U zadnjim danima 2005. godine dospjela mi je u ruke mala zelenkasta bilježnica, na čijem je početku otisnut kalendar, s imenima katoličkih svetaca, za 1916. godinu. Da se radi o vojničkoj bilježnici jasno je već po njezinoj prednjoj strani koja prikazuje grb sa ukrštenom sabljom i puškom, oboje omeđeno dvjema hrastovim granama sa lišćem i žirovima, a sve to ispod austrijske carske krune.

Mala bilježnica je u prilično dobrom stanju, s obzirom na vrijeme kada je ispisivana, a u njoj je moj pradjed Ivan F. svojom rukom upisao neka svoja razmišljanja i doživljaje o tome kako je on doživio i proživio početak Prvog svjetskog rata. Pisao je po sjećanju, dvije godine nakon samih zbivanja, a ja sam mu zahvalan je imao sjećanja i što je bio pismen, pa mi tako objasnio ono što nitko drugi nije mogao, znao ili htio - kako i kada su Hrvati i Srbi počeli, u stvari, pucati jedni na druge. Pročitano mi je potvrdilo da je čitav problem nastao kada su jedni, mi Hrvati, u tuđim uniformama i pod tuđom zastavom krenuli u rat protiv svojih susjeda. Austrijski imperij je zaratio protiv srpskog kraljevstva, a taj rat je trajao (na ovaj ili onaj način) još slijedećih osamdesetak godina. U međuvremenu, nakon tog Prvog svjetskog rata, uslijedio je još jedan svjetski, gori i strašniji od prvoga za oba naroda, a završetak svega lošega među nama se počeo naslućivati kada smo zaratili međusobno - bez da je direktno uključen ostatak svijeta.

Iskreno vjerujem, da će ruke između naših naroda, koje su sada konačno pružene, ostati prijateljski spojene zauvijek, pa i biti početak pravog svjetskog pružanja ruku prijateljstva.
Radi se o prilično tankom štivu, što se tiče broja stranica, i čini se da se dio bilježnice kroz godine negdje pogubio, ali ono što ću ovdje iz nje prepisati je povezano u jedinstvenu cjelinu, koja prati tok misli čovjeka dok zapisuje svoja sjećanja.
Na prvoj stranici piše:

Prije nego počmem sa opisom mojih doživljaja i osječaja za vreme sviestkog rata moram pomenuti da imade mnogo momenata u kojima čovjek i ne osjeća ne mari i ne misli što čini. U takvom stanju sam i ja višeput bio i stoga ih se ne sjećam ali ako se kašnje pojave priključit ću ih ovome djelu.
Ivan F.

Otvorivši drugu stranicu, našao sam sprešani cvijet runolista (na kasnijim stranicama ih je bilo još nekoliko), malo ga pomaknuo u stranu i posvetio se slovima.

Bila jest god. '914. koncem srpnja kad smo jednog jutra čitali na oglasima gdje njegovo Veličanstvo poziva do 42 godine sve ljude koji su bili vojnici pod oružje, jer nam jest ubojica srbin ubio prestolonaslednika i suprugu mu, a pošto je naša vlada zatražila od srbije da nam dozvoli potražiti ostatke ubojice i preko granice srbije, to je u srbiji, a srbija to dozvolila nije odlučismo se sami poći preko da ga potražimo, a drugačije se nije moglo nego navješčenjem rata, i stoga jest trebalo da ljudi do 42 godine stupe pod oružje a među tima sam se i ja nalazio i tako krenuh težka srca od mojih milih gdje sam zbilja do 36 ste godine sve ugodnosti siromaka ali poštena obrtnika uživao. i tako krenuh 26. srpnja u Osijek da se prijavim kod moje čete 28. pučko ustaške pukovnije. isti još dan budem primljen i obučen pridjeljen 1. satniji. bili smo nastanjeni u staji jedne gostione u gornjem gradu, u istoj bijaše slama a kraj staje svinjac pun gada i blata, i tako sam se već drugi dan osjećao kukavnim i slabim da sam jedva vukao noge za sobom. 4 ti dan smo išli na streljanu oštre pucati i svih pet sam pogodio dobro, nešto me je poručnik u oku zadržao i ne jednoč rekao, vi ste onaj što dobro puca. tako smo nekih osam dana po Osijeku pripravljali se, a onda jest došao dan odlazka. prije odlazka sam bio kod liečnika da me pregleda, ali šta mi je odgovorio. "Jest priznajem da niste zdravi, ali ni ja nisam zdrav pa ipak moram ići, ako ćemo samo podpuno zdrave slati na neprijatelja onda uopće nitko neće otići". a poručnik Bedeković izvadi iz džepa nekakve škatuljice pa mi reče vidite koliko ja lijekova nosim i to stoga što ni ja nisam zdrav. i tako krenusmo jednog ponedeljka na kolima iz domobranskog vježbališta prema Bosni. vozeć se kroz Vinkovce oduševljeno su nas pozdravljali gradjani Vinkovački i dobacivali nam duhana cigaretli i vina a stare majkice nas blagoslivljale i želile sretan povratak isto seje opetovalo i u selima gđe su nam