretnjakovića jer je žitka masa suprotstavljenih parova, mokro: suvo, toplo: hladno,mlako:vrelo fotosinteza:antifotosinteza, znak:simbol,besprekorno postizala čvrstinu isprojektovanu na crtaćim stolovima arhitektonskih biroa.
Maza je rastao i preležao sve dečje bolesti.
Više i nije bio Maza već Aleksandar, ponos roditelja.
Arheološko društvo kome je predao nekoliko naučnih radova proreklo mu je blistavu budućnost. Morao je da putuje. Na sve strane tražila se njegova živa reč. Univerzitetski centri, instituti, naučni podmladak, tribine stadiona. Štampa nije štedela prostor za novu zvezdu na blistavom naučnom nebu.
Mladi naučnik je redovno pratio nicanje stuba. Zapitanost, suprotstavljeni parovi, ptice i gnezda, mamili su ga u podnožje. U obližnjem restoranu, okrenut građevini, pravio je zabeleške i povlačio linije koje radoznalcima (sam čovek za stolom, sa olovkom, čašom i hartijom, uvek je zagonetka) ništa nisu kazivale. Na pitanja je najčešće odgovarao da ni sam ne zna šta radi, i zašto radi to što radi. Radoznali su smetali i čestim pozivima da načas ostavi hartije, tu su gde jesu, neće ih niko dirati, i da im se priključi u automobilskim vratolomijama.
Stub!
Toranj! Obelisk!
Nova vavilonska kula!
Vertikalizacija dužine Kineskog zida!
Dokonao je Aleksandar bludeći pogledom po građevini i zabeleškama. Pristajao je na automobilska nadmudrivanja, ali je odlučno odbijao sve pozive na “samo jednu” partiju karata, šaha ili domina. Mlađarija u restoranu satima je hipnotisano zurila u ekrane bilijara, džek-potova, u elektronski preferans i poker, kao on u stub i hartije.
A jednoga dana, usred podnevne sparine, mladi se naučnik popeo na vrh stuba. Vinuo se kroz vazduh i zaplovio nebeskim prostranstvom. Malobrojnima koji su primetili njegov odlazak, Aleksandrovo telo ličilo je na dečjeg zmaja.
Nije se znalo šta se s njim zbiva, dokle je stigao i da li je stigao tamo gde je naumio, dok nije primljeno prvo pismo.
Brižni roditelji počastili su poštara i drhtavim rukama otvorili kovertu. Sadržaj pisma bio je više nego utešan. Aleksandar je pisao da se sasvim dobro snašao na drugoj planeti, u novoj sredini. Prihvatila je ona mene, prihvatio sam i ja nju, pisalo je. Osim arheološke delatnosti, među novim svetom razvio je rudarsko-geološku. Da mu je dobro, ili kako se slikovito izrazio, drage moje starine, sve ide kao po loju, svedočio je i novac dobrodošao onemoćalim roditeljima. Otac je bio zadovoljan. Samo je majka, više za sebe, mrmljala u podrumu: “Umesto pisama i novca, više bih volela tebe, sine, u kući. Prazna je tvoja postelja i prazno mesto za trpezom. Tvoja je planeta daleko”.
Pisma su učestala i poštar je bivao sve zadovoljniji napojnicom. Kroz razgovor i on se zainteresovao za uslove odlaska na Aleksandrovu planetu.
Aleksandar je pored temelja rekonstruisanog arheološkog nalazišta podigao hotel. U njemu je najreprezentativniju salu odvojio za arheološke eksponate. Luksuznim telegramom pozvao je roditelje na svečano otvaranje. Ono će biti kako je zamislio. Beli će konj sa jahačem u sedlu sapima preseći ukrasnu pantljiku pod improvizovanim gipsanim slavolukom.
Ponos roditelja je rastao. Kako i ne bi! Otac je svima pričao o Aleksandrovim uspesima na onom svetu, na drugoj planeti. Jedino što nisu znali šta da rade sa poklonima koje im je sin slao. Nisu razumevali čemu služe. Na Aleksandrovoj planeti vladali su drugi običaji i roditelji su zajedno sa komšijama zamišljeno stajali nad poklonima. Mlađariju koja se motala okolo, zamišljenost starina terala je u smeh. Iza smeha, nije bilo plača. Ubačen u tmurni, depresivni i dozlaboga tromi etar, smeh je stizao do Aleksandra.
I vraćao se.
Svetla žica je uvek povratna.

