The Grand Hotel. Always
the same. People come. People go...nothing ever happens.
Vicki Baum, Menschen im Hotel – The Grand Hotel
Otkako sam umro, život mi se potpuno promenio.
Sv. Evanđelje po Sofiji, 14:10-16
What
do you do in the Grand Hotel? Eat. Sleep. Loaf around. Flirt
a little. Dance a little. A hundred doors leading to one hall,
and no one knows anything about the person next to them. And
when you leave, someone occupies your room, lies in your bed,
and that's the end.
Vicki Baum, Menschen im Hotel – The Grand Hotel
LJUBAVNA PRIČA
Lazar je ušao u
veliki, poluprazni autobus. Dva mladića glasno su razgovarala
o fudbalskoj utakmici. Jedna starija žena je grčevito držala
torbu u krilu. Iz torbe je virila šarena marama i venac belog
luka. Dečak na zadnjoj platformi je pušio kradom. Padala je
kiša. Lazar je osetio čudno tištanje u stomaku.
Glad?
AUTOMOBIL
Lazar je kupio
automobil. Lep, jak, crveni auto, sa radio – kasetofonom. Nekad,
dok je na posao išao autobusom, gledao je lepe devojke kako
se drže za šipke i na svakoj krivini podrhtavaju pod košuljama
ili majicama. Sad, svako jutro – samo semafori i žandarmi. Pokatkad
se uhvati da čežnjivo gleda ka pretrpanom, smrdljivom i znojnom
autobusu, punom lepih devojaka.
PESNIK
Pesnik,
Lazarev poznanik, za života je bio stalno pijan. Jednog dana
je, potpuno trezan, izašao iz svoje hladne sobice na mansardi
(svi pesnici žive u hladnim sobicama na mansardama) i na pešačkom
prelazu ga je pregazio pijani vozač u Bugattiju, i
pobegao sa mesta nesreće.
Na kraju je Pesniku alkohol došao glave – kako su mu, uostalom,
svi i govorili.
TERAPIJA
Lazar
ima prijatelja Muhameda. Muhamed ima hobi. Sakuplja hotelske
biblije. Ima ljudi koji prave kolekcije hotelskih pepeljara,
onih malih sapunčića za dve – tri upotrebe, escajga, šoljica,
noćnih lampica... Muhamed sakuplja hotelske biblije.
Kad je tužan, Lazar dođe u posetu svom prijatelju, uzme nasumce
neku bibliju iz police, ode u kupatilo i, sedeći obučen na ivici
kade, prelistava stranice, ispisane nekim stranim, nerazumljivim
jezicima i pismima. Od toga mu, nekako, bude lakše.
KARIJERA
E, a onda
sam se zaposlio kao semafor.
IZLOŽBA
Iznad
Lazarevog pisaćeg stola pričvršćena je ekserčićem na zid jedna
raskošna, secesionistička slika Madone sa malim, punačkim Isusom.
Oboje su obavijeni stilizovanim cvećem. Sličica je štampana
na žutom, tvrdom kartonu.
Okačio ju je prethodni stanar – čovek koji je živeo u ovoj sobi
pre nego što je Lazar doputovao – i koji je ostavio u uglu jednu
bušnu gumu za bicikl.
Lazar nije bacio tu gumu. Okačio ju je na zid, pored Marije
i Isusa.
Sad, pre spavanja, Lazar posmatra svoju malu izložbu: Mariju,
Isusa i bicikl – gumu. Zatim ugasi svetlo, i ako nije večerao
prejaku hranu, zaspi odmah.
THIS
IS YOUR LIFE
Ruke mu
ne drhte inače. I ništa se ne primećuje. Osim izjutra, kad prinosi
prvu čašu usnama.
PRIJATELJSKI
RAZGOVOR
- Ne moram
da te mrzim da bih te udario – rekao je Bokser.
Lazar je drhtao. U trenutku mu je prošlo kroz glavu da uopšte
ne zna kako stoji, koliko su mu se tresle noge. Pitao se da
li je njegov strah vidljiv – sujeta ga je ipak terala da se
pretvara.
A onda ga je Bokser lupio.
GOLUBOVI
№1.
Lazar
je pušio na terasi. Po balkonu preko puta šetao se jedan sivi
golub. Lazar je gledao pticu i pomislio:
- Zavidim ovom golubu.
Ugasio je cigaretu i ušao u sobu.
GOLUBOVI
№2.
Dva siva
goluba sa crvenim nožicama šetaju po krovu. Lazar sedi na terasi,
gleda u susedni krov, vidi dva goluba. Golubovi guguču, Lazar
se pravi da ih ne primećuje. Lagano vadi cigarete i upaljač
iz džepa, pali cigaretu, steže upaljač u šaci. Odjednom zamahne
i baci upaljač na golubove. Oni naglo odlete, a Lazarev upaljač
se razbije o betonski krov susedne zgrade. Lazar polagano ustane,
uđe u sobu i navuče zavese.