voče i cvieče dobacivali a žene sklopljene ruke k nebu dizale i molile sa suzama u očima često je bilo baš dirljivo, tako smo se vozili do Brčka a onda smo pješke otišli u selo Gunje gđe smo imali jedan dan odmor i primili lenung za 10 dana. drugi dan krenusmo pješke do save tu nas dočeka parobrod i preveze preko u Bosnu dva dana smo išli pješke do bjeline gdje se je gradio most preko drine u srbiju, pioniri su tu imali mali okršaj sa srbima i već su vozili ranjene u bolnicu a i prvog zarobljenika sam tu vidio i čudno kako su ga vodili, preko očiju je imao crnu krpu svezanu, ruke svezane a jedan ga vuče za uzicu kojom su ruke svezane, sa svake strane ga po jedan vojnik drži a otraga ga jedan riva, bluza i košulja sva izderana, srbin velik krupan crn sa onom krinkom na očima izgleda strašan i kako ga vuku sve im se uklanja i čudi preko srbina. vele da su ga našli na jednom drvetu odakle je pucao na naše vojnike. pričekasmo do u večer i onda predjosmo preko mosta natrpani sa nabojima da su sve rebra pucala, na srbskoj strani uz vodu jest bio vrbak a dalje kukuruz, već smo išli po priliki jedan sat na srbskoj strani kad najednoč čujemo da se netko približuje odmah usliedi zapovjed lezi i pušku spremi tako pričekasmo čas dva kad smo čuli njemački govor i larmu naši naši, bili su to pioniri koji su pretražili okolicu, kad su prošli onuda mi opet dalje, kuda ne znam ni sam dok oko jedenajst sati ne dodjosmo do neke vode koju smo morali pregaziti, ali tako naglo teče da smo morali jedan drugog držati da nas ne odnese, kad smo prešli dobili smo odmor do 3 sata tu smo polegali na pjesak gori mokri od znoja a do pojasa od vode pa ne znaš šta bi vatra se ne smije ložiti da se osušimo a mokar leći zima je baš gadno stanje, pa tako sam se morao skvrčiti uz telečak pa drhtati i dremati. u tri sata krenusmo dalje prema Šabcu ali to bijaše užasan put obojki u cipelama mokri a cipele velike pa kod svakog koraka riba, vručina velika a telečak težak prašina znoj grize tako sam u večar več imao izribane krvave noge. o podne smo stigli u jedno selo, na svakoj kući je bila bjela krpa kao znak da se predaju. putem do šabca smo još mnogo sela prošli ali svagdje isto, narod miran i mislio bih da su zadovoljni što smo došli, za novac seje moglo dobiti što vojniku treba kao šibice rakija i drugo, napadno nam je bilo u jednom selu prije nego što stigosmo u Šabac, tu smo naime vidjeli mnogo mladih ljudi koji bi bili sposobni za vojnike a nisu otišli večkod kuče lenčariju, u pred gradju Šabca smo imali odmor pak čemo u redu maširati u grad, isti dan sam več tako iznemoga da nisam mogao dalje nositi moj telečak i na sreču sam našao srdca u jednog kočijaša kuhinje pa jeprimio moj telečak na kola a kašnje kad več skoro ni prazan nisam mogao iči skocao sam i sam na kola, kod odmora sam opet snišao s kola u nadi daču moči u grad i pješke otiči a obečano nam je bilo da čemo u Šabcu imati tri dana odmor, ali seje na žalost drugačije dogodilo. Moglo je biti jedanajst sati kad je došla zapovjed da se stavimo u red za polazak, kad najednoč iza vrtova preko kuča počeše puške pucati i kugle letjeti povrh nas, brže podjemo u grad u gradu pustimo naših 6 topova što su išli s nama naprijed a mi za njima, u gradu je bilo sve mirno nije se moglo nikoga vidjeti osim vojničtva koje jest prešlo kod Šabca preko save. Za vreme dok smo mi od Bjeline do Šabca došli, dotle su naši sa topovima izterali srbe iz Šabca i most napravili. daklem kad se se naši topovi izvan grada namjestili onda smo i mi otvorili rojnu prugu i uprav kao na vježbalištu naprvo zapovjednik onda 4ri zapovjednika vodova svaki pred svojim vodom onda vojnici opet svaki pred svojim rojem a tad istom rojna pruga ravna momak jedan do drugoga dva koraka udaljen i tako smo išli napred, neprijetelj puca i povlači se natrag a mi sve za njim ovđe ondje padne koji momak ili je ranjen pa zove sanitece ili se uopče više ne miče, tako idemo jedan, dva kilometra, a neprijateljska vatra postaje uvjek gušča, među nama postaje metež svaki traži zaklon grabu ili kakvo drvo počesmo i mi pucati ali nitko nezna kuda, svako se negđe sklonio i puca predase, neprijatelj osjetio da smo stali pa okrenuo iz topova bacati šrapnele pucnjava je uvjek veča kad na užas osjetimo dase i iza naših ledja preko nas puca, pošto ja nisam imao kosd sebe telečak