Ne mogu se odupreti, Ljubavi -
Nešto mi se desilo
Promenio sam se -
Ne pišem više tako mnogo pesama
Nikad da pročitam knjigu do kraja
Ne duvam više naročito mnogo
i sve vreme mislim na jebanje –
Svaki bogovetni put kada sedimo u vozu
mislim na jebanje
na to da ti odmah priđem i strgnem odeću
veselo pevušeći
i da te volim tu na licu mesta
i do vraga i kontrolor
šta može da kaže?
po meni nigde u propisima DSB-a ne piše
da se ne sme jebati u vagonima za nepušače –
Svaki put kada smo u kafiću
a ti iznenada
dok si usred razgovora s nekim posve trećim
napraviš baš taj osmeh
dobijam nesavladivu želju da te uhvatim za grudi
i da ti isisam svu tečnost iz tvojih usta i svih otvora
i tako onaj s kojim pričam otkriva
da sam sigurno malčice skrenuo sa teme –
Pitam se da li je i drugima tako?
Svima drugima? Sve vreme?
Da ne idu svi tako i misle kako bi divno
bilo jebati
kada ti najednom izgledaš tako čarobno
usred kuhinjskog odeljenja u Ilumu
ili počnu li odmah da zamišljaju kako te uzimaju otpozadi
jer ti bedra upravo kipe preko struka
dok kuvaš jutarnju kafu u kuhinji?
U svakom
slučaju ne mogu da odolim, Ljubavi
Sve vreme mislim na jebanje
na jebanje s TOBOM
u parkovima i na parkiralištima, u prodavnicama i bioskopima
u stolicama kao i krevetima, pod drvetom ili iza spomenika
i čini mi se da sve ima čudovišna skrivena značenja
koja sva odreda govore o jebanju
i ako se budemo bolje hranili jebaćemo se više
ako budemo više spavali jebaćemo se više
ako budemo imali više vremena jebaćemo se marljivije
i sve pesme i svi razgovori i slučajni nagoveštaji TV-a
pokazuju da govore o jebanju
i svako voće ili povrće izgleda kao da skriva
najotrcanije i najsočnije aluzije na
to
u svemu se govori samo o sokovima
i sve vreme mislim kako te jebem
spreda i otpozadi
satima
u pičku kao i u uši ili u pazuhe
i Svet mi postaje velika pička
kao da sam mešavina samog sebe kao četrnaestogodišnjaka
sa večitom nekontrolisanom erekcijom koja se ne može sakriti
i s kojom na časovima aritmetike
ne mogu da ustanem i odem do table
i mog mačka u vreme parenja
dok se vuče po zemlji požudno glasno dozivajući celog dana
moleći i proklinjući
tako se osećam
i mislim da nisam jedini
i ponekad to mogu da vidim i na drugima –
sve vreme mislim kako te jebem
pa dođi sada
obori me na pod, do đavola
zagrli me čvrsto
i JEBI ME!
(iz
knjige: Velegradska trilogija - »Storbyens-trilogi«, izdanje
Borgen 1994)
NAJVIŠE
OD SVEGA VOLIM RADNI DAN
Volim radni
dan
Najviše od svega volim radni dan
Polagano
buđenje u poznatom prizoru
koji ipak nije sasvim poznat
U isti mah poverljiva i posle udaljenosti sna
strana lica porodice
Jutarnje poljupce
Zvuk padanja pošte u hodniku
Miris kafe
Ritualni odlazak bakalinu iza ćoška za mleko,
cigarete, novine –
Volim radni dan
Uprkos svim njegovim nezgodacijama
Autobus koji škripi napolju na ulici
Telefon koji nemilosrdno uznemirava kada je najlepše, sjajno
ništa koje mirno stoji u mom akvarijumu
Ptice koje crvkuću iz svog kaveza
Staru komšinicu koja gleda u prolazu
Dete koje treba da se odvede u vrtić
odmah čim se rasaniš
Stalni spisak za kupovinu u džepu od sakoa
sa svojim čvrstim zahtevom za mesom, krompirom, kafom i keksom
Malog brzog potrčka u lokalu
kada se svi skupimo sa cegerima i brišemo znoj
sa čela –
Volim radni
dan
Dnevni red
A i onaj biološki
Neizbežne procedure u kadi i na školjci
Obavezna mašinica za brijanje
Pisma koja se moraju napisati
Dovođenje u red čekovne knjižice
Pranje sudova
Saznanje da smo ostali bez pelena ili trake –
Volim radni dan
Ne nasuprot žurki i bojama i vutri i zdravicama
To se traži
sa svim svojim preostalim otpacima
Tako mnogo neizrečenog i približnog
što luta i visi u zraku posle svega
Kao neka vrsta psihičkog mamurluka
Koju samo jutarnja kafa svakodnevice može da izleči –
Lepo je na žurkama! Ima mesta za euforiju!
