Bože, ptica! Stvarno ptica.
Cvrkut, pev, čiji sve, odasvud, odjednom, naglo, kako treba, kako nedostaje, skoro da je to najredovniji zaborav. Ovde je sve podnošljivo samo kad izađeš, kad si spolja. Izgleda da sam iznenada uzbuđen. Gutam i lepim, iznutra disanje, reči i rečenice a samo sam izašao u dvorište, ni korak dalje, šta tek može biti na ulici, na drugom kraju grada, ali, dovoljne su samo ptice, da se ništa ne vidi, da se samo čuje, da kad udahnem dublje prevrnem zimska creva, mlaku jetru, kiselu sluz iz grkljana, da se zagrcnem, zasopim, razdražim čitavo jato. To ! Jato, ne mora ni da leti, ni da se širi i skuplja, neka se dere odnekud, iz otopljene bare, kontejnera, štrika za veš, mlakog mraza pod prozorima, iz zarđalih kvaka i šarki, trulih guma na točkovima bicikla. Samo da ne moram da uđem, unutra.
Gledano odozgo dvorište podseća na ragastov velikih vrata izbačen na prljav travnjak. Onaj deo koji bi, pretpostavimo, bio prag sasvim je nalegao na ulični trotoar a tanka limena kapija ne zatvara se već godinama. Sa strane su po dva prizemna stana natkriljena kratkim, kosim krovom i sve se završava žicom koju od proleća do kasne jeseni obraste zeleni pa tamnožuti korov iz kog, ne zna se kako, uvek iščili vreža bundeve. S leve i desne strane su malo iskošene , čas šupe a čas garaže a u prostoru između žice i zidova, između starih dasaka, metalnih buradi i krupnog plastičnog otpada kote se i crkavaju psi i mačke nepredvidive rase, ćudi i dlake.
Jedan deo krošnje “ žalosne vrbe '', suv, kvrgav i razjapljen ležište je satelitske antene.
Sve u svemu, sada, kad ptice poje , podjednako je bitno i ono pomenuto i ono nepomenuto.
Huje ima muža koji je niži od mene ali dvedest i tri godine mlađi od mene. Jutros je otišao sa dve velike kese patika i plastičnih sandala uz ustaljenu uzrečicu ebi se, ebi se, šatro, šatro osmehnut i zadihan kao dete. Kad su se pozdravljaji ispred automobila, on i ona ličili su na osnovce na velikom odmoru, ona je bila ozbiljna, on se kikotao čak i u trenutku kad se moglo desiti da joj povredi šaku naglim zatavaranjem gepeka, ona je ljutito zamahnula da ga udari tom izbavljenom šakom a on se,izmaknuvši se, opet oglasio - ebi se, ebi se, šatro, šatro. Lepo je to zvučalo, izledalo, potrajalo s obzirom na činjenicu da se po mrklom jutru još nisu ni slutili ptičji glasovi.
Koristeći , do duboko u noć, naočari koje mi je prodao za dvesta dinara sada sam, žmirkajući na martovskom svetlu osećao u očima još neujednačeni brid ekrana monitora, slova koja su se zbijala i pomerala za zatamnjenom vertikalom, zevanje i podrugljivo namigivanje spajalice na papirnom toboganu s word-a prizivajući, najzad, parčence suvisle dnevne svesti koja će me izbaviti od zaluđivanja samo čulom sluha. Opet treba videti, treba dotaći, reći, ko zna šta sve, ali , moj je red da Huje pozovem na čaj.
Juče sam neslavno prošao kad smo, pijući čaj kod nje, razmenjivali srpske i kineske zvuke. Da, ne jezike, ne govor, nego zvuke. Ispuštali smo iz sebe, tek povremeno, neče rečce koje su, izbavljene od značenja, mogle da nas nasmeju sličnošću i, naravno, ona je bila u prednosti, iz prodavnice, s putovanja, s ulice, iz prostorija i dvorišta ona je skupljala hitro i vešto, uporno i svakodnevno, izraze i idiome, rečenice, pozdrave, pričice,čak, sa jasnim smislom za kominikaciju a ja, šta sam mogao? Naočari sam već kupio, ukrase za Novu godinu takođe, dva broja veću trenerku koja se posle svakog pranja još više povećavala, širila i teglila, stonu lampu čija se spoljna kapica polako okretala i kroz koju je, oslukanu vodopadom, probijalo svetlo - nijagara, nijagara, šatro, šatro , kineski čaj iz cejlonske Indije.