odredi me neki podčastnik da idem natrag reči onima što preko nas pucaju da prestanu s pucanjem, i tako sam potrknuo natrag na baš oduševljen iz mog jarka nekih tristo koračaja svaki čas misleč sad čeme koja kugla pogoditi, odoh do bližnjag častnika i rekoh mu štoje na stvari našto on dade zapovjed dase prestane pucati ija se zavukoh za nekakvu kolebu žedan i umoran legoh da malo počinem kad nakon četvrt sata spazim kako se naši povlače natrag prema gradu. krenuh bome i ja dame srbi neuhvate, nekim šamcem sagnjen i izađohvan kod naših topova, tuje stajao jedan general sa svojim adjutantom i naredi nam da idemo u kuče i da napravimo u zidu jame kroz koje čemo pucati ako se bude neprijatelj približio, pa tako uđoh i ja u jednu sobu lagano napravim jamu u zidu turim pušku unutra privučem jedan krevet i sednem nanj i gledamkroz jamu iduli srbi, neznam kako dugo sam gledao ali ugodno neko čuvstvo me obuzme iz kojeg meje trgao lavež pasa. protarem oči progledam mrak je napipam pušku nadjem ju, slušam nigđe nikog živog osim psa, izadjem van, podjem u drugu kuču itu sve mirno zovem imali koga, nitko se ne javlja, mislim štaču sada? odlučim se poči u grad možda ču ipak koga nači od naše pukovnije, tako sam išao pračen lavežem triju pasa po priliki pol sata kad nadjem na ulici oko 50 ljudi gđe leže i spavaju a jedan stoji i drži stražu, pridjem knjemu i upitam ga da lije vidio ljudi od 28 pučko ustaške pukovnije, veli da je ali još u večer, još mi tako u razgovoru kad puče puška jedan dva tri puta i nato poče puškaranje da sve grmi puca puca se u ulicu a nitko nezna na koga i zašto međutim se natisnula rulja i sve jedan drugog nosi, bez cilja dok netko ne otvori jednu kapiju i tu sve navali u dvorište u zaklon nakon pol sata kad je opet sve bilo mirno izadjem ija na ulicu i podjem tražiti dalje, tako dodjem do nekog mosta i tu nadjem jedna kola naša natovarena sa kruhom, skocam gore i sjednem u nadi dače ipak netko on naših doči po kruh pa ču tako i ja doči opet na svoje mjesto, pošto nitko od naših do jutra došao nije krenuh kad je svanulo opet tražiti, ubrzo se sastah snašima koji su isto tako tražili kao i ja. ubrzo nas se skupi oko 20 ljudi te podjemo tražiti častnika, nije trebalo dugo sastasmo se zapovjednikom trena koji nas odmah složi po 4 momka i zapovjedi nam da pretražujemo kuče tako podjoh i ja sa još trojicom, tu sam vidio kako propada kučasntvo, sve je ostalo u kuči samo novac ko ga je imao mogao je odneti kreveti razpravljeni kao morali uteči, ormari otvoreni silom, fino mužko i žensko odjelo razbacano, željezne kase razlupane, dučani krcati robe svakojake, ko šta hoče uzme koliko mu treba drugo uništa, pokučstvo najfinije slupano, u jednog trgovca nadjoh preko sto vreča pirinča i silu druge hrane, u jednoj kuči nadjosmo3-4 ženske vidi se da su gospoje kad ugledaše vojnike poplaše se, najprije izidje jedna stara valda služavka, pitamo imali koga u kuči, kaže nema osim ženskih nikoga, hočemo da vidimo ali nas ona moli da neidemo unutra, to je nama sumnjivo pa na silu idemo u sobu unutri su dvi žene drhču plaču moliju da ih nediramo rekoh im da njima nečemo ništa samo ako ima mužkih nek izadje prednas kažu da nikog nema osim njih, mi ipak tražimo pod krevetom u svim sobama na tavanu u podrumu, ali ne nadjosmo nikoga odemo i tražimo skoro do podne ne nadjemo nikoga, povratismo se natrag nadporučniku i tu čusmo za uzrok one pucnjave u noči, kažu daje neki kovač iz tavana pucao na vojnike ida suga na tavanu uhvatili i utukli. nadporučnik nam dade mali odmor ja krenuh na bunar da se napijem, kad al Stevo Bošnjak napaja konja. baš mi bijaše drago što ga spazih pozdravismo se i kratak čas porazgovorismo o našem težku i onda opet svako k sebi. Kad dodjoh knadporučniku podjusmo sa trojim kolima pred jednu trgovinu i tu stadosmo tovariti, jedna puna kola ruma u flašama jedna kola pirinča i kave u treča kola šečera tri vreče čokolade bibera paprike i drugih sitnih stvari i tako krenusmo u obrtnu školu gde seje skupio prvi batalion. stvari istovarimo ija moj brotsak natrpam čokoladom i odem kmojoj prvoj satniji gde saznah da fali 82 momka od satnije i daje pao zapovjednik satnije. to bijaše ogroman gubitak. moj telečak kojeg sam ostavio na kuhinjskim kolima nestao je tako sam se morao pobrinut za drugim. Pred večer krenusmo opet van iz Šabca