GRADSKI OTPAD
(strah od prirode)

U šetnju ćeš odlaziti automobilom,
od drveća ljubiti
ono što ostane u retrovizoru.

Ugledaš li kravu, reći češ: Vidi, krava!
I mrlje na njenoj koži
postaće proćerdana nafta.

Ozepšćeš na jutarnjem suncu,
ogrejati se kod prve table
i saobraćajnog znaka.

Usred procvalog polja
razmišljaćeš čas o literaturi,
čas o kilometrima što te dele
od najbliže apoteke:

glava puca od bola
zajedno sa jasnim vidikom
na četiri strane neba.

Ugledaš li ježa, reći ćeš: Vidi, jež!
I bodlje njegove
postaće mali minobacači.

Osedećeš na prejakoj mesečini,
izgoreti od viška melanholije
u suton koji predugo traje.

Kraj šćućurenog rukavca reke
priželjkivaćeš telefonske govornice,
u gustišu šimšira bar jedan
ozebli ljudski glas.

Nelagodnost tvoja rašće sa navalom vazduha.
Strah tvoj, sa viškom plavetnila.
Tvoj privatni pakao uskomešaće se
sa svakim novim sudarom
svetlosti i zenica.

Ugledaš li svoju senku
na pustom proplanku, reći ćeš: Vidi, senka!
I senka tvoja postaće mahovina
koja ni ovde ni onde
nema oko čega da obraste.

U razgovorima će biti sve više budućnosti,
a sve manje vremena. Padaće sve same
sugestije za lakše, ali ne i za bolje.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,
ulazićeš sve više u spomenar. Ovde
one cipele. Promenjeni su samo đonovi.

A đon, čak i kada je bivši, pamti ulice.
Ako ne pamti đon, pamti jezik cipele.
Danas nešto pričljiviji od tebe. Kao i pertla...
Ali, i pertle se prodaju u paru.

Tamo gumeni dušek čija punoća
zavisi od dubine tvog daha.
I je li to vazduh, od prošlog leta,
čega u njemu malo ima. Ili uzdah.

Onde konopac za sušenje veša.
Čak i on, razapet, danas stoji
pred tobom kao naplatna rampa.

Ako ništa drugo, stvari te pamte:
na fotografijama za ličnu kartu
već ličiš na ubicu mekog srca.

Zajedno sa pogledom,
oštre se i crte lica.
I samo tuđe naklonosti
dodaju sfumato.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,
ulazićeš sve više u spomenar. Možda
i u herbarijum: biti detelina, sa četiri lista,
nečija, želećeš sve češće. Duže.

Makar i presovana.
Sa četiri lista,
u suvom nagoveštaju.

Tako je meko u kravljoj gubici,
pravovremena plodnost zemljišta
ionako spada u tempi passati.

Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane
radosti života u vazduhu bilo je već toliko,
da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno
suncem, kraljevska posmrtna maska.

Sve što si video, izašavši napolje, pružalo
je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:

mreškalo se, treperilo, ćućorilo,
prhutalo, komešalo, brbotalo,
strugalo nožicama,
pulsiralo milionima srca,

samo je tišina
dolazila iz nečije dubine,
i učinilo ti se, da baš iz tebe.

A tek šetnja kraj reke u predvečerje!

Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo
dugu noć, tek razvedeni samac
provodi u spavaćoj sobi
sa zaljubljenim parom.

I do zore zuri u njene soknice,
poput dve meke mačje šape
prebačene preko naslona stolice.

I pita se, satima, da li su stvarno tako bele,
čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.

A na stopala ne pomišlja,
ni u kratkom snu.
Na pomoćnom ležaju.

Ona zrači. Vidi te tamo
gde samog sebe još nisi.
I ono što propustiš pamti.

Donese ti pod nos, nežno,
na pinceti. Tako neprimetno.
I, gle, odjednom, ceo tovar.

Pismo ljubavnici, šefu i prijatelju
svodi se na isto. Pišeš sve češće,
a najviše te je u zarezima,
ako ih uopšte ima.

Što više pišeš, to je veći
strah da se sa nekim sretneš.
A već si opisao sve delove tela.
Već govorio volim te.

Tvoje lice se ogleda u ekranu
i izgleda kao na rendgenskom snimku.

Sve same kosti.

A što je bio pogled
meri se dubinom crnih rupa.

U njima rastu majušna deca
veličine fosfornog zrnca, koje
naravno, kao i pelene, svetli.
Deca što ne znaju za bolje.

I već miriše na sumpor.

"Šta ti je? Neraspoložena si?", pitaš.
"Ne. Samo sam tupa, sasvim tupa, danas. Komplikovan mi je čak i ljubavni dijalog u tom filmu."
"Onda napiši tupu pesmu", kažeš.

Ima dana kada ti se čini: toliko si tup
da ne možeš sastaviti ni dve reči
što imaju smisla.