Ušla je obučena u tesni džins.Svesna ili nesvesna pomisli da drugi to mogu povezati s reklamom robe koju prodaje uvek je na sebi imala deo odevnog ili “obuvnog” predmeta koji se, manje ili više, još uvek osećao na neki težak miris, navodno, nekog dezinfekcionog sredstva kojim se roba štiti dok putuje brodovima, avionima, kamionima, vozovima. Pričala je brzo,kratko ili s naglim promenama intonacije. Tako se i smejala, tako je i prelazila u zbunjenost ili ćutanje a kako i ne bi kad sam je, juče, udavio pričom o prvom od pet mudrih careva koji je, zaključivši da ni jedan od njegovih sinova nema vrline vladara, izabrao seljaka Šuna za naslednika. I dok sam pričao bio sam svestan da ovo moje komično podvaljivanje, citiranje knjige Karen Arsmtrong nema nikakvog smisla ne zbog toga što me ona ne razume, što ni mrva smisla ne izlazi iz svega onoga što pričam pozamljujući tuđu mudrost, pretvarajući je u besmislenu anegdotu, glupirajući se kod izgovaranja vlastitih imena misleći da je to jedino kinesko u svoj ovoj budalaštini već zbog toga što je ona sve češće bacala pogled na neki dugi papir ispisan, naravno, onim kineskim slovima gde sam ja slutio da će mi znaci odati neku ličnu asocijaciju,da se male pagode nastavljaju na grančice bambusa, krive ogrebotine na ptičje kljunove,nejednako udebljani kružići na semenke i pupoljke. Povratio sam malo prisebnosti onoga trenutka kad sam predpostavio da je u pitanju običan popis robe, cenovnik ili spisak isporuke, nešto van cvrtkutanja i poezije.
Ali, i tada, i svakoga trenutka koji smo proveli zajedno, uz čaj i nerazumevanje, ja sam prisvajao ideju o neopterećujućoj bliskosti, nečemu što je između ili kroz mešavinu mirisa i glasa, mislio sam, samo kod mene izazivalo pomisao na nepredvljidljivi prestup. Prevrtao sam u svesti sve krajnosti, opšta mesta i konkretne gestove ; kad mi se prikazao tipičan, džulovsko-frajerski crv svodio sam sve na to da ćemo se, može biti, jednom povatati ili, čak, voditi ljubav.Možda, ono, brzo disanje, peting, nešto za šta nisu potrebne knjižice iz mitologije, Konfučije i draga Karen Armstrong. Bilo je dana,naravno, kad sam bio bolje samoinformisan, ona i njen muž i ostali kinezi iz dvorišta vode život dnevnog preživljavanja, hitro uče i jezik, i gestove, i slutnje i muvanje, i ciljeve i razloge, za tu iskričavu strategiju, u ovom dvorištu, ja sam spor, smeten, patetičan i, suguran sam, predvidiv.
Ispred nje je, na stolu, prazna porculanska šoljica.Ispred mene takođe. Obe su na belom stolnjaku. Ona prihvata iz moje ruke filter vrećice s hibuskusom, jednu stavlja u svoju, drugu u moju šolju. Zatim preliva sve vrelom vodom iz džezve. Ne treba da mi kaže, znam, bilo bi bolje da imam čajnik, onaj s izvijenim kljunom, takve ona prodaje ali, ja koji i ovako više i češće pijem kafu a ne čaj, jenostavno za tim delom servisa nemam potrebu. Ali, zašto uopšte pijem čaj, to me je pitala, razgovetno, na srpskom. Eto prilike da konačno i zasluženo, ispadnem budala, ali, ne dam se tako lako, kažem da tako smanjujem štetnu količinu kafe. Razumela je ,naravno, samo poslednju reč,i ona, ponekad pije kafu, ovde svi piju kafu, ovde se puno pije kafa, ovde se pije kafa i kad si gladan, i kad si zdrav i kad si bolestan, ovde se i puši mnogo, za hleba i ne mora ali za cigarete mora, mora, mora, potvrđujem i ja, mora, mora, ponavlja ona za mnom i kaže - e, i mi ide na more, na zelen more,na veliku plažu, tamo prodaje, more, more.
Sad treba malo zastati. Ima li ovakvih likova kao što smo ona i ja? Ima li ovakvih usporenih i prežvakavajućih dvorišnih zavera bilo gde, ko je od nas dvoje izmišljen, ona ili ja, ili oboje, da se nisu iza onih jevtinih naočari, s onog ekrana na posrednika kog, s oproštenjem, u sebi pokušavam da izbegavam, obrušile splačinaste knjiške pijavice, hoće li se desiti priča pa neka svako ode na svoju stranu, neko na pijac, neko u slušanje ptica .
Kako sam se, samo za trenutak, malo više oslonio na ono što mi dolazi kroz uho tako sam, izvlačeći svoju vrećicu hubiskusa povukao i oborio celu šolju t Huje je skočila kao odapeta na dotad nevidljivoj opruzi, viša i duža no obično, s visa je, zatim spustila pogled i kosa joj se zatekla na mom licu.Drugi miris, iznenadni a jači izazavao je u meni nešto što ona radi mnogo bolje, naglu reakciju, naglo smirenje ili naglo uzbuđenje, istovremeno, uhvatio sam je za rame smirujući je i upućujući je da sedne i bude mirna.