---

ALEN DELON

Potres i sve se smešta na filmsku traku.
Mesecima je traka sečena na parčad kao što se sadistički ili mazohistički seckaju fotografije iz porodičnog albuma kada se razočaramo u porodicu, iz vojske kada ona ode u istoriju, ili bračne kolekcije kada i brak postane istorijski, međutim, pošto se parčići trake spoje, dobijamo celinu u kojoj gledalac razlikuje uvodne linije, glavnog glumca ili glumicu i epizodiste. Film teče po klasičnom receptu: zaplet, vrhunac, peripetija koja traje i traje, rasplet, novi zaplet ispred konačnog raspleta. Sve do hepienda koga poslednji kadrovi pretvaraju u delirični i tužni end. Glavni glumac je režiser, njegov zamenik i pomoćnik gledaocima da se bolje snađu kroz kadrove, Delon Alen.
Ovaj film nije fikcija.
Nije ni dokumentaran.
Nema kinooperatera i mlaza iz njegovog projektora, nema ni tvoga ni moga detinjstva, filmskih plakata, nema velikog platna. Nema našminkanih zvezda i epizodista, efektnih minijaturista čije delanje ponekad presudno određuje pojedine segmente, čak, celinu. Recimo, kada epizodista svome sabesedniku, takođe epizodisti poverljivo kaže: - Naučnici iz Švajcarske nalaze se nadomak najsenzacionalnijeg poduhvata iz oblasti genetike. A ovaj mu baritonom odgovori: - Moćna je genetska armada, prijatelju! Od njene moći puca mi glava. Ima li leka protiv pucanja glave?
Takve rečenice obavezno hiperbolizuju značaj kadra, logično i filma.
Reč film ovde je samo poštapalica za stvarno zbivanje.
Žena je umrla tokom abortusa.
Nadrilekarki su drhtale ruke, a pletaće igle behu zarđale.
Delon je napustio kolibu i krenuo prema telefonskoj govornici. U pomućenom stanju mešala su mu se bela bolnička kola sa pogrebnim čiji prozori obično imaju dopadljive zavese. Video je sebe nad rakom. Nad humkom. Odjednom su bile besmislene mermerne ploče i figure, razne vazice oko groba. Nju on više neće dotaknuti i to je sve.
Hodao je ivicom puta.
Drugom stranom hodale su žene, pod škiljavim svetlom nalik senkama.
Mimoilazili su se.
Delon je bio daleko od prebrojavanja i čuđenja. Otkud na jednom mestu toliko trudnica? Bio je daleko od svega što bi ga približilo običnim pitanjima: - Koliko je sati? – Gde ste se zaputile? – Zašto vas je toliko? – Zašto tako jezivo ličite, sestre Orleanske?
Ništa!
Kao i njegova, njihova ćutnja.
Nije valjda i njihov cilj nadrilekarkina koliba, gasna lampa i nove kofe, daske pune krvi. U mimoilaženju kao da je naslutio mržnju u njihovim očima i profilima senki. Nije ih delila reka, niti potok, ta voda duboka i plitka, mirnija ili puna brzaka. Ništa do nekoliko metara punog asfalta. Poneko bi vozilo naišlo iz gluve tame: farovi koji osvetljavaju ljudske prilike. Nisu se zaustavljali. Nisu ih interesovali ni kolona, ni čovek.
Bio je daleko od pomisli da zaustavlja neko vozilo. I nijedna žena nije podizala palac, svima poznati poziv u pomoć, kotrljajuća brza pomoć. Jedino je manja grupa posle kraćeg pregovaranja sa kamiondžijom voljnim da ih primi u prikolicu, odustala od ponuđene vožnje. Šofer je poznavao drugu nadrilekarku. Ali, ona je živela tamo: skretanje desno, više uzastopnih levo, uzbrdo, i još uvis, pravo, dva gaza preko reke, putovanje kroz šumski čestar, i tako skoro do Lamanša, dakle, sve komplikovanije od kolibe iz koje je izašao Alen Delon.
Bože!
Da li je sanjao svoj usamljenički hod prema govornici i sablasnu povorku Orleanki.
Nije mnogo prošlo od ženinog i njegovog izlaska iz bele, spolja i iznutra umivene bolnice. Oko Nike i njega sve je blistalo i ulivalo optimizam. Nika se smejala ubeđujući i muža da se smeje jer su njeni vicevi smešni.
Plod njene i Alenove ljubavi završio je u bolničkoj zgradi, u kadici, spreman da ga pepeljastomodrog okupaju i sledećih dana spreme za seciranje.
Nisu bili u rastrojstvu kada su deprimiranom ginekologu, revoltiranom akušeru i raspričanoj medicinskoj sestri rekli:
- Sada nismo imali sreće. Iskoristite, gospodo, sve što možete iz ta dva-tri kilograma nekrštenog mesa i kostiju! Svesni smo da nije jedino, da je širom sveta i Francuske juče mnogo njih ovako završilo.
- Nije, nije… ma kakvi jedino! – požurila je medicinska sestra. Od juče do danas gospodine, gospođo… - otvorila je dosije - … Lagranž, Delon, gospođo Matej, ne Mirej… desetak bebica, kako da kažem… doživelo je istu hudu sudbinu. I tako svakog dana. Ne baš svakog, toliko. Meni je dobrih pedeset i kusur godina i već sam umorna od mantila i maski, verujte mi!
- Svakako! Verujemo. Kako da ne. Da! Razumljivo u metropoli. Sigurno, gospođo…
- Melisa.
- Melisa, svakako, umorni – potvrđivali su Nika i Delon.
Ne, nisu potvrđivali.
To dodaju sveznajući pripovedač i šaka koja klizi preko hartije trudeći se da pogodi prostor između linija u svesci. Otvorena knjiga pored pripovedača zove se Knjiga o džungli. Šaci je toplo. I zar to nije jedno neiskazivo grotlo, ređa slova o smrti, a toplo joj je. Iza pripovedačevih leđa svetlucao je televizor. Film se zvao Persona non grata. Ličnost ne poklanja ništa, preveo je pripovedač. Takav ga je prevod svesnog da nije odgovarajući već hirovita improvizacija, načas odveo od Mirej i Delona prema sopstvenog egzistenciji. Bio je svaznajući samo u svojoj priči. U životu daleko od takvog fenomena.
Koliko juče, saznao je da se u vreme mladog meseca za kišnih novembarskih dana koji zauvek odnesu toliko astmatičara i nesrećnika raznih vrsta, pa i srećnika koji poseduju hidrocentrale i komplete vodotokova, monopolistima paukova koji kupe nepropisno parkirane automobile, vozove i brodove (sa avionima je malo teže jer za tren polete), što pletu mrežu oko ljudi koji se po njihovoj proceni suviše zadržavaju na jednom mestu, koji nose decu i kolica parkirana ispred samoposluga, dešavaju maleri, čak bilansne katastrofe u životnim tablicama. Presuši jedan tok i eto nenadoknadivog manjka u knjigovodstvenim kolonama. Monopolisti pauka pak, usled neadekvatnog smeštaja zarđa nov automobil, ili potone neposlušni brod, umre uskladišteno dete, neizlečivo se razboli pauk iz poslednje generacije, saznao da se ne valja klati svinja, niti rezati daska jer će se u nju useliti jesenji crvi i pretvoriti je u neupotrebljiv prah.
Zašto u priči o Mirej i Delonu sveznajući pripovedač ne izvrši izvesne rekonstrukcije? Ne uvede deskriptivno-razgaljujuće elemente?
Gde je njihov topli dom?
Gde su saksije? Slike na zidovima? Fotografija sa venčanja, nad posteljom? Travnjak, baštenske leje?
Razneženost koju donosi činjenica da je Nika ipak ostala živa. Njena privremena postporođajna razdražljivost je očekivana, ljutnja na ginekološko osoblje i muža koji danima ćuti, danima bludi ugašenog pogleda. Koliko se dugo može živeti bez sjaja u očima?
Sve je tu za razblaživanje turobnosti, međutim u mozgu pripovedača nema razneženosti.
Ova priča je stvarno zbivanje.
Jednom je Nika izvedena iz bolnice i futurističke nege.
Sada su pretegli sivilo, oblačno nebo, jesenje magle nad tlom, tepisi lišća preko njega.
Siva moždana masa ništa drugo i ne može da proizvede osim sivila. Kaže se, sivo je boja pomirenja sa svetom. Odustajanje od bunta. Kad vidiš čoveka obučenog u sivo, znaš da je krenuo da izmiri svoje obaveze prema svetu. Ukoliko ozbiljno misli, njegovo sivilo nije paravan za žurbu i silne ulaske u razne ustanove, kraća ili duža zadržavanja tamo. Ako je neozbiljan, samo je sivo obojen za neobavezno šetanje koje se završava tužnom pričom za ženino srce.
- Naći ćemo izlaz u onome što imamo – kaže to srce. – Evo, ja ću za početak oprati sudove, ti se odmori, izuj cipele. Doneću nam večeru, čaj. Samo kaži, šta ti treba? Obodri se, Delone! Obodri me, kralju filma – kažu te oči.
Kada plod iz kadice malo poodraste (sveznajući pripovedač je ipak, omekšao), ušareniće se roditelji da pokažu sreću zbog deteta, kao što će u šarene odore odenuti i dete da i ono izgleda srećno zbog svojih roditelja.
Usled predočenog zbivanja, omekšalost traje svega nekoliko redova i s tim se mora pomiriti pripovedač.
Sažmimo stvarnost: put i usamljeni čovek na jednoj strani. Na drugoj, drugi pol. Usamljene sestre Orleanske. Drže se za ruke, a nisu lezbijke, ni đaci na izletu. Idu nekud. U kolibu nadrilekarkinu?
Muškarca ne vole brzi ženski pogledi.
Ko kome treba da se obrati?
On, koji je jednom iz bolnice izveo svoju Niku i organe mrtvorođenčeta zaveštao nauci, sada traži telefon, dok se Nika polako hladi na improvizovanom stolu starice tupo zagledane u svoje instrumente, ili povorka njemu.
Putevi ne poznaju strane sveta.
Ljudima slomljenim bolom strane sveta ništa ne znače.
Ili, ljudi sluđeni bolom zaboravljaju da se putevi upravo grade zbog strana sveta i da će možda, bar neka, makar i polustrana, otškrinuti vrata utehe i zatomiti bol.
Na kraju duhovno slomljen i moralistički nastrojen autor (pripovedač se reči moralizam, didaktika, taktika, prosvećivanje, pedagogija, mogućnosti vaspitno-popravnog dejstva njegovih ponornih redova, kloni kao kuge, prosto, smatra ih anahronizmom u svojoj stvarnosti, ispunjen sumnjom i u domete katarzične moći) stavlja u toplu šaku sveznajućeg pregršt sledećeg: važno je, sine, da se nesrećnici ne mimoilaze u polusvetlu. Gluvi. Nemi i slepi. Važan je dijalog! Makar kakav! Manje je važno ko je kome kriv, blistava bolnica ili koliba, usamljeni čovek stadu trudnica.
Važno je da ne budu stranci veći od samih stranaca čiji se automobil daleko od njihovih zavičaja zauvek pretvorio u dim na dnu urvine.
O poreklu dima u nozdrvama, učaureni u svoje, ne misle sablasne sestre, ni Delon na korak od urvine.
Ipak, film!
Ipak šokantna moralistička fikcija umetnosti pokretnih slika pred skamenjenim konzumentima.