GOLUBOVI
№3.
Lazar
je sedeo na terasi i gledao jato golubova na susednom krovu.
Jedno vreme ih je samo posmatrao, a onda je ustao, počeo da
skače i vrišti, mlatara rukama i nogama.
Golubovi su odleteli, a iz stana se začuo majčin glas:
- Šta je, opet golubovi, a? Ostavi ih na miru već jednom, jesi
li čuo?
LAZAR
SE ŠETA
Lazarev
pas se danas otimao više nego prethodnih dana. Cimao je povodac
kao da je pomahnitao.
LIFT
Lazar
je sedeo u restoranu i čekao prijateljicu. Za susednim stolom
sedeo je čovek obučen u liftbojsku livreju i pio kafu. Lazar
je zamišljeno gledao obod svog žirardi – šešira. Bilo je mirno,
tiho i sunčano jutro.
Čovek sa susednog stola se polako, veoma polako okrenuo ka Lazaru
i tiho, skoro šapatom rekao:
- Znate, za ovih petnaest godina koliko radim, niko mi nije
rekao prizemlje. Samo tako – prosto – dole. Zanimljivo, zar
ne?
A onda je Lazareva prijateljica ušla u restoran.
OSMEH
Lazar
je čitao knjigu, stojeći u tramvaju i ovlaš se pridržavajući
za šipku. Tramvaj je naglo zakočio, Lazar je izgubio ravnotežu
i pao na pod. Jedna debela žena ga je nežno pogledala sa svog
sedišta i sa osmehom šapnula:
- Tako ti i treba.
DINO'S
Gloster
Roud, London. Sredina je marta, pada kiša. Dva čoveka hodaju
ulicom, polako. Prvi čovek se saginje:
- Vidi, pronašao sam funtu!
Gledaju dugo u mali, debeljuškasti novčić: pleidiol wyf
i'm gwlad. Prvi čovek pogleda drugog čoveka u oči (ili
tako nekako, u tom smeru – ne može baš da fokusira pogled).
- Popićemo po kafu u ovom italijanskom restoranu.
Drugi čovek se osmehne, skine naočare, iz džepa izvadi potpuno
prljavu maramicu i obriše ih njom. Dva čoveka ulaze u italijanski
restoran, piju kafu sa smeđim šećerom. Jedna kafa košta pedeset
penija. Izlaze iz restorana. Prvi čovek ima sako i šal, drugi
ima mantil. Ni jedan nema šešir. Polako šetaju po kiši.
PTICE
NOĆU NE PEVAJU
Oko ponoći,
kiša je prestala da pada. Lazar je ležao na krevetu i pušio
u mraku. Odjednom, verovatno sa drveta ispod prozora, začuo
se cvrkut ptica. Lazar je zadovoljno, sa osmehom na licu slušao
ptice petnaestak minuta. Ta divna pesma ga je toliko okupirala
da je pustio da mu tri cigarete dogore u pepeljari – samo ih
je palio jednu na drugu.
Nakon izvesnog vremena, cvrkutavi zvuk postao je mnogo jači
nego što bi bilo normalno. Lazar je uključio lampicu pored kreveta.
Iz sigurnosnog ventila na radijatoru, uz klokot, pisak i cvrkut,
kapljala je vruća, prljava voda. Pravo na parket, koji je već
počeo da bubri.
- Gde u ovo doba da nađem majstora? – Lazar je uzdahnuo, ustao
i otišao u kuhinju, po veliki lonac za vodu.
LAZAR
IZJUTRA
(GODIŠNJA DOBA №1.)
Danas je
sunce jače zasjalo. Lazar je prolazio pored zgrade Ministarstva.
Sa krova se otkačio veliki, šiljati, poluistopljeni komad leda
i pao Lazaru na rame. Udarac je bio jak i rame ga je veoma zabolelo.
Čisteći rukavicom kaput, Lazar je pomislio:
- Izgleda da nam je najzad stiglo proleće. Valja podmazati i
pripremiti bicikl.
LAZAR
IZJUTRA
(GODIŠNJA DOBA №2.)
Jedva je
dočekao da se otvore vrata tramvaja. Izleteo je napolje, usput
gurnuo ili nagazio par ljudi, došao do drveta, jednom rukom
se naslonio na njega i povratio sve što je doručkovao: čaj,
kukuruzne pahuljice s mlekom, tost s buterom i želeom. Iz džepa
na sakou izvadio je maramicu, obrisao usta, lepo je složio i
ponovo vratio u džep. Pogledao je u nebo i pomislio:
- Danas će biti lep dan.
CALAMVS
FORTIOR GLADIO
Lazar
i Prijatelj su izašli iz juvelirnice. Lazar je pokazao Prijatelju
svoju novu iglu za kravatu. Calamus fortior gladio
– pisalo je na igli.
