Deux
vols d'oiseaux*
Dolazak.
Metro.
Nervoza. Uzbuđenje. Nisam želela ovo putovanje. Ne ovako.
Krenuli smo sa tajnama. Ćutala sam tužna, izdana. Nadajući
se razrešenju.
I konačno... kreće.
Iza mene harmonika počinje.
Okrećem se i smešim se čoveku koji svira kao vergl izlizane
francuske melodije.
Prijatelj je postao ljubavnik.
Gubim ih obojicu.
Najviši. Najviši pogled. Sa kule. Bilo je oblačno i duvao
je vetar. Kiša. Bilo mi je teško posle svih onih stepenica.
Grad se otvarao pred nama.
Skup
i smrdljiv turistički grad.
Drolja.
Matora, otmena plemkinja. Istražena. Ona što se još uvek kinđuri
iako se tragovi starosti vide, ispod belila, bore na vratu
i veštačka vilica, nacrtani mladeži, teški barokni nakit oko
vrata i po rukama, groteskno donekle,
ali užasno zna da podiđe, očara, prostački prefinjeno. Vešto.
Grad
se okreće na vrtešci.
Veliki karusel. Dete. Umetnik. Pijanac.
Akrobata.
Vija se.
I to
je Evropa! Puna nekorisne nepotrebne starudije. Otežala istorijom,
bolesna i bolećiva. Živi od stare slave. Ostarela. Dosadna.
Passe.
Dekadentna.
Neki ljudi uporno čuvaju sve stvari. Ništa ne bacaju.
Luvr
je groblje, ogromna grobnica usred grada sa svim onim dosadnim
kamenjem. Kilometri umetnosti. Kilometri groblja
Tolika gomila umetnosti me plaši. Gomila parkirane prošlosti.
Ne mogu da je obuhvatim. Ni da je podnesem.
Tumaramo
prostorijama sa slikama među gomilom stranaca.
Poželeh ga baš tu pred Rembrantom. Iznenada. Silovito. Dramatično.
U toj sterilnoj srednjevekovnoj prostoriji, valjamo se na
mermernom podu… naočigled svih turista, koji nadiru kao žuti
mravi, naočigled sredovečnih ravnodušnih čuvara, obezbeđenje
nas izbacuje zgađeno našim primitivizmom, japanski turisti
fotografišu, vest munjevito obilazi svet; još jednom Srbi
su pokazali da su najgori, mene izbacuju s Akademije...
Pogledah ga nevino se osmehujući, valjda nije naslutio.
Nisam mu nikako mogla reći. Nisam ništa mogla reći. Između
žestine želje i prezira.
Strogi jevanđelista Matej.
Svetački raspoložen.
Tmine pune različitih duhova.
Njegova asketska ruka
Upire prst.
Beše
me sramota.
Bilo
je lepo šetati Tiljerijama. Svuda okolo neki beli pesak, drveće,
mermer. Mir.
Sedeli bismo pored malog bazena. Samo bismo sedeli i ćutali.
Gledali patke.
Ovde
nismo jurcali da obiđemo sve muzeje, nismo se pentrali beskonačnim
stepeništem na vrh Trijumfalne kapije samo da vidimo kako
odatle izgleda Šanzelize. Kako izgleda Pariz: Sa Tornja, Sa
Notr-Dama, sa onog Velikog Točka na kome smo se vozili u Luna-parku,
sa terase Pompidua...
Kao s lanca puštena, dva šteneta su veselo kevtala i trčkarala
po gradu, ispleženog jezika, jao vidi ono, vidi što je lepo
i šareno, av av av
Nisam žurila da obiđem rasprodaje odeće po ulici Rivoli, dok
je on ravnodušan prema kupovini, bazao po kvartovima sa prostitutkama,
tražeći naš hotel
Nismo kisnuli
Nismo se ispovedili jedno drugom jedne noći
Nisam mu masirala stopala umorna i lepa kao na freskama mučenika
A i mislim, čemu sve to?
Ovde
je vreme puzalo, skoro nepokretno, skoro neprimetno...
Kao u oazi.