---

KRIVICA

(Učinilo mi se da mogu da ispripovedam jedan događaj u kome sam učestvovao kao statista čija se uloga sastojala od gledanja, slušanja i ponekog najčešće deplasiranog komentara. Događaj je istinit, ali dobrim delom i preinačen naknadnim dopričavanjem u svesti. Zaključio sam da mi je glava u rosnom praskozorju bistra i da će slova verno preneti misli. Brzo sam odustao od paragrafa koji razmatraju proces pretvaranja misli u reči. Misli pretvara u reči onaj koji želi da govori. Iako je govor jednog čoveka upućen drugom, sagovorniku, najčešće jedva razumljiv, ljudi razgovaraju jer se božji darovi ne kriju. Pretvaranje misli u slovne znakove važi za pismene. Pismeni pišu, pismeni čitaju napisano. Ono što pismen napiše, nepismen ne može da pročita. Puno se piše. Retki, izuzetno samodisciplinovani, odole želji da nauče slova i tako se bar delimično upute u sadržaj pisanog materijala tokom proteklih vekova prilično nataloženog. Ni televizija nepismenima mnogo ne pomaže jer i kroz njene slike sve vrvi od slova. Kod obostrane pismenosti jedini problem nastaje u shvatanju: napisano – pročitano, jer tu se ne radi o preslikavanju ili vernom odrazu u savršenom ogledalu. Taj odnos je potpuna tama. Tama gušća i od pojma tame. Jedini problem, ali kakav! Problem za roman, ali kakav? Zato, vratimo se inicijalnoj želji).
Kroz sobu koračaju dve žene nadrealnog izgleda.
Spremaju se za rastanak posle dugo zakazivanog susreta i neizvesnosti kada će se ponovo sresti i da li će se ikada više sresti?
Rastanak traje.
Jedna je pred ormarom knjiga sa čijih polica nikako da izabere knjige koje će poneti. Visoka je, vijugava i tanka, zelenih usana, crvenih podočnjaka. U blagoslovenom stanju.
Kaže da joj treba torba. Dok vlasnica ormara pretura po stanu u potrazi za torbom, uzgred daje kratka obaveštenja o pojedinim knjigama. Uz smeh, za knjigu No smoking kaže da je izvrsna odevna psihoanalitička studija, ali da je manje-više sve već poznato iz propagandnih modnih revija.
- Kakav je Embrouz Birs?
Vlasnica izvija obrve, što znači može i ne mora. Ima i boljih. Zatim gošća pita za pesme Vaska Pope. Vlasnica tragičnim glasom saopštava da nema ni jednu Popinu knjigu. Predlaže Izabrane pesme Branka Miljkovića, nimalo nalik Popinim, iako je i Branko do maksimuma sažimao svoju eruptivnu raspevanost.
Odjednom radostan usklik gošće.
- Imaš Stranca! Godinama tražim tu knjigu! Da li bi je poklonila svojoj Mileni?
Kao da se obradovala više od gošće i vlasnica knjiga uskliknu.
- Kako da ne! Imam više Stranaca u raznim prevodima i izdanjima. Ali izgleda da nemam torbu. Godinama je već tražim i ne nalazim. Poslužiće ti i ova kesa. Daj mi je da ti napišem posvetu.
Gošća najpre ne prihvata. Kaže da će sama napisati posvetu. I da će glasiti Hrani pseto da te ujede. No, ubrzo se predomišlja i kaže:
- Ipak mila, ti je napiši. Izvoli.
- Gotovo je, napisala je vlasnica pružajući gošći poklon.
- Divno! Božanstveno! Fantastično i erotično! I dovoljno. Dođi da te poljubim, mila!
- Dovoljno je. Mada je, po meni, nekako logičnije da je Kami u skladu sa našom transkripcijom skončao u kamionu. Da se prezivao Autos, smrt u automobilskoj ništariji ispunila bi fatum transkripcije – mudrovala je vlasnica ormara.
Na njenu preporuku gošća je izabrala Čisto i opasno, Jerihonske trube, Gerila marketing, Ključ od kuće, i najzad, već se pobojala da će joj umesto kese zatrebati kofer, Primalni krik, Novi primalni krik , sve od Artura Džanova i njegovih učenika.
Kompletiranjem izbora obe su se smejale nenapisanoj posveti i setile poslovice Gaji guju u nedrima. Obe su se malo zaplele oko pojmova nedara, prsa, grudi i dojki, guje na prsima Malog Radojice, kao i statusa Amazonki koje su iz praktičnih razloga odsecale jednu dojku.
- Šta li su odsecale Amazonke koje je priroda lišila tih izraslina?
- Ništa! Valjda, ništa?
- Gde si to pročitala?
- Nigde. Moj zaključak.
Vratile su se u stolice da dopiju kafu i nastave sa ohlađenom zakuskom. Razgovor ih je proveo kroz gošćine kulinarske veštine i njenu zabrinutost zbog izražene sklonosti prema slatkišima. Vlasnica je objašnjavala svoju odbojnost prema pihtijama, koje je gošća pak, kako se izrazila, obožavala kroz sva godišnja doba, naročito sada, pred porođaj. Suština razgovora usled koje su ispile novu količinu kafe ležala je u frižiderima krcatim hranom. Gošćin je ujutru bio pun, s večeri prazan. Vlasnica knjiga svoj je frižider veličinom prilagođen putničkim potrebama omotavala lancima i gutala ključ od katanca. Posle nekog doba dovodila je majstora da promeni katanac odbijajući duplikat i triplikat ključa koji su se podrazumevali po službenim propisima.
Izlazeći iz kuće gošća je pevušila Lili Marlen.
Domaćica je ispratila do taksi stanice pored vijadukta.
(Gošća je stanovala u ulici koja je nosila ime visokoškolca koga je država poslala u nemačke zavode da tamo izuči nauke i vrati se kao njihova perjanica. Međutim, visokoškolac se pokazao nedostojnim ukazane časti. Umesto pravih knjiga iz kojih će ulivati znanja naraštajima, upoznao je internacionalni krug visokoškolaca zabavljenih razmenjivanjem knjiga ispod kafanskih stolova Berlina, Ciriha i Ženeve. Po povratku u državu ubrzo je umro od tuberkuloze i naraštaji koji su trebali da ga slušaju dali su njegovo ime gošćinoj ulici. Država je preko volje (ionako je utrošila toliko sredstava za školovanje) odvojila nešto novca za sahranu. Ni ona, profesori, ni naraštaji, nisu znali koji beleg da postave nad humkom. Najbolja je bista sa znakom pitanja, predložio je jedan od đaka i bio presečen pogledima neodobravanja profesora koji su obrazovanje sticali kao i pokojnik, ali su ostali čiste pljuvačke, sa dovoljno mudrosti da propisana znanja prenose iz propisanih knjiga, trezvenosti da shvate kako je kafanskoj literaturi mesto u kafanama. Uostalom, pokojnik je u svojim zabeleškama i odgovorio na neka pitanja).
Iako je znala desetine tumačenja o psu koga hraniš da bi te ujeo, u gošćinoj nenapisanoj posveti postojala je zagonetka zbog koje je vlasnica ormara knjiga ponovo pristavila kafu i ponovo se obavila meditativnim oblacima odlučivši da bez drugih pomoćnih sredstava nastavi rasvetljavanje problema. Ali, u tim oblacima kroz koje je radi misaonih predaha i telesnog okrepljenja povremeno pravila kolutove, nije našla zadovoljavajuće rešenje. Nije joj bilo jasno zašto gošća nije precizirala mesto ujeda. Najčešće, mesto je glasilo: srce. Hranjeni, voljeni pas ujeda za srce. Nevoljeni, slučajni, gde stigne.
Dobro, u ovoj fazi bar sam to razjasnila. Dalje ću nastaviti na plaži, pod suncem i naočarima, zaključila je meditaciju.
Iz sanduka je izvukla ligeštul, u torbicu spakovala kreme, ulja i losione za kožu i kosu, preparate za i protiv sunca. Ponela je i ćebe da se pokrije ako zahladni.
Izabrala je livadu nedaleko od vode i velike skakaonice.
Blizu je bila kruška čiji su plodovi padali na betonski krug posle degažiranja lopti u krošnju. Prodavac kukuruza uzalud je protestovao. Mlađarija mu je naredila da drži jezik za zubima da ne bi doveli obalsku inspekciju, ili što je lakše, onako izgladneli pokupiće kukuruz, a vrelu vodu sasuti za vrat. Prodavce sladoleda protestovanje nije zanimalo. Učtivo su zamolili derane da im daju neku krušku u zamenu za kugle sladoleda. Jedan je okrenuo leđa kupačkom spektaklu i zadubio se u Politiku, povremeno se naglas iščuđavajući količini kineskog godišnjeg bruto proizvoda. Drugi je svaki čas napuštao ledene gondole i poručivao:
- Idem do žbunja. Brzo se vraćam. Ako me neko traži, kažite, odmah se vraćam.
- Da li da ih šaljemo u žbunje?
- Nikako! Ne volim da me ometaju u vežbama razgibavanja!
Treći je prodavac sabirao broj prozora na avionima (dve hiljade devet, dve hiljade deset, jedanaest, dvanaest, plus dvanaest jednako dve hiljade dvadeset četiri, dvadesetčetiri plus dvadeset četiri = četrdeset i osam sa obe strane trapa, plus prethodnih dve hiljade prozora jednako je dve hiljade četrdeset osam) koji su sletali kljunom prema zemlji, uzletali, logično, kljunom prema nebesima.
Odmah pored vlasnice ispružene na ligeštulu, šljašteće od koktela zaštitnih i protivzaštitnih sredstava, raširila se sveta porodica. Žene koje su povadile pletaći pribor, poneka sa slušalicama vokmena u ušima, muškarci nad špilovima karata, tablama šaha, sa hrpom izveštaja sportskih kladionica, jato dece. U sredinu svoje svete hladovine smestili su izletnički frižider i na njemu kanarinca u kavezu.
Gledala je u porodicu, kroz odrasle zatvorenu njihovim proticanjem vremena i otvorenu neshvatljivo hitronogim jatom koje se doziva-moli-grdi, te poneko prekida svoje zanimanje dok ne otkrije gde mu je dete. Stane i gleda u krušku, u staze i vrleti, zuri u prostranstvo vode i spasioce na tronu, da bi dete najzad otkrio na bezazlenom poniju.
Sa druge strane plaže nizale su se zgrade, obronci planina, tamo ukrštale autostrade, vijadukti, akvadukti.
Vlasnica knjiga odluči da je bilo dosta sunčanja.
A sa psom i gujom, šta si dokonala, pitala se koračajući. Uživala si i meditirala preporučujući knjige, izležavala se pod suncem i ništa nisi postigla, mislila je, a ko zna da li ćete se više videti? Ne, ti nećeš izgubiti vid, kao ni Milena, drugo je nevoljo u pitanju, pričala je sama sa sobom. Bila je sigurna prilazeći telefonu da sa druge strane neće čuti gošćin, niti bilo čiji glas. Auu, auuu, tuu, tutuuu, tutuuu! Samo to. Sutradan. Sledećih dana.
Možda bi vredelo usmeriti svoja razmišljanja u pravcu davanja psu za pravo. Da! Smisao je u ujedu. Čemu hrana, briga, nega, ljubav, ako on ostane ravnodušan i jednoga dana iščezne našavši novo uhlebljenje? Ili ugine od ravnodušnosti i dosade!
Po sobi se okretala kao da nešto traži.
Ništa nije tražila.
Ili jeste, samo nije mogla da se seti šta traži.
Kada se zaustavila pred ormarom, suze su pošle same.
(Pripovedač ove priče, duboko nezadovoljan kako je iskazao dramatičnost i složenost odnosa između prijateljica nadrealnog izgleda, koje su se kao sumasišavše kretale pričajući i poliumeći se oko knjiga iz različitih oblasti, nezadovoljan rasporedom rečenica i pasusa, interpunkcijskih znakova, upadom fragmenta o visokoškolskoj perjanici i njegovim statusom u pripovednom toku, zavijao je u razne folije, oblande, šalove i peškire, relativno proste činjenice. Iako je na početku priče zbog opšteg porasta pismenosti, kod iskusnijih čitača i prirodne želje za otežalom percepcijom, indirektnost smatrao vrlinom, odlučio je da sve ponovi, samo na drugačiji način. Što ne znači da se sasvim odriče svega napisanog u rosnom praskozorju).
Gošća bi napisala na knjizi Hrani pseto da te ujede, spakovala je u kovertu i poslala prošloj ljubavi. Kojoj prošloj? Prvoj? Nekoj od školaračkih? Ili kasnijim, kasnijim u zrelom zamahu ranog i odmaklog devojaštva?
(Prethodne rečenice su suvišne. Umesto kaskadne nabrajalice svrsishodnija je i sugestivnija faktografska istina koja glasi: Milena se okupala, najela, nalakirala nokte, smestila knjigu u kovertu i sadistički čitko ispisala adresu bivše ljubavi. Bolje je tako. Jasnije, tečnije i razumljivije).
Ta je ljubav bila njeno veliko razočarenje. Sve što je mogla dati od sebe dala je, i nije vredelo. Dotični je napustio. Te kobne noći u postelji je umesto njega zatekla buket cveća, na kuhinjskom stolu netaknutu večeru. Posle toliko godina, eto prilike da mu se javi zajedljivim podsećanjem. Vlasnica više izdanja Stranca, možda i pravih stranaca u dotadašnjem životu, dobro zna za Mileninu traumu i svojom posvetom gotovo je, želi da je reši muka oko filozofskih sentenci.
Pripovedač je tokom pisanja okolišao i u činjenici da je gošći stomak do zuba i da su sve signalne lampe na porođajnim grafikonima već upaljene. Otuda izvor neselektivnosti prilikom odabira knjiga, odlazak na taksi stanicu nalik, paničnom bekstvu i nenapisana posveta, ali ne bivšoj ljubavi, već srećnom ocu budućeg deteta.
Eh i ah: zašto umesto nežnosti i sentimentalnosti, radosnog izliva, zajedljiva nejasnoća posvete?
Kao sopstveni tumač, pripovedač nalazi jedno od mogućih objašnjenja.
Gošća se boji da tokom porođaja ne umre.
Jednostavno, ona u kovčegu, sprovod, zemlja i takoreći, ništa. Plod će preživeti, kao i otac prvu tugu zbog preminule supruge. I sve će se dalje odvijati bez Milene. Plod i otac vremenom će naći utehe. Vreme čini čuda. Zaboravljaće da je posete i na godišnjice smrti.
Gospodine, ti si stranac koji me lišio života, ti si pseto koje sam hranila i koje me umesto zahvalnosti smrtno ujelo. Ako mi je to uteha, sam ćeš hraniti i podizati plod naše ljubavi, bio je Milenin višemesečni, neizrečeni misaoni slogan.
Vlasnica knjiga je uz pripovedača (zar bi nastavio posle njenih suza pred ormarom), takođe u nedoumici. Bolja reč će doći kasnije. Nije u nedoumici zbog posvete. Za nju je ona ad acta, ali ad acta nije Milenin svaki sledeći dan. Nimalo jednostavno: živa majka i dete napuštaju bolnici, ili, mrtva majka, a dete zdravo, živahno, delija. Loncima kafe i oblacima pokušavala je da uravnoteži emotivne činjenice, prijateljica iz detinjstva i bezbrižne mladosti, i objektivne, medicinske, biološke, lampe, grafikoni, zelene usne, cinober podočnjaci, EKG, DNK, makaze, kreveti, RNK, veliki gubitak krvi koji u kratkom roku treba nadomestiti olakšanom telu, uvukli su je u ono što je najmanje želela, davanje prava psu da ujede. Ligeštul, kreme, losioni, izlaganje tela u idiličnom pejzažu, jesu njeno zadovoljstvo što za sada nema strah od takve smrti.
A: tamo u dogledno, u doooogledno vreme, skrenula je misli prema svetoj porodici, kanarincu, kukuruzaru, spasiocima na tronu, vrletima i vijaduktima, naći će već ona nekog koji će joj prirediti neizvesnosti slične Mileninim. Zadovoljstvu što je živa među hiljadama golišavih kupača davali su za pravo izvori života, pre svih, sunce i voda. Takođe, strah i gordost, lepeza sumnji, psihologija, etika, ormar knjiga, ponajviše estetika, i još ponešto.
Njene suze nisu bile patnja književnog lika pred dečjim suzama. Pitanje o kakvoj se patnji radi čini kraj priče?
Bolja reč od pravopisnog znaka nije došla.
Praskozorje se odavno završilo.