neprijatelj seje povukao natrag nepoznato kuda, iduč tako kroz grad dodjemo do jedne trgovine gđe bijahu unutri vojnici i bacahu na ulicu robu, jedan ustaša koji je zamnom išao digne jednu dozu bombona i stane davati oko sebe ali netreba nikome a žao muje baciti, pogleda kamo bi šečerom i spazi dabi moglo stati u moj brotsak i odmah se odluči i iztresne bombone unutra išli smo prilično dugo, vručina bijaše strašna a mi se znojimo i pušemo od umora a ja osječam da mise nešto otraga liepi, mislim štaje nemam proljev i samo čekam odmor vidit ču več šta je to. stanemo na jednom polju aja brže za seču, otvorim hozne i vidim dasu priljepljene za gače koje su ofarbane crveno, sad se sjetim na bombone odem do stvari otvorim brotsak i gle sve stvari što bijahu u njemu slepljene u jednu kuglu i kruh patroni sol kašika uopče sve, bomboni su bili filovani pa su se zdruljali i izcureli ktome znoj i vručina pa je sasvim naravno moralo probiti kroz sukno brotsaka. hlače i gače, očistim što je bilo moguče dok su drugi jeli lubenice dinje i paradajsije a medjutim stigne i zapovjed za polazak priključimo se drugim četama i tako smo išli preko polja i vočnjaka šumom i na jednom brdašcu skrenemo, namjestite budin poljske straže a drugi donesosmo slame pa polegamo, još nismo ni zaspali kad dodje zapovjed da moramo tri naše satnije u neko selo i tako se opet dignemo i hajde u tamnu noč i kiša poče padati a putevi nepoznati pa svaki čas koji padne i mrmlja, tako smo išli do pred zoru kroz jedno goruče selo na neku livadu tu stanemo a nas 6 budemo naredjeni za poljsku stražu, kad sam moja 2 sata odstojao razdanise i odmah krenusmo dalje, tako smo išli popriliki do 10 sati, kad nam javi predstraža da vidi pred nama neko gibanje kao da je neprijatelj. zapovdjenik batalijuna pošalje patrolu da vide štaje, patrola se vrati brzo i javi daje neprijetelj, odmah dobijemo zapovjed u rojnu prugu, poče pucnjava a netko viče od neprijateljske strane fajr ain štelen nato počeše naši momci vikati nepucaj to su naši uto dojaši nekoliko husara za nama i zapovjednik pošalje husare da oni točno provide koje tamo alijedva da su 100 koraka jašili okrenu konje pa uzagrab natrag a za njima se prosu kiša taneta a nama doviknuše bježte sila je srba mismo bome opet počeli fest pucati ali i srbi uzvratiše vatru ne samo iz pušaka nego i iz topova i raniše iz topa našeg majora koji se nije sakrio več ostao na cesti, tako smo držali vatru valda pol sata a onda dobijemo zapovjed natrag, tu skoro svi ostavimo telečake pa bjež preko kukuruza u šabac koji je bio 15 kilometara udaljen na taj bjeg neču nikad zaboraviti a ni ovo štoseje dalje istog dana dogodilo. kad stigoh u predgrađe Šabca vidim daseje atelerija ukopala i daje sve pripravno braniti grad, čim predjoh utvrdu odmah padoh na ledinu ne znajuč jesamli živ ili mrtav tako sam ležao jedan sat i po malo dolazio ksebi, tad dodje glas da idemo prema mostu i da se tamo skupimo uzput nađoh poručnika Bedekoviča gđe leži kao mrtav od umora a liečnik se oko njega bavi, kašnje sam čuo dasu ga odneli u bolnicu, jeli ostao živ neznam jaga više vidio nisam kod mosta se nešto ljudi skupi i več je došao zapovjednik da nas vodi preko u Slavoniju kad stadoše srbi iz topova udarati na most kojeg ubrzo raztepu a onda počeše i onamo bacati gdje su mislili da koga ima, tako se imi razlježasmo koji kuda, vidim ja da mnogi bježe uz savu gore pogledam na savu i vidim da jedan sanitecki brod uz vodu plovi a jedan mariner sa zastavom maše kao da nas zove da ga sliedimo, pošto je tako rekuč sve za brodom isšlo krenuh ija trkom za njim kao i drugi, tako sam trčao valda jedan sat i več nisam mogao disati kad spazim da na jedni koli nekoliko vojnika se vozi brzo se i ja odlučim pa upotrabim zadnju snagu i u trku skocam na kola sednem na desnu lotru i vozim se preko grebenja busa korenja droca mislim dače me baciti s kola, ali to ništa ne smeta samo napred da nas ne uhvate tako se vozeč s desne strane sava a s lieve kukuruz, najednoč počeše na nas iz kukuruza pucati, nemogu reč na koga jer je sve uz savu bilo puno ljudi i kola, samo su i viš nas fičukale kugle, moje družtvo u kolima da izbegne tanetima navali skakati iz kola a kako sam na lotri sedeo povukoše i mene naglavce i u tom metežu izgubim kapu i pušku, ali se ipak za vremena odvukoh pod obalu, sedoh da se