Nije
bilo armija turista koji su krenuli u osvajanje uspomena,
naoružani fotoaparatima, kamerama i ostalim čudima
“Ovo sam ja na Ajfelovoj Kuli”
“Ovo sam ja ispred Ajfelove Kule”
“Ovo smo smo moja žena i ja...”
U kratkim
pantalonama, prikladno odeveni za višečasovno razgledanje
znamenitosti, sa zadignutim čarapama i rančevima, stalno u
nekim grupicama, stalno nešto objašnjavaju, zapitkuju, od
njih stvarno nema mira
“Molim Vas, nemojte da se odvajate, budite u grupi, ponavljam,
ostanite u grupi. Svi imate kartice sa Vašim imenom i prezimenom
i imenom agencije. Ako se izgubite, imate adresu našeg hotela.
Ručak je u trinaest časova.
Ponavljam... A sada se nalazimo pred Mona-Lizom...”
I bilo
je lepo na groblju. Tiho. Svečano.
Htela sam da vidim Morisonov grob, lutali smo alejama skoro
satima...
Da bi na kraju naišli samo na ploču sa natpisom, ništa više...
Uostalom, šta meni i znače svi ti grobovi nepoznatih...čemu
to prenemaganje
Ajdemo odavde. Ajde vodim te na kolače.
Povratak. Opet metro.
Iza nas dosadna kineska porodica sa krupnom i grlatom decom,
uznemiravajuće glasna.
Gledam mog saputnika.
Promiču predgrađa.
Ne mogu da verujem da ga ostavljam. Ne izgleda tako. Ne izgleda
kao da nam je poslednji put.
Čini mi se da ću mu se vraćati. Ne mogu svetlost da mu zaboravim...
A on lep. Ko tele. Neće da kaže. Gledam ga. Čekam. A on jede.
Pije sok. Nonšalantno. Izbegava. Stresa mrvice sa svojih Diesel
pantalona.
A znam da mu nije bilo lepo. Sinoć.
Ni meni.
Ovog
puta dvojica. Opet harmonika. Zaokruženo putovanje. Ovog puta
im dajem novac. Smešim se. I oni se smeše.
*skulptura
Alexandra Caldera, Centre Georges Pompidou, Paris
Anđeo
Plašljivoj i plačljivoj
deci pred spavanje su nekada govorili kako nad njihovim snom
bdi anđeo čuvar, i da svako dete ima svog anđela, i deca bi
šaputala: anđelu čuvaru mili, svojom snagom me zakrili...
Anđeo zaštitnik, čuvar, arhanđel, glasnik i utešitelj, vesnik
angel, angelos, anhel
Aberdar
inkarnacija uzvišenog
Onaj koji bdi.
Strepi za naše duše. Odvraća nas s lošeg puta.
Posrednik
Cassiel, anđeo
samoće i suza
Anđeo smrti
Pali anđeo
Angels of darkness, sadness...
Calling all angels…
Verujem li u boga?
To kao da nije ni važno
Nešto u meni duboko veruje
I to je starije od moje odluke
Ta priča o bogu
je duboko utisnuta u moj kod
Mogu da izaberem
i da ga se odreknem. Ali on mene neće.
Toliku istoriju
religije ne mogu zaobići
Sve te priče
I ne samo o Hebrejcu koji je umro za ljude. Već sve priče.
I sve bogove.
Koliko se plašimo
toliko je veliki bog
Ali treba li se boga bojati?
Svi nosimo
Tu istoriju
Pa makar bila i iluzija.
Traje dovoljno dugo da svaka zabluda postane istina
Nosimo toliko
boga koliko i bezbožnog
Veru i sumnju
Možemo ga prevazilaziti
bez straha da ga izgubimo
Da li je to uspomena
na pretke?
Pa krstili su nas. Nisu nas pitali.
Reprodukcija Belog Anđela stoji na zidu moje sobe već dugo.
Slikala sam ga u trpezariji mog ujaka ovog leta.
Uzeli smo obične farbarske boje , polikolor i tonere koje
sam rastvarala u poludisperziji u različitim posudama.
Već sam uradila jednu veliku sliku na zidu u dvorištu. Moje
poludelo leto.
I bojala sam se da počnem (sve one priče o tome kako je nemoguće
dostići lepotu i autentičnost Belog Anđela)...