---

ŽIVOTOPIS

Automobil se naglo zaustavio. Iz njega je istrčao mladić i počeo da udara momke okupljene ispred kafea. Udarao je rukama. Za upotrebu nogu kao da nije imao vremena. Uostalom, noge se koriste u komplikovanijim situacijama. U ovoj, on je dominirao.
Bio je u crvenim ispeglanim pantalonama i beloj majici. Po sredini grudi na majici se raširio crveni krug u koji behu ucrtani zastrašujući znaci: bodljikave kugle, sekire i lanci, glava pacova, aždaje vibrirajućih plamenih jezika, razne crne kvržice nalik skali trodimenzionalnih interpunkcijskih znakova.
Predano je tukao zatečene momke. I mada je sve trajalo koliko i pauze između nekoliko udisaja i izdisaja, bilo je dovoljno da uzvitla misli kasnih prolaznika.
Uvek se uči, i nikad nije kasno da se umešaš u taj proces.
Teturavi prolaznik koji je pokušao da se na brzinu poduči, završio je na leđima. Zaspao je otvorenih usta. Ječanje je bilo jedini znak da je živ i svedočilo da mu san nije baš lak. Ukoliko je i mogao da sanja premlaćeni čovek na asfaltu.
Po obavljenom poslu, kao da ga svake večeri u isto doba radi, mladić se uz nekoliko reči rutinirano vratio u automobil i pritisnuo papučicu gasa.