malo odmorim a onda krenuh sasma razoružan bez kape dalje, sav trudan izmoren slomljen stignem na mjesto gdje su pioniri počeli most praviti legnem na ledinu pa mislim, dragi Bože očuli još kadgod viditi svoje, međutim se je natislo silnih kola i vojničtva i sve se tiska k onom mjestu gđe če biti ulaz na most, jedni pioniri prave most a drugi na pontonima prevažaju vojničtvo a natrag povezu nekoliko koji su bolesni ili slabi i tako i mene prime u čamac i prevezu, na našoj strani su kuče uprav do save, pa tako kad predjoh sruših se odma kod prve kuče pod kapiju, več me dalje nisu mogle noge nositi neznam kako sam dugo tu ležao kad eto Alvađ vodi konja i ide k meni upita me štaje samnom izpripovjedam mu ukratko sve, a on dobra duša priveza konja za dudu i kaže, sad ču ja doči, te ode u selo, za pol sata se vrati noseč u feldflaši rakije i koješta za jesti, stade se oko mene baviti dok me nije napojio i malo nahranio onda se malo okrepljen dignem i tako podjemo u selo tražiti naše drugove, što nam je ubrzo i pošlo za rukom, od jednog civila koji je bio kao kočijaš snama u srbiji, dobio sam šešir, on je naime u Šabcu uzeo sebi njih više, pa tako mije mogao jedan odstupiti, to meje malo tješilo što nisam sam bez kape ostao, bilo nas je više, a medju nama i Havliček. kad stigosmo u kuču gdje se je satnija nastanila, namjesti mi Alvađ od sjena baš ugodan ležaj metne kraj mene flašu sa rakijom i kaže, ti počivaj i po malo pij rakiju aja ču namiriti konja i gledati štogod za večeru, tako i bude oko 9 sati evo mog Alvađa sa punom šalom gusjeg mesa i čorbe, to meje prilično izlečilo, jer drugi dan sam več zadovoljan hodao po selu, od oficira nitko nije bio snama samo Otto Žerdik koji nas treči dan odvede u Rumu gđe sam nabavio pušku kapu i telečak. U rumi smo se zadržavali 3-4 dana a onda stigne zapovjed da idemo opet u šabac jer polovica je našeg bataliona ostala preko a druga polovica u kojoj sam ja bio treba dase priključi i da nanovo odpočnemo bitku. most kod Šabca je medjutim bio opet popravljen i kad smo stigli do njeg dodje zapovjed da sve mora iz srbije van pošto od silnih mrtvih jako smrdi i bojati seje dače preko biti kolere i tako se je iz šabca dobavilo sve štaje bilo vrednije a medju inim i 300 komada debelih svinja, koje je Bunjevac sa još dva momka uzeo na brigu i otjerao u Mitrovačku kaznionicu a naš batalion se smesti od sela jarka do mitrovice kao poljska straža uz savu. 1 satnija u kojoj sam ja bio bila jest uprav kraj Mitrovice a pošto nisam još ništa mogao kuči pisati jer je bilo zabranjeno zamolio samjednog Mitrovčana da odnese jednu cedulju Mariški Veberovoj u kojoj ju zamolih da ona piše kuči gđe se ja nalazim, što je ista odmah i učinila i tako deseti dan kako smo uz mitrovicu bili, jednog jutra doživih ugodno iznenađenje. jer me posjeti moja mila mamica i šogor i Pfeifer, ah to bijaše ugodno kad nakon toliko patnja nekog vidih koji za mene osječa, skoro do večera ostadoše kod nas, a onda se razstadosmo, žalosno sam gledao za mojom dragom mamicom, dok se ne izgubiše u gradu Mitrovici. Drugi dan u večer oko 11 sati počelo je neko tajno gibanje i svatko je osječao da čese nešto izvanredna dogoditi, i naša 2 stara topa počeše na na srbsku Mitrovicu pucati, uto vreme sam bio ordonanc kod satnije, zato me pošalje zapovjednik satnije k topdjijama da ih pitam na koga i zašto pucaju, odgovoriše dasu spazili u maloj t.j. srbskoj Mitrovici veče mase srbskog vojničtva i da na njih pucaju, javih zapovjedniku što sam čuo i tad čekasmo dalje štoče biti več u zoru oko tri sata čulo seje na našem levom krilu žestoka pucnjava, a kašnje se pomešahu i srbski topovi. skocali smo na drveče uz cestu i gledali šta to biva, ja sam na svoje oči vidio kako kugle iz srbske mašin gevere padaju pod obalu i u vodu pucali su prikratko drugi su tvrdili da vide kako rojna pruga ide od jarka prema Mitrovici, uto evo jednog bicikliste iz Mitrovice ustavismo ga stražmeštar pregleda propustnicu koja je bila nemački pisana a stražmeštar nije znao nemački ipak reče da je u redu i pusti ga da ide prema neprijateljskoj rojnoj prugi nakon pol sata ugledamo gđe naš biciklista vodi ispod ruke jednog financa a jedan financ riva bicikl i prati ih kad stigoše do nas izvjesti zdravi financ sliedeče. Ja i moj drug bili smo u našoj stražarnici koja je uz savu u službi