Ništa, jebi ga.
Ebi ga, ebi ga, šatro, šatro

Na stolu je sad započeo proces stvaranja velike, bledocrvene mrlje . Možda se zbunjenost u ovakvim sitnim događajima i ne deli na različite jezike, kulture, ćudi, običaje i veštine , možda se, evo, Ovde nešto neočekivano moće desiti i unutra, samo malo prospeš čaj po belom stonjaku, zapamtiš široko otvorene oči male kineskinje, nikad siguran ni koliko ima godina, ni šta se krije iza , ponekad smerne a ponekad praskave srdačnosti , kakva je ispod te odeće koju prodaje u specijalizovanim magazinima, šta je ljuti a šta je zbunjuje, da li je išta ili iko kinji ili štiti, čemu se nada, šta joj je konkretna a šta tajna želja, ima li ikave tajne, jebe li joj se za pet mudraca i martovske ptičje glasove , Konfučija i komšiluk, Svet ili Dvorište?
Kako je sela tako je malim, šiljatim kašiprstom krenula pravo u još obilne, neupijene kapi. Počela je da slika, da razvlači mlaz po mlaz, potez po potez po stolnjaku, oblici su se jedva naslućivali . Za bleđim i suvljim konturama sledile su tanje i deblje krivulje , drugom rukom ,
podizala je delove tkanine da bi uspostavila kratkotrajnu strminu i da bi niz nju slivala mlaz do određene, samo njoj jasne granice .Na nekim mestima i u određenim trenucima čak je uvrtala platno u blagi čvor
pa ga, rasplićući, preobraćala u cvetoliki otisak i, odjednom, učinila je nešto što zaista nisam očekivao, zaključivši da joj ponestaje boje prolila je i svoju šolju na čaršav, dovršavala započete ili započinjala nove oblike.
Sve se, u prostoru i vremenu, nekako završava, ili je to prinudno stanje svesti vezano za male i velike ishode, objašnjenja i privide,tek, kada je odložila prazne, prolivene šolje i ponovo prostrla stolnjak zagledala se u sliku koju je naslikala.Gledala je u nju a gledao sam i ja. Opterećen onim skorašnjim prisećanjem na slova kineske azbuke , na onaj njen list papira koji je juče takođe pomno raščitavala i sam sam tražio,prvo, uveličanu verziju znakova ili neki stereotip vezan za šare s lampiona, lepeza, tanjira ili igračaka, košulja i ešarpi.Nešto me iz sopstvenog optičkog zatočeništva mora izbaviti, moram otkriti neku crtu-vodilju, sličnost sa nekim oblikom koji nije iznutra, nego spolja, iz iskustva ili sna, svesti ili savesti, znanja ili navike. Ali, napolju je otoplilo, nema mraza da pojednostavi obrise, senke i neke druge vidljive trajnosti ili netrajnosti, deru se, ptice, fala bogu, nije sve na ljudski, dvorišni način predvidivo i čemerno, uskoro će trava, toplota, vreža bundeve, mačke i psi, latice, dlake i poslovi, kraće noći u duže kretanje a ako se ovako, pred ovom svežom šifrom od prokuvanog i prolivenog hibiskusa osećam tupo i smušeno, onda je i unutra i spolja isto sranje.Mogu li se izbaviti ? Sam ili uz nečiju pomoć?
Zna ona kojim sam je pogledom pogledao, uhvatila ga je, spustila ponovo na sliku koja se još upija i hladi ali za nju je ona gotova, za mene ne.
Možda ovo podseća na oblake ili teme nekog kolosa okrenutog leđima, da nije glatko,debelo stablo potpuno očišćeno od krošnje, da nije mapa, da nije falus, da nije neki rebus ili kroki kom i sam nešto treba da dodam, kineski ženski štos da te navuče na smušenost i pometnju?
Posmatra me, kako da kažem, sičušno osmehnuta, dobro izgleda, sija, blješti, kao sunarodnica iz onog spota Dejvida Bouvija, ali bez mora i pene, na more će tek ići, ali, šta bi htela sada, ovoga časa? Prilazim joj, ne znam da li je oprostiv, patetičan ili raskenjan taj unutrašnji jezik koji čujem u sebi koji mi savetuje da joj stanem iza leđa, da pogledam iz njenog položaja, otkrijem pravu vidnu tačku, žižu, pravac, nešto od, s oproštenjem, “zaumne interpunkcije'' i dok se preda mnom koji je još uvek zagledan sve upija i bledi ona se okreće, podiže pogled, lice, ruke, izranja iz odeće, iz onog brodskog, avionskog, voznog, mirisa ,iz daleke dezinfecije, diše sve brže i brže , vrhovi malih prstiju još uvek su rumeni od traga obarenog cveta, vrelo je, oboje kao filter vrećice ulazimo Unutra, rastvaraju se i kosti i koža, sve nam je jasno i nićeg se više ne sećamo.
Ni onog Spolja.