§

Dok je čekala da joj Savet galerije odredi termin izložbe fotografija, Simona je po sopstvenom priznanju čudno živela.
Čitavih dugih osam, devet, i još nešto dana pride, meseci. Skoro godinu dugu.
Novac joj je neuračunljivo brzo čilio iz šaka. Topio se na dlanovima i postajao ništavilo. Odlazila je na pijacu i po njenim lavirintima trošila platu na niske štipaljki, zalihe pelena, kese, mošus i tamjan, paradajz i rotkvice. Najviše na lilihipe čednih boja. Pohlepno ih je lizala jer je pored nje sa pokupovanim stvarima koračala jedna odvratna skotna životinja koju govor kultivisaniji od njenog trenutnog, obično naziva muškarcem. Toliko izgubljenih, uzaludnih koraka, pored osobe koja se ima više od pola godine jedino bavi gušenjem njenih pravih osećanja.
Zašto je napustila prijatna talasanja ženske saune i znojava se obrela u dvorištu dečjeg vrtića, sred zvezdane noći, prekoputa salona u kome se ljudi spokojno rashlađuju pod lampionima? Dok osluškuje cvrkut masti na roštilju, skot je drži za ruku i nesuvislo šapuće, nešto kao: romantično hibridna noć sa sjajnom lunom koja preko neba veze svoje blage stihove; svetlo je učenost, kamen temeljac svakog pristojnog doma; žir pada sa hrasta, šišarka napušta bor; zimske noći srebrom boje šišarke. Šapat joj remeti posmatranje i osluškivanje, sprečava je da misli vrati među priče golih žena koje ljušte pomorandže mljackajući u traganju za novinom kroz poznati ukus južnog ploda.
Da, umesto neke visprene elegancije koja naviknutim pokretima doziva salonsku poslugu, njoj se zadesio kratkonogi skot koji je nesuvislim šapatom voda unaokolo.
Što je najčudnije, kad je dotični ljut, ili mu se učini da je suviše spora, uhvati je za nos i vuče ulicom na opšte zaprepašćenje koliko individualaca, toliko i grupa. Čuju se brojni komentari koji ne moraju biti samo povodom njih, već nastavak ranije konverzacije. Individualci komuniciraju sami sa sobom, grupe, takođe.
U pasažu ispred obućarske radnje, začuo se zvižduk. Simona se okrenula i upitala kome je upućen zvižduk.
- Tebi, čoveče! Ne misliš, valjda, njemu. Pridruži nam se u pravoj priči, a njega pusti da se bos kotrlja svojim putem.
Solidarnost, pomislila je Simona, osetivši suze u očima, još, još postoji.
Skot je odmakao nekoliko koraka. Okrenuo se i udvorički nasmešio. Idi i pridruži im se. Mogu ja. Govorio je osmeh na ivici suza. Dogegaću se već nekako kući. Neko će mi ustupiti mesto u autobusu. Zaustaviće se poznananici. Slobodno im se pridruži. Hoće te, ne boj se! To su vredni i čestiti ljudi obućarskog esnafa. Ako mi pozli? Rekoh, zaustaviće se neka kola. Ali, neće mi pozliti. Imam sportske zglobove, bogme, i listove.
Tužan je skot.
Beskrajno tužan.
Simona oseća kako mu se cipele lepe za asfalt.
Žali skota.
Bespomoćan je, ali, teši se.
Ipak, iza nabrojanih uteha čuči pretnja. Ustupljeno mesto, neka kola! Čija? Pretnja me puni zrncima ljubomore, misli Simona i pokreće svoju težinu koja kao da se preselila od kolena naniže, prema već odmaklom skotu. Njišu se njegova bela ramena zaobljena slojem sala. Niže od struka mučno joj je da gleda. Zna. Iz zidova i izloga prohladne ulice stuštiće se prema njenoj glavi hiljade pačjih kljunova. Uvek je tako u toj ulici. Pogled umesto na utehu, pada na ispresovanu kutiju, bivše stanište jogurta sa 3, 2 procenta mlečne masti.

§

Ne bi li povratila skota iz zatupljujuće bespomoćnosti i sama se rasteretila, Simona je uz pun džep lilihipa kupila i buket cveća. Ko bi to od nje očekivao? Stoji kao poslednji stvor na svetu iščekujući da joj skot padne u zagrljaj. Zar okolo nisu brodovi upalili motore i kaćiperno razvili jedra! Zašto nije tamo? Zašto je zbog njega počela da čita čak i pesnike? Kakvim je to nevidljivim podzemnim sugestijama doveo do elementarno apsurdnih stanja? Od poezije bi je obično zabolela glava. Sve neka suštastva, samo ponegde lepa slika kojoj bi se prepustila. Urlala je po kući. Zabijala glavu u jastuk. Grizla perje. Nije pomagalo! Jurila je kroz kuću sudarajući se sa stvarima.
Skot je teturao za njom. Želeo je da je stigne. Nije stizao sa šakom punom tableta i čašom vode. Tablete su se kotrljale po podu.
- Stani! Smiri se! Ovo će ti pomoći! Lekari bolje znaju od nas. Krikovi te neće osloboditi bola. Samo su trošenje energije koju nemaš za rasipanje. Sedi! Taaaako! Videćeš. Biće ti lakše.
On govori, dok joj reski udari iznutra rasprskavaju slepoočnice, dok oseća kako se gubi u tunelima koji se naglo otvaraju i zatvaraju. Bol je čas uređen, kao red do reda, i kao takt do takta. Čas sasvim raspršen. Onaj sveprožimajući koji nadire iz svih pravaca, bez centra.

§

Simona se poveravala kako je skot vodio na razna venčanja. Ubedio je da moraju videti kako te svečanosti izgledaju. Morala je da stoji u prikrajcima, ili viri iza stubova u crkvi. Da ćuti, neznana i nepozvana. Kao i on, neznanac i nepozvan. Ništa nije znao o tetkama, strinama, zaovama, drugom pašenogu mladoženje i jetrvama njegove sestre, tek nije razumevao četiri nervozna devera iza bele venčanice i sakoa, ujake trećeg kolena, stričeve šestog…
Ja sam sve to znala. Prozirala, pričala je Simona. On je posle tvrdio kako je sve bilo fantastično, mlada i mladoženja urešeni grančicama, deca, sve, izgorela kumova slama, trubači sa dve harmonike pod arkadama, pričao je detaljišući do besvesti. I dah mu je pričao. Pokušavao je da sakrije pogled. Bilo gde. Zbog znanja koje je prethodilo njegovom osećala se nadmoćno. Mislio je na njihovo venčanje. Beskrajno dosadni bili su joj prizori sa tuđih venčanja, bljutava skotova opisivanja zamišljenog.
Mada, ponekad je umeo da iznenadi.

