Ovako je to kod mene počelo...

Autobus 23. Na sred Banovog Brda. Napolju 43 stepeni Celzijusa, a unutra, čini mi se, za još toliko više. Kao vrlobuduća majka, sedim na ljubazno ustupljenom mi mestu i pokušavam da dišem, kukajući, pri tom, nad svojom tužnom sudbinom. Oko mene ljudi, gusto zbijeni, okačeni o držače, sa sličnim mislima - vidi im se to na zgužvanim, znojavim licima. Uglavnom ćute. Samo se, s vremena na vreme, neki međusobno ispljuju i ispsuju. Valjda i to tako kod nas mora - pa i kad nije vruće.

U momentu se nesvesno isključujem, film se prekida. Kreće novi. Ničim izazvan. Vidim sebe kao novorođenče, na mekoj, toploj, miloj majčinoj dojci. Udobno je, ušuškano, sigurno... Halapljivo sisam, ali osećam svu lepotu trenutka. Jedna kap mleka se lagano obrazuje na spoju donje usne i dojke. Postaje prevelika i otkida se. Kreće niz bradu lagano, veoma lagano... Celim bićem osećam kako klizi. Prelazi na vrat...Emituje nešto što do sada nisam osetila. Bar se ne sećam. Prožima mi svaki nerv... Podiže me, daje mi neslućenu snagu. Snagu koja pomera planine.

Ma, kakav pakao! Divno je! Imam želju da skočim i da izljubim sve ove umorne, znojave ljude, da ponudim nekom svoje mesto! Da se probijem do šofera – majstore, dodaj gas, žurim! Kuda – ne znam. Zašto – ni to ne znam. Ništa ne znam, samo osećam...

Bilo je to pre petnaest godina. Trajalo je svega sekundu-dve, a imala sam osećaj večnosti.

Sledeći put mi se to desilo dok sam prala sudove.