- Ko zna, ko zna... - teturajući se pod teretom mrvice hleba, tri puta veće i teže od njega samog, mrav je uporno ponavljao isto pitanje: - ko zna...
Mrav govori?
Čudno. Možda i ne.
Mrav, ili mu je iz daljine taj insekt izgledao baš kao ta buba - a šta bi drugo moglo da bude - čovek ga je gledao, slušao, pokušavao da razume da li će posle tog nemuštog pitanja doći i neki odgovor. Nadao se. Baš je to pitanje danima zvonilo, odjekivalo, tražilo eho u njegovoj odavno praznoj, osušenoj, ispranoj glavi.
Pre tri dana izašao je iz savetovališta za Anonimne Alkoholičare.
On, koji se odavno nije šalio, on koji je izgubio svaki smisao za humor, pokušavao je da se ruga svojim isceliteljima.
Alkos, u redu...
Ali, nikad nisam bio anoniman.
Ceo kraj me je znao. Ne samo ovaj dunavski kraj.
Moj crveni nos i svoju cirozu sam ponosno šetao od Venecije, Londona do Pariza, pa sam jednog dana, umoran, pokupio ono što je ostalo od mog istrošenog tela, sakupio sve uspomene, stavio u isti kartonski kofer koji me je uvek pratio, i najzad, u životu napravio neki račun. Plus - minus - deljenje, nikad nisam bio spretan za množenje. Znate već šta može da se zbira u takvim trenucima.
To nikad nisam umeo da radim.
Tad sam odlučio da se vratim u svoje prazno gnezdo. Sasvim prazno, ali ipak moje gnezdo.
Sve sam mogao da očekujem, ali nisam pretpostavljao da će me tu čekati mačke. Sve moje mace. Od prve, crne - Luki sam je zvao, pa Lucifera, takodje ugljena mačka, pa Riđa, pa Bela, pa Boni, poslednjeg, koga sam našao u kontejneru i ostavio mojoj poslednjoj ženi. Sve su tu bile, u svakom ćošku mog stana, skrivale su se u senci, saplitao sam se na njihove senke, kretao se u mraku vođen njihovim zelenim očima, farovima, svetionicima moje poslednje plovidbe. Eto, zbog njih sam došao za savet kod tih ljubaznih ljudi koji hoće apsolutno da me leče.
Neću, ne želim da zgazim ni senku neke moje mačke. Delirium su rekli.
Tremens pride. Jebo ih tremens. Znam latinski, ja nisam tremens, ne drhtim, bar još. Nikad, osim od hladnoće, nisam drhtao. Klinac u gimnaziji, bežao sam sa tih časova, profesorka je bila suva ukljeva, nerazumljiva i dosadna kao taj mrtav jezik. Tada sam brzo izlazio iz razreda, bežao na obalu i tamo slušao predavanja, lekcije o deklinacijama od šarana, somova i mladica čiji su se preci najeli Rimljana i njihovih nemustih vapaja.

Čovek je sedeo u udobnoj fotelji, televizor je bio uključen na kanal sa nekim uzbudljivim filmom, pred njim, na stolu, otvorena knjiga i boca vina. Mrak je pao. Prazna čaša. Kao izazov, beznadežno prazna čaša. Dole, na patosu, mrav nastavlja svoje tegobno putešestvije, gega opterećen mrvicom hleba, i mumla:
- Ko zna, ko zna...
Ko zna zašto se rodio; i kada se rodio početak? Šta je početak? A šta je bilo pre počtka? Noć, mačka, mrav? Šta je kraj? Ako ima kraja. Čemu služe početak i kraj ako je smisao svega izgubljen negde odavno pre početka svega, u samom srcu kraja? Koji je stvarni početak, i kraj je sluga čiji... ili čega?
Čovek je pogledao prema uglu gde je u tami video jednu od svojih mačaka.
Luki, Bela, Boni. Svejedno. Maca mu je namignula, protegnula se, nestala.
Ustao je, opsovao glasno svoje blagonamerne savetodavce iz Udruženja za lečenje anonimnih alkoholičara. Nasuo je čašu vina, nazdravio mravu. I zgazio ga.