oko tri sata spazimo na srbskoj strani u vrbiku gibanje a kašnje spazimo da turaju čamce u vodu i stanu se u iste ukrcavati na to otvorismo na njih vatru ja i moj drug toje dalo povod dasu i srbi žestoko na nas počeli pucati i mog druga na dva mesta raniše jasam držao vatru dok sam imao naboja a kad ih je nestalo povezah drugu rane i povedoh ga kroz grabe i zaklone do caste, ubrzo najuri ova izdajica na biciklu, ustavih ga pregledah papire i pronađoh dasu falsifikati kad pregledah torbu mu nađoh bombe, njegov put k neprijatelju bombe i neveljavi papiri izkazuju dosta da bi ga kao izdajicu na mjestu ubio da sam još imao naboja. ranjenog financa preuzmu naši saniteci a zdravi otjera izdajicu u Mitrovicu uto se stadoše po malo kupiti oko nas vojnici od 3če i druge satnije koji su morali bježati pred neprijateljem spočetka su ga tjeli zadržati ali kad je sila došla bili su prisiljeni uzmicati, neprijatelj se je uvjek jače približavao i naš zapovjednik izda zapovjed dase sve povuče u Mitrovicu, u gradu pričekamo dok se skupilo do 400 ljudi i onda izidjemo na cestu što vodi prema Petrovaradinu i tu čekasmo daljnje zapovjedi, na toj cesti su bjegunci iz Mitrovice bježali u unutrašnjost slavonije ito bijaše žalostan prizor, žene i djeca natovariše na dečja kolica nešto odjela jedni nose što možeju pa se žuriju jedni opet na koli voze pa teraju što god mogu konji bježati a sve se dere plače uzdiše Bogu moli i bježi svatko bi rada prvi biti baš žalostan prizor, ja ležim u šamcu pod dudom i sve to gledam i mislim Bože kako bimi bilo da i moji tako moraju bježati, promatrajuč tako tu sirotinju ugledam jednu gospoju i dvoje mužkih djece kako nose nešto odjela i žure se prema brdima, djeca nemogu tako brzo iči kao gospoja, stoga ona višeput staje djecu čeka i zove ih da se žuriju pošto mi gospoja i djeca izgledahu poznati upitam večeg dečka za ime i tako saznadoh daje njihova Majka iz Miholjca kči Veberova uto se i ona pomješa u razgovor, čas dva, i oni se udaljiše ni sami neznajuč kuda. Oko 3 sata po podne dobismo zapovjed otvoriti rojnu prugu i tako preko vrtova uniči u mitrovicu i neprijatelja ako je u grad unišao iztjerati. kad stigosmo u grad jave nam da neprijatelj u gradu nije bio nego je samo pod grad došao i onda se okrenuo prema Rumi, zato mi opet dobijemo zapovjed da zaposjednemo onu cestu što vodi u rumu i več smo čuli daje vojska što bjaše u rumi liepo dočekala i da srbi bježe glavom bez obzira prema savi natrag, oko 9 sati se predadu njih 18 srba nama i pripovjedahu da su bili kod mosta koji daje raztepen i tako nemože nitkonatrag, srba seje toliko natisnulo kod save da jedan drugoga riva u vodu a švabo puca, i njima je težko pošlo za rukom iz one gužve izbeči i izpod obale knama doči da se predadu, oko 11 sati ih stigne još oko 200 a i pucnjava je postajala uvijek slabija, u jutro odpremimo zarobljenike u kaznionu a 20 ljudi budu poslani tamo gdje je bio srbski most kod istog se je dogodilo sliedeče kad je telefonom javljeno na sve strane dasu srbi prešli dobije jedna satnija zapovjed da srbe obadje i da gleda uništiti most neznam koja je to regementa samo sam vidio da imadu ko snieg bjele parole i tako ta satnija krene od Hrtkovaca izpod obale save i sretno se privuče do mosta, tu su kraj mosta srbi prevezli 4 topa najednoč skoče izpod obale naši vojnici i obkoliju topove i momčad koja je kod istih bila zapovjednik satnije naredi uhvačenim topdjijama da moraju iz topova pucati na most i raztepsti ga što ovi i učiniše, sa zarobljenicima se istim putem povrati kojim je i došao, tako srbi kod uzmaka ne nadjoše most i moradoše izginuti ili se predati, pripovjedahu da je ok 7.000 tog dana zarobljeno jasam ih mnogo vidio na kolodvoru ali toliko ne. 20 ljudi što odoše k mostu morali su ona 4 topa odvuči na cestu jer se skonjima nije moglo tamo a i srbi su iz srbske strane pucali pa je bilo vrlo opasno, na večer je odredjena jedna satnija zakopati mrtve i kupiti puške. ali kad počeše skupljeti vikahu srbi iz preko "Po danu zakopajte srbsku djecu i dovedite popa nek ih blagoslovi, nečemo pucati, treči dan je došlo nekoliko žena srbkinja i pop iz mitrovice i zakopaju mrtve a vojnici skupe 4 kola pušaka. to je bio svršetak Timočke divizije i prvi udarac Srbiji. moj 2 vod bude odredjen za stražu na mitrovačkom kolodvoru a drugi odoše neznam kuda.