§

Usled neizdrživog stanja, četvrtastih slapova teskobe, Simona je postala i boem. Vucarala se sa raznim svetom, najčešće polusvetom, duboko do u noć.
A letnje noći su kratke i otečene zore brzo dolaze.
Što je najužasnije u svemu, sve je išlo tako pravolinijski, i pravog bekstva nije bilo.
Skot joj je rekao da dobro razmisli. Čekaju ih budućnost i porod.
Čovek na koga su naišli ležao je na leđima.
Ječao je.
Škripavo disao.
Simona je htela da pozove policiju i hitnu pomoć. Skot je odgovarao od toga objašnjavajući da se sudbina nesrećnika njih ne tiče: da on nosi dva života, dok ona ima samo jedan: svoj.
Poslušala ga je potiskujući užareni eros protivljenja. U kući je dograbila prve novine koje su joj se našle pod rukom. Otvorila ih je na stranici gde se sudeći po prvim utiscima nalazio ozbiljan psiho test. Možda će joj on ublažiti napetost.
- Dodaj mi olovku - zarežala je prema skotu.
I ruka je počela mahinalno, nervozno da upisuje odgovore.
SLIKA: a) Tri gracije b) Beli anđeo v) Gernika
PEVAČ: a) Edit Pjaf b) Filip Višnjić
Već kod drugog b duboko se zamislila. Kroz svest su zatreperili likovi pevača, oživeli njihovi glasovi i omiljene melodije. Test je, što mu je valjda i bio cilj, pokrenuo pravu lavinu osećanja i aktivirao značajne slojeve Simononog zavidnog obrazovanja. Kada je odložila novine, psiho test je podsećao na skicu čije bi dalje uobličavanje celu stvar uvelo u esej, ili što da ne, uzbudljiv intelektualni roman. Bacimo načas pogled na te, zasad ih nazovimo, Simonine beleške:
v) Džim Morison, mada, mada je on više recitator, više pesnik koji pokušava da peva, neškolovan glas, šta je on prema operskim pevačima, šta je on prema Orfeju i tolikim čije arije nisu sačuvane jer… nije bio izmišljen način njihovog čuvanja
MESEC: a) decembar, rođena sam u njemu i red je da bude na prvom mestu. Otvaram li time problem narcisoidnosti. Mislim, ne. Bilo je, ali je otišla ustupajući mesto gospodinu skotu koji se… sudeći po zvucima, trenutno tušira. B, zar je toliko važno kao i v. Testovi gotovo uvek insistiraju na alternativama. Hajde, ispoštujmo ih. Znači, b) maj, odmaklo proleće, punoća hlorofila, cveće i ostalo, skotov rođendan dok ga ne zamenim nekim drugim, junskim, avgustovskim gospodinom Skotom, malo s... da možda podsvesno ne čeznem za izvesnim Englezom, moćna imperija i tome slično, mislim… ništa ne mislim, v) septembar, rana jesen… podrazumeva se ovdašnji klimat.
ISTORIJSKA LIČNOST: a) Sizif b) Paja Patak… zar i ja ne nosim kamen u utrobi koga ću kad uskoro ispadne iz nje zajedno sa gospodinom koji se tušira čitavu večnost, gurati uzbrdo dok mu noge ne porastu, dok ne progovori i ne bude sposoban da sam osvaja vrhove gazeći… kako se ono kaže, preko leševa drugih osvajača. Konfuzno Simona, pojednostavljeno, ali šta je tu je, ti si ipak samo fotograf, u sadašnjoj fazi lovac na bizarno koje se iz vizuelnog proširilo na misao i govor. Ti još nisi majka, a da li ćeš biti ambiciozna ili bolesno ambiciozna, ipak je ovo psihološki test, saznavaćemo. Vara se moj gospodin ako misli da ne razumem tu tezu prema kojoj on nosi dva, tri i još mnogo novih života, a ja samo ovaj svoj. Razumem ja taj strah: da bi začeo novi život mora sačuvati svoj. Mrtav ne začinje novi život. A onaj nesrećnik, da li je začeo drugi život… Sizifa, koji će ga naslediti, sumnjam… izgledao je tako mladoliko, golobrado momče koje jedva diše na pustom betonu ove džungle na asfaltu… iz dobre kuće, sudeći po blistavo belim zubima danas verovatno više puta izmasiranih četkicom… stani Simona. Paja Patak pod b nije dosetka, pogotovo ne sprdanje sa toliko slavnih kroz istoriju… naučnika, umetnika, raznih delatnika, poljoprivrednika, moreplovaca, ne… to je moja mala osveta svim Cezarima, Džingis kanovima, Aleksandrima, Mehmedima Prvim, Drugim, Napoleonima, Čerčilima, ima ih još koji su uz pomoć silesije doglavnika danas poznatim pod zbirnim imenom establišment, ljude i žene pretvarali u horde pljačkaša i ubica, istoriju sveta u istoriju zločina. Da li će moj kamen na jednom od uspona postati sličan njima, Hanibalima, Tamerlanima. Dobro, ovo je možda naivno, ali odavno tako mislim o vajnim vojskovođama. Pod v, recimo Dimitrije Karamazov zajedno sa svojim ocem Fjodorom. Predložiću skotu kada se iz mene ispili kamen da ga nazovemo Dimitrije…
GODINA: a) apokalipse… šta mogu, izgleda da sam duboko u mizantropskoj fazi. Ima neke otmenosti u maksimalnom cinizmu, ne, otmenost je mek izraz za ono što želim da kažem… da ne ličim ovim stavom na maločas pomenute ništarije. Ovde me b i v zaista ne zanimaju. Ali, nešto sam zaboravila. Kod istorijskih ličnosti odmah pored Sizifa mesto je Isusu Hristu, čisto zbog njihovih mogućih razgovora o ljubavi među ljudima, dužnosti i sudbini, između ostalog. Da li bi Hrist našao Sizifu neki drugi posao ili mu se pridružio. Moje razmišljanje nije bukvalističko… u ovom slučaju. Svesna sam da sam na klizavom polju večnih pitanja bar za one koji ponešto znaju o Sizifu i veruju Hristovom poslanstvu, svakako, valjalo bi ponovo domišljati večnu knjigu kao i novije koje pretenduju na večnost. Paja Patak i dalje ima svoje mesto u svemu tome.
LjUBAVNIK: a) Antisizif… ovo me već zasmejava. Što dokazuje da se radi o veoma studioznom testu. Ako Sizif gura kamen uzbrdo, da li moj ljubavnik taj kamen uzbrdo kotrlja, nizbrdo gura? Čini mi se da u toj besmislici ima neke logike. Kao da je Antisizif u tehnološkom smislu u prednosti nad Sizifom. Ili moj ljubavnik samo sedi na kamenu i razgovara sa Hristom dok se Paja Patak ne razumevajući njihov dijalog nervozno šeta do vrha i nazad siguran da ga takvi sagovornici neće pojesti.
BOJA: i pod a i pod b i v sve boje iz sunčevog i drugih spektara. Zar ja nisam izvanredni majstor kako crno-bele tako i kolor fotografije.
KNjIGA: Mnogo je knjiga napisanih na mom jeziku i knjiga koje su sa drugih jezika prevedene da bi ih ja i moji sunarodnici čitali. Mogla bi da nabrajaš Simona, da poređaš bar tri puta od A do Š knjige koje bi ponela na put kroz kosmos, ili tamo na ono ostrvo pusto gde talasi blagi kupaju peščani žal, ili pak ovde, u sobu za čitanje… gde ih doduše, meni vrednih ima. O tome i gospodin koji je sad u kuhinji ponešto zna. Neka bude: a) sav taj Delez b) izbor teološke misli v) jedno metar, metar i po, dvadesetak kilograma, moram da vodim računa o prostoru u svemirskom brodu, književnih dela. Eto, sklopih trijadu apsolutnog duha koji vodi u susret Svetom Duhu. To što sam žena, ne predstavlja prepreku.
FILM: a) Skupljači perja, dobro, tonem u lokalpatriotizam, što nije idiotizam. Zlatna kanska medalja nije tek lokalno odličje. Šta napisati pod b, pod v. Ostaviti za sutra. Prekosutra.
ODEĆA: tema za duže izlaganje. Suknja. Haljine. Pantalone. A na 10. stepen, b na dvadeseti, v, opet na deseti stepen
JELO: hvala ti Kolumbo na krompiru i gastronomskom mozaiku u kome on učestvuje. Banalna pitanja najčešće iznedre banalne odgovore. Baš si odužila sa odgovorima, Simona. Kao da se nalaziš na otomanu doktora Frojda… skupilo ih se još mnogo posle njega, mislim, otomana, a koliko ih beše tek pre njega. Frojd je tek nedavno napustio ovaj svet…
Kako smo već rekli, Simonine beleške na marginama psihološkog testa podvrgnute nekoj od vrsta organizovanijeg i usmerenijeg uobličavanja, mogle bi iz tog ipak nefiltriranog toka svesti, prerasti u respektabilan intelektualno-umetnički tekst.
Iz beležaka uviđamo da vizuelna kontemplativnost svojstvena slikarskoj i fotografskoj delatnosti nije atrofirala neke od njenih ostalih vidova, npr. sociološku, istorijsku, ekonomsku, teološku, čak u tragovima, ni nadvremenske kvalitete ekstatičnog pesničkog kontempliranja.
Vrata na kupatily behu otvorena.
- Šta znači feng? - podigla je pogled sa novina.
Na pragu se pojavilo lice uokvireno penom za brijanje.
- Valjda vetar, smirena moja draga u svetlosti pokraj koje se slažu tamnije pruge.
- Šui?
- Sigurno voda!
Sigurno, za Simonu je u njenom stanju dvostrukog iščekivanja, termina porođaja i termina otvaranja izložbe, ponajbolje da se udubi u drevno tibetansko učenje prožeto vitalnom energijom ki, tom nevidljivom esencijom koja se nalazi svuda oko nas štedro darujući sreću i blagostanje u nama i u našim kućama, mislio je muškarac u kupatily.
Opuštajuće deluju i formule za spravljanje zdravih koktela, kao i čitanje dnevnog horoskopa Astro Ariesa, ličnog astrologa Parlamenta, Vlade i mnogih mahom zemljoradničkih udruženja.
Drevni tibetanski učitelji sigurno nisu u kasne sate prolazili pored sumnjivih kafea, ali to je već njegova greška, prebacivao je sebi pokušavajući da smiri drhtanje prstiju za vreme brijanja.
Dole, kroz njihovu ulicu, u jednom času zaurla mnoštvo policijskobolničkih sirena…
Ostavićemo za sada simpatičnu Simonu i njenog još simpatičnijeg muškarca u naznačenoj fazi njihovog zajedničkog života…