-ma, slikaj, ako ne valja, prekrečićemo, pa šta-
I tako,
počeh...
Mislila sam, trebaće mi bar nedelju dana da ga završim...
Najčešće
je dolazila mala Anđela, komšiče od prekoputa, i stalno zapitkivala
o svemu i svačemu; odgovarala sam preko volje, pa ko je to,
pa što su mu tako crvene usne, pa šta mu je ovo pa ono, htela
je sve da zna...
Mislila
sam na sve anđele koje poznajem:
Letos
je na koloniji bio i jedan slikar iz Makedonije, čika Angel,
koji je stalno pričao masne viceve o Isusu i Mariji Magdaleni.
Bilo je teško ne nasmejati se. Bili smo smešteni pored starog
ženskog manastira.
Avgust. Stene i retke divlje biljke.
Pronašla sam jedan kamenjar blizu manastira, i tu sam odlazila
da slikam. Morala bih da se uspentram desetak metara, dok
ne bih našla mesto pogodno za sedenje, i jedan ogroman kamen
kao štafelaj. Jutrom bi se čula zvona i liturgija. Ptice i
insekti. Nikog unaokolo. Poneki kupinov grm, i te boje kamena,
stene. Plave i sive, i zemljane, crvene, umbre i retke zelene.
Sive izlomljene, oštre. Okružena prirodom i tim divljim letom
u kome sam zaboravila telefon, kompjuter, sve udobnosti civilizacije,
mesto na kome sam se punila energijom. U skladu sa sobom,
sa prirodom, sa životom i smrću . Bilo je u meni neke pomirenosti
sa svim događajima, izmirenje sa sobom, oslobađanje od besa,
od osećaja ogorčenosti i prianjanja za bol. Radovala sam se
nekako iznutra,
Avgust
Neizlečiva melanholija
miraculous
days
zahvalna
sam
stojim
i gledam se kako postojim...
mirakul
...it's
been a long, long time...
u pastelnim
bojama
nežnim
lomljivim
moja
duša
lebdi
sanja
magla
približavanje
arhetipski snovi
arhetipski
predeo
Bila sam deo tog mesta, bila sam kamen, i zmija i kupina,
bila sam glas koji se čuje i opija molitvom, plakala sam plavom,
bila sam boja na platnu i nebo, i vetar, i potok, i alge i
vodeno bilje i riba i trava i čičak i planina.
Bila
sam
treperenje
žubor
obasjavanje
sitno
podrhtavanje
drhturenje
bljesak
metala na suncu
Bila
sam u svemu i sve je bilo u meni, tako kao da je oduvek tu
i bilo.
Očišćenje, pokajanje. Moja molitva.
Sedela sam na suncu, u svom kamenjaru kao zmija, po čitav
dan.
Angel me je nacrtao za večerom, u par poteza. Sa nekim bludnim
smeškom i poluzatvorenim očima.
Slikao je onako klasično, školski, koristeći mnogo sirove
biljne zelene kao da je neko poludelo proleće. Činilo mi se
kao da je uporno slikao pogrešno godišnje doba…
Uveče bi ujak doneo vino, domaće... Ovde je uvek puna kuća
i radi se po čitav dan. Ovde su uvek gosti dobrodošli, ponuđeni
i počašćeni. Troje dece i jedno unuče. Ujak je udovac. Zemljoradnik.
Setio se jedne grafike koju je sačuvao od roditelja, dobili
su je na venčanju. - Anđeo čuvar. Le Saint Ange Gardien, grafika
nepoznatog autora iz Francuske; moje oči se odjednom raširiše
u čudu, kako ja nikad ranije nisam to videla, ni mama mi nikad
nije govorila o tome. Predivna, sfumatirana, u stilu prerafaelita
i tako nežna... Kaže, dugo je stajala na zidu njihove porodične
kuće koja odavno više ne postoji. Setila sam se kako je Kiš
u knjizi -Bašta, pepeo- spominjao jednu litografiju nekog
francuskog autora koju su držali iznad kreveta u dečijoj sobi:
Anđeo koji bdi nad dečakom i devojčicom koji se, ne znajući,
priblizavaju rubu provalije; zamišljao je da su to on i njegova
sestra, u to vreme bili su jako siromašni... da li je moguće?