Neka igra hiljadu perli!
Ali koja je sreća kasnije leći
u krevet spokoja i svakodnevice
pored poznatog a ipak ne tako poznatog istog prizora
Volim radni
ran
Lud sam za njim
Ne pitajte koliko volim radni dan
Volim radni dan užasno mnogo
(iz
zbirke Bog i Olio, pesme 91-92 »Gud & Gokke: digte 1991-1992«
izdanje Borgen, 1992.)
TREBALO
JE DA BUDEM TAKSISTA
O, trebalo
je da budem taksista
Odjednom to mogu da vidim –
Trebalo je da budem taksista!
Greatest Hit svakog taksiste
the cabdriver to end all cabdrivers -
Sedeo bih tamo za volanom
istovremeno bio i kod kuće i na poslu
kao u puževoj kućici
ili kao savršeni krčmar –
Sedeo bih pored mušterije
odvojen pepeljarama i lupkajućim sudovima
i sedeo bih pravo i mirno kao rutinirani pacov –
I ugađao
bih mušterijama –
Pričao bih im ohrabrujuće nove vremenske prognoze
(radio bi mi radio preko celog dana
i možda bih čak imao i termos) –
Davao bih im savete i ideje
o tome gde šta treba da traže
i gde mogu istu robu da kupe jeftinije
i gde mogu da nađu istu muziku –
preporučivao bih im dobar restoran dobrog zubara
dobrog revizora dobru reviju
predlagao bih im kako da popune tikete engleske lige
i sećao bih se osvajača bronze iz 1948. ili Fajferovih mjuzikala
sa starijim mušterijama
a onima iz unutrašnjosti bih pokazivao gde su prikladni hoteli
svima bih pomagao da reše svoje probleme
onako kako bih i sam postupio
od rakije do razvoda, od stresa do šizofrenije
i saosećao bih
i pokušao bih da ne znam bolje od njih
I bio bih
pravi đavo u saobraćaju u centru!
Tačno bih znao gde i kada
bih mogao da zaždim iza ćoška na dva točka
i kada bi vrednija fasada bila neophodna
(zbog zdravog razuma zakon se menja od ugla do ugla) -
Usput bih procenjivao saobraćaj
kao u šahovskoj partiji
sastavljao bih taktiku
kao jahač šestodnevne trke u polju
pre svakog semafora
poznavao bih sve prečice i skrovita mesta
rukovao bih volanom kao da je moja ruka
nemilosrdno bih prozirao očajničke manevre drugih vozača
i u svako doba bih znao njihov položaj na kolovozu
i ne bih oklevao da kritikujem njihovu vožnju –
Glasno i zabavno bih je komentarisao
dok bih ja ćaskajući vozio nonšalantno bez greške
jednim prstom na volanu
kroz čitav grad
po svakakvom vremenu
u svako doba dana
sa svim mogućim ljudima svih uzrasta, roda i vrste
bogatim ljudima
siromašnim ljudima
srećnim ljudima
ludim ljudima
onima koji se dave
onima koji se utapaju
pijanim ljudima
umirućima –
onima koji se porađaju -
I smešio
bih im se svima odreda
i priznao da je to previše ludo
da je bilo i teških trenutaka
ali da ipak sve ide nekako
dok se ne izgubi raspoloženje –
I ponekad
Možda jednom mesečno
bih bio mračan i oborena pogleda
i crn i gunđao bih i bio bih mizantrop i ćudljiv i sumnjičav
i izgledao bih kao da samo čekam da me svi ubiju sa zadnjeg
sedišta
ili u najmanju ruku da pobegnu a da ne plate –
Tog dana bih vikao i vičući bih psovao i vređao
sve druge gradske automobile
i tog dana bih se smejao samo u sebi –
A sledećeg jutra bih opet bio onaj stari
i najmanje sledećih mesec dana
Bio bih isti šorom pevajući.
Obični omiljeni vozač
"Taxi-Turel"-a
kako bi me zvali –
O, ne mogu
da dočekam!
Kad porastem biću taksista!
U sledećem životu možda ću
postati taksista – KONAČNO!
(iz knjige:
Velegradska trilogija - »Storbyens-trilogi«, izdanje Borgen
1994)