---

SANJARENJE JEDNOG GRAĐANINA

“Ustanovljavanje simetrije unutar bajkovitog sveta koji će sagraditi, podleže istoj onoj potpornoj vrednosti simetrije koju smo utvrdili i u religiji…”

Lažni prozori ili o simetriji
Rože Bastid

 

Iscrpljujuća subota posle prenapornog, pretrpanog, takoreći, crnog petka.
Vladimir je saznao da je promenjen telefonski broj njegove majke. Ta je činjenica povlačila promenu očevog broja, sestrinog i brojeva braće. Glas snimljen na traku objasnio je da su četvorke i osmica zamenjeni šesticama. Nastalu izmenu glas je ponavljao.
- Usporite! Sačekajte, molim vas! Trenutak! Dok pronađem olovku, hartiju! Sačekajte da zapišem… brojevi… tolika imena… prezimena… moj gospodine, gospođo - govorio je Vladimir automatu.
Kada se dogodila promena, nije stigao da pita.
Koliko je prošlo kako nije okretao majčin telefonski broj? Mesec? Dva? Koji više? Da li je to važno? Odavno njih dvoje pričaju u floskulama. Škrto o istom. Kako je on, šta radi i da li je zdrav? S njegove strane, njeno zdravlje, četiri hektara šume i goleti, poslovi, novac. Dobija li ga u fabrici u kojoj radi od njenog osnivanja? Kako se snalazi u bezgotovinskom plaćanju? Seče li šumu? Šta radi sa građom? Sigurno, on planira da joj pomogne u pošumljavanju goleti! Ljubavni… školski… emigrantski i ostali problemi letećih unuka.
Aparat zvoni, pišti, peva uzalud.
Vladimir spušta slušalicu i kaže sagovornicima:
- Nije kod kuće. Nekuda je otišla. Ili spava? Okružena cvećem. Nisam sreo osobu ponosniju na te mirisnokolorističke vratolomije. Da li sam se precizno izrazio?
- Takvo umeće nije vratolomija - zaključuje Marija.
- U pojedinim zemljama smeštaju ga u prostrane oblasti elitnih zanimanja - dopunjava je Jakov.
- Ručak je gotov - čuo se kuvar. - Za sto ljudi, supa se hladi - požurivao je.
- Supa beše ukusna. Umereno masna. Marija je dosolila, Jakov je posuo biberom, Vladimir usuo sirće.
Razgovarali su o odlasku na groblje. Petogodišnjica je smrti Marijinog oca. Kuvar je spremio kolače. Marija termos kafe, šećer i bocu likera. Otac je voleo liker, podsetila je ukućane udovica, Marijina majka Jelisaveta.
Posle ručka promenila se razgovorna slika. Iz statične, prešla u nešto dinamičniju. Jakov je seo pred televizor. Vladimir, koliko da se podseti bivše profesije, snažno je udarao jastuke. Seriju krošea smenjivali su direkti, poneki aperkat i rezantni udarci čelom.
- Moraću da nabavim pravi džak - zaključio je zadihan.
Janko je od silnog nestrpljenja da što pre uđu u auto i pođu na groblje, zadremalu majku gađao gumicom za kosu.
Pred zalazak sunca, kad je uminula vrućina, sve je probudio gost sa naramkom sveća i buketom cveća. Gromkim uzvicima pozivao je ukućane da se pripremaju za pokret. U žurbi, onako s nogu, pojeo je pregršt krompirića, posrkao ostatke supe, probao kolače i Janka stavio na ramena.
Vladimir se prihvatio torbi.
Jakov je pomagao Jelisaveti da siđe niz stepenike.
Na putu prema groblju gost je ljubopitljivim očima dečaka objašnjavao da natpis tahi na krovu automobila označava taksi prevoz.
- Neuporedivo brži i kraći put do odredišta. Ali, Janko, postoji i vajkadašnja misao, preko preče, naokolo bliže - kao i dete gost je prstima pokazivao prema kolima koja su ih preticala.
Shvatiše da je na stolu ostao liker.
Marija je od Jakova zatražila da se zaustave pred nekom prodavnicom. Međutim, sa stanovišta muškaraca i pored višestruke regulacije zustavljanje beše nemoguće.
- Tamo ćemo, bliže groblju, kupiti liker. Praktičnije je, liker i još ponešto ako zatreba - predložio je Vladimir.
Predlog ubrza vožnju.
Udova Jelisaveta čvrsto je svojom koščatom šakom držala vrh štapa. Na domalom prstu leve ruke blistao je verenički smaragd njene mladosti.
Jakov se okrenuo prema Vladimiru i gostu.
- Ne smem preko osamdeset! Čuvam ga za tehnički, izgleda neminovno i generalni remont. Ko zna šta me tamo čeka? Limarija je u lošem stanju. Tapacirung, vidite, užasnom. Jedino gume vrede. Dobavio sam ih prošle nedelje.
Marija nije prestajala da priča. Kad bi podigla glas, pričala je i majci koja se čudila mnoštvu visokih zgrada. Od zore je na nogama. Toliko puta je ušla u prodavnice zbog Jelisavetine soje, pavlake, zbog prosa i smeđeg šećera. Vratila se po hleb, čaj, prašak za pecivo.
- Pronašla sam novu vrstu paštete. Pristojnu kokošku, jevtiniji krompir i vezu zeleni… Janku akvarijum. Liker, šibice, ribice, sveće… - pričala je i pričala da smiri, stiša nadošla sećanja na oca njegova jedinica.
Gost je rekao da pre odlaska u kupovinu obično pribeleži planirane stavke da bi se na povratku najčešće samo hleb i kafa složili sa ispeglanim novčanikom.
Zbog prisustva otvaranju izložbe Jakov je gosta ostavio pre ulaza u groblje.
- Požuri da ne zakasniš!'- doviknuše mu u znak pozdrava. -Hvala na buketu - setila se Jelisaveta.
Dok je koračao prema izložbenom paviljonu, primetio je lagani rast ulične gužve. Zastao je pored gondole pune ploča, kaseta, muzičkih časopisa. U rukama mu se nađe knjiga Pjesme srpskog soldata iz koje na preskok pročita nekoliko pesama. Lako je yočio bogatu, surovu, i nadasve tamnu leksiku prožetu sablasnom metafizikom. Rimovane stihove i u ponekoj strofi nerimovan metar. Doživljaj poraza, odsustvo... nije mogao da odredi, čega odsustvo? Nekoliko pesama nije dovoljno za celovitiji uvid. U svest mu se urezaše stihovi:

Da li si srećna sad
srpska kurvo
dok ratnik tvoj bez kapi krvi
obasjava ti etar.