nekih 5-6 dana bili smo na kolodvoru a srbin je redovito svaki dan bacio 5-6 granata koje na sreču nisu nikome nahudile. onda opet dodje glas da su srbi i opet prešli i tako napravimo rojnu prugu od Mitrovice do rume i dalje dole do zemuna tako dasmo zahvatili cieli onaj kraj gđe se je mislilo ito uvjek uz željezničku prugu za bentom. tako smo ležali preko 24 sata a kiša je uvjek padala i pošto se neprijatelja nigde nije pojavio podjemo napred prema klenku, moram pomenuti da ova 24 sata nitko nije jeo jer su se kuhinje i kola nekud sklonili da ih nismo mogli nači. osim nekoliko hitaca iz topa nije ni jedna puška opalila. drugi dan stignemo pod selo Klenak obkolimo ga nešto malo civila što bijaše u selu otjeraju žandari a drugo t.j. večina je otišla sa srbima preko neki nemci, odnosno žene im pripovjedahu dasu naši srbi liepo dočekali srbski vojsku gostili ih pravili im jarke odkale če pucati na nas, i išli su gledati koliko naše vojske ima i kako stoji, kad se vratiše jave daje šbave kao mrava i dasu obkoljeni te da nema drugog izlaza nego samo preko u srbiju tako pokupiše sva kola što u selu nadjoše natovariše jestvine i žito i odoše preko. to nam je pripovjedao jedan katolik 13 godišnji dečko koji je morao upreči konje i sa srbima preko iči ali je treči dan pobjegao i skolima došao knama jer mu je otac služio u našoj pukovniji. Kad zaposjednusmo selo jarak dodju žandari i zapališe cielo selo isto učiniše sa više sela, ali to ne bijaše uzalud jer u svakoj skoro kuči bijaše sakrito municije a možda i pušaka, paje neprestano praskala municija dok se vatra ugasila nije. nočom sam bio u patroli kad vidimo da u jednoj kučici nakraj sela kao da mali žižak gori odosmo vidjeti koje, kad udjosmo u sobi mrak pitamo kog ima ovdje nitko se ne javlja ali se ipak čuje lagano jecanje užgem šibicu i ugledam dvie žene jedna jako stara a druga mladja, leže obadvie na postelji, na upit zašto se ne javljaju odgovoriše, da ih je strah od nas i dabi i one kudgod otišle iz goručeg sela ali stara nemože od slabosti a mladja je tako bolesna da se skoro nemože mači zamole nas da im kučicu poštedimo od požara što im i obečasmo jer naša stvar ne bijaše zapaljivati. dosta žalosno izgledaše u sobi nešto malo sklopožja i krpa a rekoše da več prije bijahu naši vojnici i razvukoše sve što im se svidilo i štoje bilo za jesti i piti. tako ih ostavismo u njihovoj bjedi i odosmo za našim poslom. Groždja i bresaka bijaše dosta u okolici a sa tim smo se najviše i hranili kruh što smo ga dobivali bijaše tako slabo pečen daje samo testo bilo, ktomu nevaljavo brašno pa ga nitko nijeni jeo. drugi dan odosmo pod Mitrovicu gđe smo u polju prema savi namjestili poljske straže, tu smo ležali cjeli dan i noč, onda odosmo opet natrag gde su pioniri pravili most i prve čete su več prešle i otišle u potjeru za srbima. u selu jarak dobismo odmor i imali smo priliku točno viditi što je učinila vatra, ovdje onđe je stajala kojakuča ili štalica što je požar preskočio drveče polak izgorelo plod spečen samo voče štoje bilo na kraju bašče je ostalo poštedjeno od vatre ali ne od nas jer smokao gusjenice navalili na šljive i orahe i sve poskidali. popodne smo navatali mladine i kuhali paprikaš a na večer dodje zapovjed za prelaz u srbiju i tako pred mrak krenemo preko i odmah preko mosta se ukopamo kao pričuva iza prednjih četa. u pričuvi smo bili dva dana a onda krenusmo za našima išli smo cjeli dan uz savu dole prema šabcu i na veliko naše čudo, sreli smo silne naše ranjene vojnike koji su išli natrag a napadno je bilo, dasu najviše skoro svi, na ruki ranjeni, kašnje