I kao da je neko spustio zavesu
između očiju i malog krematorijuma
tvoje glave, u čijem pepelu oživljavaju
samo najvitalnije muve.

Iz filmova pamtiš da behu u boji.
Iz pozorišnih predstava lica
koja se, pre paljenja svetla,
na pozornici drže za ruke.

Iz svega viđenog na platnu sveta
sve što možeš da zaključiš je
da li je u pitanju akt
ili mrtva priroda. Trećeg nema.

Ni osmeha Mona Lize
ni dame s hermelinom:
oblici isuviše nedokučivi umu.

Unutra ne ostade ništa,
čak ni Foknerov Bendži
da sastavi nepovezane senzacije
u pristojan roman toka svesti.

Ne bi se moglo reći ni da ima svesti.

I kao da ništa video nisi. Ništa čuo.
Od početka bio idiot
na programu za osposobljavanje,
prikačen za elektrode, od kojih je

kroz jednu prodirala u telo
beskrajna ljubav,
kroz drugu beskrajan bol,
kroz treću beskrajna, ali jalova
radoznalost. Uzalud.

Na kraju, sve ispade samo razlika
između Rubensovog akta
i mrtve prirode, koliko svačije
toliko i ničije.

Ima dana, tupih noževa
što uranjaju u meso
i jasnije prizivaju oštrinu.

Praznik rada pamtiš po radijaciji
i Černobilu, 1986.

Praznik nekadašnje države
po gotovim jelima "29 novembar"
koja su se nosila na letovanje,
ćufta u paradajz-sosu –
neaktivirane bombe, kao i uvek,
koliko ničije, toliko i svačije.

Praznik sadašnje države
ne pamtiš, jer ne znaš
ni kada je nastala
ni kada će ponovo nestati
i datum zameniti novim.

Osmi mart po cveću
koje žene donose ženama
sumnjajući da je svako drugo
ukradeno sa groblja,
ako ne stvarnog,
onda metaforičnog.

Svece po svim svetima,
a najmanje po sebi.

A Nove godine
uvek po starima.

Doći će majstori.
Sastaviće nov krevet.
Posle toliko godina.
I uneti noćni stočić.

Isti kao u inostranom hotelu,
samo u fioci neće biti
ukoričene religije
po svačijem ukusu.

Doći će majstori.

I u poklon paketu, u koverti,
zajedno sa računom,
kao jubilarni kupac
dobićeš mogućnost
dvadesetogodišnje upotrebe
porodičnog apartmana u Grčkoj,
na ostrvu za koje nikada nisi čuo.

Pitanje je da li postoji. To ostrvo.
I koja bagra sa njim posluje.

I sada, umesto da oslobodiš prostor
za novi krevet i počistiš prašinu,
listaš atlas sveta.

Tamo negde je Grčka.
Tamo negde je ono ostrvo.

Gde ti neće trebati krevet
jer ćeš većinu vremena
leškariti na plaži.

Ali, eeeej, gde je Grčka!
Ali, eeeej, gde je krevet!

I šta će ti krevet, ako ideš u Grčku.
I šta će ti Grčka, ako ideš u krevet.

Koju god da religiju
smestiš u fioku,
nešto od to dvoje
neće biti po svačijem ukusu.

Doći će majstori.
Bolje da ne dođu.

Imam trideset i četiri godine
i počinjem da spavam sa medvedima

Juče preturah po kesi u kojoj je
stajalo šćućureno
neko plišano doba, godinama

Veče skoro da preplakah, jer otkrih –
jednom je umesto nosa
decenijama bila zabijena crna čioda

Izvadih je, nežno, pincetom, onda

stavih meko dugmence, nađoh ćebence

I do u sitne sate gledah kratke
TV dokumentarce
o plišanim medvedima još iz 19. veka
i o specijalnim bolnicama u Londonu
u koje ih šalju na lečenje od prašine
pa na ponovno intenzivno punjenje

I videh: jednom, mom, usahlom,
glava leži na ramenima; ispraznih
stomak od trideset godina starih krpa,
napunih ga sunđerastim ulošcima
za push-up brushaltere, koje sam
dugo čuvala u raznim ormanima

I potroših pola bojlera
potapajući u lavor tri medveda;
sapunica je bila crna
i sve vreme mi je bilo žao

I dok sam ih držala pod vodom
došlo mi da im u njušku stavim
slamčicu, da bi mogli
barem malo vazduha da sišu

I kada su na površinu isplivali
ostaci sunđera i nešto
mrke piljevine, shvatih,
uveliko na moja pluća dišu

Da su stajala mirno decenijama
sigurno bi bila drugačija,
bez oblaka, mrlje, ta, garava,
ponekad krkljava pluća
a ipak moja

I posle sušenja, zaspali smo
tiše, čak i mirnije
nego ostareli ljubavnici
u sve bližem, večnom zagrljaju
sasvim monotonih boja

Dok nam je nad glavama
kružila nevidljiva igla,
dvoumeći se koga će
prvo morati da zašije.