Zašto je tako naziva? Žestoka je ratnikova ljutnja! Šta njoj preostaje? Danas ni sveštenici ne savetuju povlačenje u manastirsku osamu. Jer… nastavlja se on ne hajući za tebe, ratniče, ne mareći za mene. KO se nastavlja? Njegovo veličanstvo ŽIVOT! Penušav i na ovim stranicama, misli gost dok prelistava knjigu.
… Izlozi sa slonovima, satovima, otvorene kutije nakita, table čokolada, unikatni proizvodi duvača stakla, lutka u suknji, lutka u pantalonama, izlog banke, red pred vagom koja govori, red pred majstorom tetovaže, gužva oko gutača vatre, žagor u holu bioskopa…
Susret sa poznanicima u prolazu, vrati ga staroj dilemi. Da li da kao i toliki jedno uvo ukrasi minđušom? Sinovi jedinci tom minđušom obeležavaju pripadnost soju jedinaca. Mnogi samo iz estetskih ili pomodnih razloga učine isto. Gost odoleva i jednom i drugom skretanju pogleda na svoju resicu. Nije ubeđen da malo svetlucanje u obliku kruga, pahuljice, krsta ili ptice, romba, jing i janga, pentagrama, Davidove zvezde, lovorovih listića, estetizuje uvo, glavu. Uostalom, nije jedinac. Ta činjenica uvek odluči. Belina ili letnja preplanulost zajedno sa čistoćom čine mu se dovoljni. Na modu mnogo ne polaže. Još iz mladosti ta mu reč nije najjasnija. Povezivao je sa unifomisanošću i sinonimnim pojmom, tako je on doživljavao i razumevao visokofrekventnu reč: trend! Ovog proleća u trendu su jakne sa mnoštvom džepova i metalnih ukrasa. Prošlog, svetlucavi mantili sa kišobranom i dvostrukim nizom jarkih dugmadi. A s jeseni, ko zna, možda opet oni, ali bez kišobrana, umesto jarkih prigušena dugmad. Magijski trend! Početkom leta svaki drugi prolaznik nosi tamne naočare. Opet pomodnost ili uticaj svakodnevnih upozorenja o štetnosti sunčeve svetlosti po ljudski vid. Zbog trenda zabrinutosti viđao je i kućne ljubimce, pse i mačke, kanarince i ribice, kokoške sa zatamnjenim staklima.
Slabiji pol?
Ko će se tek u njihovim razlozima snaći? Kako se snaći? Širok, kao pačji kljun vrh cipela, ili šiljat poput amazonskog koplja umočenog u otrov. Sandale sa đonom od plute i bambusa, ravne potplate, umereno uzdignute od tla ili višespratno sabijani slojevi materijala. Ja sam nostalgija za antičkim pozorištem, emituju poruku koraci ljubiteljki tog trenda. Maštovita polja simetričnih i asimetričnih dekoltea, val, poluval i minival frizure. Paž frizura koja prekrivanjem polovine lica i bez naočara ispunjava zahteve medicinskih upozorenja.
Pogled mu zastavljaju portabl telefonski imenici, raznobojne olovke. Impozantna stolica, nalik tronu prvih vladara u osvit Evrope, istesana od komada hrastovine.
Gost se u trgovačkoj četvrti prepustio maštanju.
Možda će na izložbi sresti ženu svog života? U svečarskoj gužvi, negde u uglu galerije sa katalogom u rukama. Možda ih razgovor izvede iz paviljona?
Šta im preostaje?
Toplo je i zvezdano.
Nastavak razgovora na klupi u atmosferi parka.
Poziv da pođu u njegovo stanište. Razgovor se odužio i na nebu, svanulo je, više nema zvezda.
Stanište?
Vrlo živopisno i originalno.
Umesto uobičajena četiri zida, žena njegovog života zatiče tri. Četvrti je kroz kartonsku improvizaciju pogled u splet žica, šumu štipaljki i susedovo rublje. Krovu nedostaju crepovi. Cveće na policama, jadno. Rasplakalo se, uvenulo. Sijalica škilji. Plotne štednjaka gost osvetljava petrolejkom dok podešava njihovu sumornu temperaturu. Televizorska kutija obrasla puzavicom. Šta u toj živopisnosti funkcioniše? Recimo, sat koji otkucava sekunde, nešto pročitanih i nepročitanih knjiga pored uzglavlja. Funkcionišu i jučerašnje novine
Gost nije zadovoljan svojim staništem, ali, sam, nemoćan je da bilo šta ozbiljnije promeni. Jakov i Vladimir obećali su pomoć. Famozni vikend. Ne! Ni vikend, nego jedno uobičajeno letargično pre podne; ono je dovoljno da preslože crepove, pronađu novu sijalicu i sagrade četvrti zid, čajnu kuhinju, kako su isplanirali. Nedelje, vikendi i prepodneva prolaze, a oni do guše u poslovima. Vladimir nikako da prikupi svoje merdevine, valjke i mistrije, kod Jakova slično. Poslovi, i samo oni u ritmu grada. Kada Mariju ostavi da pospremi kuću, ugrabi malo vremena pa prošeta sa Jelisavetom i Jankom kroz predele bogate hlorofilom.
Ili, suprotnost! Radikalna suprotnost! Njeno stanište!
Široka predsoblja osvetljena kolonadom svetiljki pod abažurima. Prostrane komode za cipele. Nepotšišani tepisi u koje noge tonu do kolena. U prostranom salonu blještavi klavir, nad klavirom i notnom sveskom još blještaviji luster od mahagonija. Luster u obliku kolskog točka delo je umetnika iz osamnaestog veka. Da: svaki je nameštaj na neki način stilski, ali njen nije industrijska stilska konfekcija. On je tesan, počesto i klesan prema njenim nacrtima.
Ko je ona?
Žena koja voli slikarstvo, muziku i čistoću?
On uspeva da razume kompozitorske skice za koje mu kaže da su skroman pokušaj udaljavanja od reproduktivne virtuoznosti.
Ostaju dugo zajedno.
Počinju od jednog (dva) tanjira i dve kašike.
U goste im najavljeno i nenajavljeno dolaze Jakov i Marija. Jelisaveta se dostojno ispraćena pridružila mužu pod grobnim znamenjem. Janko njihovu decu uči slovima, a, b, v, g, d, brojevima, 1, 2, 3, 4, 5, 6. Vladimir je prikupio merdevine, mistrije i valjke. Merdevine, kao atrakciju za decu, širi, produžava i skraćuje.
Gost se udubio u prikupljanje i proučavanje dokumenata iz doba krstaških ratova.
Nabavio je strugove za obradu drveta i niz pratećeg alata. Koristeći različite izvore, mahom specijalizovane časopise i muzejske brošure, on reprodukuje tanjire, činije, pehare i čaše, bodeže i mačeve, bojnu opremu iz krstaških vremena. Crta i slika po njima. Proizvodi njegove pasije postaju ukras u domovima prijatelja. Izložbeni eksponati u galerijama.
Ostaju dugo zajedno.
Sve dok ženu njegovog života i njega kao i Marijinog oca ne pokrije grobno kamenje, mašta gost tražeći u gužvi slikara da mu čestita sedme samostalne slikarske rane. Nije mali podvig niz slika nad sjajnom i klizavom hladnoćom iz mermernog poda. Da li je veliki podvig? Nije važno što se ne poznaju. Novinski i ostali oglasi pozivali su znane i neznane, vaskoliki svet na svečano otvaranje.
Gost zaključuje da u njegovim maštarijama, sanjariji među komentarima zvanica, nema dramatike. Nema je za sada. Za početak su dovoljni tanjir i kašike. Ljubav sa ženom njegovog života učiniće sve. Dramatika dolazi bez mašte.
Šta je ona?
Prekrivanje klavira u doba krečenja. Nabavka kvalitetnije sijalice. Potšišivanje tepiha, oporavak uvenulog cveća. Transport krstaških potrepština u prekookeanske zemlje. Susedov odlazak zajedno sa spletom žica, šumom štipaljki i rublja. Pozajmica lustera zavičajnom muzeju.
Dramatična su i deca! Njihovo vakcinisanje!
Takvo je i venčanje.
Bruj crkvenih zvona. Kruna na njenoj i njegovoj glavi. Poljupci, potpisi i cveće u uredu za venčanje. Možda je dramatično i odsustvo oglašavanja zvona, svatovskih pesama i kompozicije pred oltarom? Umesto njih, samo pravougaoni hladni ured, administrator i svedoci koji nove supružnike vode na svadbeni ručak.
Ili je dramatika njihov život pre venčanja, detinjstvo, punoletstvo, razmišljao je gost napuštajući svečarsku gužvu pošto je stegao umetnikovu ruku, magnovenje tokom čina venčanja, i sav život posle njega, ukoliko ga tako promišl