Došla na svet 1979.godine u Đakovu, Slavonija. Pedagogiju diplomirala 2005. u Beogradu. Radi kao pedagog u jednoj osnovnoj školi u Batajnici gde i živi. Probala mnogo toga, između ostalog i da glumi. Uživa u dekorisanju enterijera i crtanju crno-belih minijatura. Prve priče objavila u časopisu Treći trg.

Pružila sam ruku i gledala u nekoga ko liči na ofucanog, ali dostojanstvenog hipika. Star, očiju crvenih od prekomernog čitanja ili pisanja, s cigarom u jednoj, a mojom rukom u drugoj, stajao je verovatno i sam ispitujući pojavu ispred sebe. Ubrzo sam uvidela da neobičan izgled čuva i neobičnu unutrašnjost g. Živkovića.
Na Institut za kardiovaskularna oboljenja, gde g. Živković radi, došla sam po preporuci mog mentora sa fakulteta. Rekao mi je da ću najbolje smernice za diplomski rad dobiti od Živkovića, našeg najkompetentnijeg stručnjaka za bolesti srca. Razgovor s g. Živkovićem tekao je uglađeno i profesionalno, dok mi oči nisu privukle slike naivaca iznad njegove glave. Površno sam g. Živkovića ocenila kao svestranog, jer je, kako sam saznala u razgovoru, kao i ja voleo ne samo medicinu i probleme srca već i razne vidove umetnosti. Dijalozi sa zanimljivim i pametnim ljudima za mene su oduvek bili svetkovine radosti. Tako je g. Živković postao moj novi sagovornik za otkrivanje tajni stvarnosti.
Konsultacije kod g. Živkovića otpočele bi držanjem ruke. Dok bi mi naizmenično okretao dlan ka stropu pa ka stolu, blago bi pitao: ''Jesmo li bili vredni? Šta smo radili predhodnih dana? Šta smo pročitali?''. Nisam volela ovaj uvod jer me nikad nije krasio sistematičan rad niti želja da iscrpno pričam o svojoj svakodnevnici. Ostatak susreta opet bi bilo vedro čavrljanje dvoje kolega.
Stav koji je g. Živković imao prema meni doživljavala sam kao podržavajući, štaviše, prema savetima koje mi je davao, očinski. To mi je oduvek nedostajalo. Moj otac je profesor filosofije. Samo to. Ni otac, ni muž, ni prijatelj. Oduvek samo profesor.
Diplomski rad je sjajno prošao i g. Živković mi je poklonio retku knjigu o naivnim slikarima, kao i obaveštenje da postoji velika šansa da će me primiti na Institut. Uslov bi bio moj upis postdiplomskih studija.
Nisam imala novca za dalje studije, no g. Živković mi je ponudio pozajmicu. Tvrdio je da među medicinarima odavno nije sreo tako produhovljenu i visprenu osobu. Želeo mi je pomoći.
Bila sam u nedoumici danima. U jednom od narednih susreta g. Živković mi je pomogao da jasno odlučim šta dalje. Upitao me je: ''Hoćeš li sa mnom na more?''
Kad sam kao lekar opšte prakse godinu dana nakon poslednjeg susreta sa g. Živkovićem došla na Institut na seminar o oboljenjima srca, nisam ga srela. Primetila sam među predavačima devojku neverovatno nalik meni. Nov stručnjak na Institutu. Pitala sam se da li je prošla kroz inicijaciju koja počinje prijateljskim pružanjem ruke g. Živkovića.