Pogledala sam godinu, 1932., odgovaralo je opisu, delovalo
mi je kao da je mali komad njegovih ličnih uspomena zalutao
nekim neznanim putevima ovde, kao da sam ja krišom prošvercovala
nešto iz njegovog detinjstva što je postalo i moje, draga
stvar...
Dva dana
i noć.
Za dva
dana i noć uradila sam sve osim lica, ostavila sam za kraj
da progleda. Njegove oči u visini mojih.
Dobio
je možda odviše rumene usne, previše jedar za jednog anđela,
previše zdrav; pomalo i bezbožan, lepršav
Beli anđeo...
Poljubila sam ga za rastanak...
ubrzo
sam otišla, i sad pitam uvek, kad se čujemo telefonom, kako
anđeo? Jel stoji još uvek? Smeje se ujak, stoji, stoji...
Želim
tišinu
Možda: nekad, negde, nekom
Čangrtanje
sitnine
Razmenili
smo sve krupne reči
Potrebna
mi je
Samoća
U
ovoj belini
Da
se skrijem
Uvijem
mekanim filcom zagnjurim u zečje krzno snegom prekrijem
I
ćutim
Uvaljam
u prah šećer kokosovo brašno mleko ove površine
Udobno
mi je
Kao
u belom flanelskom ogrtaču
Bade-mantilu
Penjoaru
Kao
puščana paljba
Obasipa
Buka
Glasovi,
Zujanje
mašina,
Oni
prebrzo govore
Oni
se ružno smeju
Smetaju
mi
Sakrivam se u ćošak sebe
Možda:
nekad nekom nešto
Vrtlog
buke
Uvlači
U svoju utrobu
Guta me
Sa svih strana
Užasavam se
Porodičnih okupljanja
Usiljenih razgovora
Želim tišinu
Tišinu
Udahnuti
januar
Udahnuti
Svež
Zimski
Vazduh
Januar.
Nabrajam
reči
Nabrajam. Misli padaju kao pahulje
Prekrivajući grad
Odmor
od čula od telesnog od vatre
Od želja
Gledamo
umetničko klizanje na televiziji..
Ja nešto nostalgična, nikakva, svake zime idem na klizanje
...
Izlazimo:
- Pa evo ti ledene dvorane!
I stvarno, ulica je zaleđena
Juhuuu...
kližemo se,
iako nemamo klizaljke...
Evo gledaj,
napraviću ti jednu piruetu
Znaš kako, moraš da nagneš telo napred, da dobiješ brzinu
I ovako... vidiš...
Crtam
tvoje lice u snegu vrhom kišobrana
Autobus
kasni
Danas
nije bilo svetlosti
Ali je zato lepo veče i sva ta nepoznata sazvežđa...
I laka noć
winterlude
Čitao
si mi Koncert za 1001 bubanj prepolovljen u sms-ove
I govorio o osećaju prolećnog predvečerja
O nadi, slutnji, buđenju
Nije
ovo nikakva bajka.
Hajdemo
još jedan krug...
Ponoćna
sklapam
oči
i sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše
U neku
ponoć
Poput ove
Nedorasla je reč
Nedozrela
Reč porozna i svakidašnja
U neku
pijanu svečanu ponoć
Poželeću
Jutro
Sa ukusom mraka i nevinosti
Belo, prečisto
Kao stolnjak u praznično veče
Pomoliću se za reč
Govoriću
ti pahuljicama
Razleteće
se
Perje nežnosti iz rasporenog neba
I neću
moći da budem jaka
Drhtaću kao promrzla ptica
Kao devojčica sa šibicama
Kao
onda
Kao
Andersen je smislio ovu bajku
U neku
ponoć
Vrisnuću
Od nepoznatog bola
U isto
vreme
U nekom
gradu
I ti
Da li
ćeš dozvoliti sebi da budeš slab?
U neku
ponoć
poželećemo
zajedno drugačije jutro
nove
godine zato dolaze.
Dozvolimo sebi ponekad...
magičnu ponoć.
magičnu.
onu koja
te doziva
Naša tela izuvijena
Preplet
Jutro
čeka
Nekog
Neko
čeka
Nešto
sam htela da ti kažem
Nešto
nežno
kao laku
noć