nam je u befelu čitano da su oni ranjeni vojnici čehi i dasu se sami ranili da izbegneju rojnoj prugi, ali im je gorak svršetak bio, jer je svaki deseti bio streljan, daklem išli smo preko polja i sela i sve točno pretražili, uzput smo našli i nekoliko mrtvih naših i srba a u jednom kukuruzu smo našli i jednu mrtvu ženu, u selima smo našli slanine i rakije dosta, tako da su se neki i zaboravili pa opili, i moj rota Luka dugalič iz Lačiča najednoč doklima k meni a u brotsaku 2 flaše ljute. a koliko je u glavi i nogama imao nezna ni sam. u večer se opet ukopamo još uvjek kao rezerva i tu prenočimo kraj jednog sela u jutro dobijemo zapovjed da si skrovišta što bolje uredimo jer ima izgleda da čemo tu dulje ostati. odmah počnemo iz sela daske vrata ormare i druge stvari nositi i dobre dekunge praviti ito je trajalo 2-3 dana, kad opet dodje zapovjed napred, i tako odosmo za jedan dan u Pričinovac gđe smo prenočili a u jutro smo išli u rojnu prugu gđe smo izmjenili jednu rumunjsku regimentu i stajali opet pred neprijateljem.

Eto, tako je moj pradjed stajao "opet pred neprijateljem", odnosno pred susjedima koji su nam odjednom postali neprijatelji, samo zato što je jedan od njihovih pucao u nekog Austrijanca, koji je bio jednakiji od ostalih. Jasno bi mi bilo da su od tada Austrijanci i Srbi imali o čemu pričati i što za rješavati međusobno (ne ratom, naravno), ali da smo mi, Hrvati, počeli zbog toga pucati po svojim susjedima, to je jedna od najokrutnijih igara koju je povijest napravila bilo kome. Nismo imali svoj dom i radili smo što su drugi htjeli. Danas imamo svoj dom, a vremena su druga. Novo je stoljeće i granice više ne trebaju biti ono što su bile na početku prošloga. Ako zaista želimo prave vrijednosti, počnimo se odmah pripremati za vrijeme bez granica, koje će sigurno doći, a mi sami odlučujemo kada će to biti. Evropski susjedi su pronašli modus zajedništva bez granica. Pitajmo i mi svoje susjede što misle o tome. Već danas.

Inače, htio bih, pred kraj, još napisati par riječi o sebi. Rođen sam u Zagrebu i roditelji su mi Hrvati, a kada pogledam u generaciju svojih baka i djedova tamo nalazim dva njemačka prezimena, jedno mađarsko i jedno hrvatsko. Znajući da su mi bake i djedovi živjeli na području Slavonije i Srijema, kamo su se ovi sa njemačkim i mađarskim prezimenima doselili u neka vremena, ostaje mi da se pitam zašto su moji preci sa stranim prezimenima naseljeni baš u tim područjima na granici Hrvatske i Srbije. Odgovor bi mogao biti da je od davnine nečija želja bila stvoriti, raseljavanjem i naseljavanjem, podjelu između dva vrlo bliska naroda. Ono što se kroz dvadeseto stoljeće zbivalo na ovim prostorima daje mi za pravo vjerovati da sam u pravu kada tako zaključujem, a moja ljubav prema zemlji u kojoj sam rođen je često bila isprepletena sa nemirom jer se oko mene događalo nešto što nije pravedno. Koje su to velike sile davno prije mog rođenja započele proces što se odrazio i na moj život ne mogu imenovati, ali osjećam da je u prošlosti, u nečijim čudnim glavama, započeto nešto što se bolno odrazio na živote svih nas koji živimo i onih koji su prije nas živjeli na ovim prostorima.

Kad upoznamo svoju prošlost možemo biti svjesni sadašnjosti i onoga što nam se u njoj dešava, zbog toga ja, kao Hrvat - koji sam držao u ruci i pročitao pisani dokaz da su vojnici iz moje zemlje prvi s puškom ušli u susjedovo dvorište i kuću - ovim putem upućujem Srbima ispriku i izražavam svoje iskreno žaljenje zbog svega lošeg što nam se od tada dugi niz godina događalo, a ima začetak u opisanim zbivanjima.

---