- Latinski? I šta znači? – upitao je Prijatelj.
- Pero jače od mača.
- Nemoj samo još i da poveruješ u to!
- Šališ se? – rekao je Lazar, pogledao u jednu lepu ženu, koja
je prolazila ulicom. Odmahnuo je glavom, i više za sebe kazao:
- Da. Da.
U
KRUGU PORODICE
Ležao
je na krevetu. Oko njega se okupila čitava porodica. Otvorio
je oči i pogledao u figure, raspoređene po sobi. Kao na nekoj
staroj flamanskoj slici: sve u sfumatu, zlatasto braon, osvetljeno
suncem kroz spuštene roletne. Sunce u trakama.
Njihovi pogledi: ženin uplašen, sinovljev hladan, skoro zlurad,
ćerkin prazan. Čvrsto je zatvorio oči i ponovo ih otvorio –
da izoštri pogled – pridigao se na laktove, rekao:
- Vratiću se ja! – i umro.
EMOCIJE
Uvek bi
ga nešto steglo u grlu kad sviraju himne. Bilo kakve, bilo čije.
Ratne i revolucionarne horske pesme, masovke – čak bi ga i rasplakale,
ponekad.
DAN
KOJI SE ZVAO ČETVRTAK
Odložila
je knjigu na pod pokraj fotelje, nakašljala se i kazala:
- Mislim da Vam je jasno da posle ovoga više ne možete da računate
na naše gostoprimstvo.
- Platio sam do kraja meseca.
- Novac će Vam biti vraćen. – rekla je hladno.
- Ali ja ne želim novac natrag!
- Dobro, onda ga nećete dobiti. Svejedno, moraćete da napustite
stan još danas.
- Nisam pronašao ništa drugo... ovo je bilo neočekivano...
Bilo je uzalud, očigledno. Nije želela više da razgovara. Ponovo
je uzela knjigu, otvorila je tamo gde je bio crveni pleteni
podsetnik. Ustao je, rekao:
- Pa, onda, gospođo... zbogom.
Ćutala je.
Lazar je izašao, tiho zatvorio vrata za sobom. Osvrnuo se, pošao
uz stepenice u svoju sobu. Na krevetu je bio spreman kofer i
nekoliko knjiga, vezanih u paket kanapom. Otišao je kupatilo
i stavio pribor za brijanje i četkicu za zube u džepove sakoa.
Pogledao je još jednom po sobi. Prozor je bio otvoren. Zavesa
je lepršala. Krenuo je ka izlazu, noseći stari i izgužvani kišni
mantil preko ruke. Bilo je jutro, sveže i prijatno. Prodavci
sladoleda sa slamnatim šeširićima na glavama gurali su svoja
kolica preko ulice. Ispred restorana je bio mali mlekarski kamionet.
Lazar je zastao i pogledao na sat.
KIŠA
Lazar
je zgazio u baru. Cipela mu se napunila vodom.
ŠETNJA
Prošla
je ponoć. Lazar je izašao iz stana. Prešao je ulicu, uz škripu
snega pod valjenkama i pošao trotoarom pokraj parka, ka mostu.
Svetlo je bilo pogašeno svuda, osim na jednom uličnom fenjeru,
koji je slao zlatnožuta zrnca svetlosti na sneg u koncentričnim
krugovima. Noć je zimi uvek tiha.
Putem, Lazar srete stražara, koji ga pogleda i nezainteresovano
podiže kragnu koporana, okrećući se na drugu stranu. Vetar je
postao jači i Lazar je požurio. Prišao je ogradi mosta. Odjednom,
učinilo mu se da vidi nešto u vodi. Stao je da bolje pogleda.
Nagnuo se preko ograde malo više, da vidi o čemu je reč, okliznuo
se i pao dole, u vodu. Jedan veliki ledeni blok ga je udario
u teme i smrskao mu lobanju.
Stražar nije ništa primetio, iako je trupkao u mestu da se zagreje
tek dvadesetak metara dalje.
Bila je to veoma hladna zima.
POPODNEVNI
RAZGOVORI
Već godinu,
možda i dve, Lazar spava samo sa tuđim ženama. Nisu baš sve
udate, ali su uven na neki način vezane za druge muškarce.
Veoma brzo, one upoznaju svoje mladiće, verenike ili muževe
sa Lazarom, ovi ga 'odobre' i okarakterišu kao bezopasnog. "Uz
Lazara, jednoj ženi se ništa ne može dogoditi." Ni tračka
ljubomore. Jedna devojka, koja je veoma vezana za svog verenika
čak mu je rekla: - Kad spavam s tobom, ne varam ga. Neko drugi
bio bi prevara, ti ne.
Njen verenik, inače, voli da povremeno svrati do Lazara na čašu
vina. Tad razgovaraju o politici, literaturi, muzici.
Ima u tome nekog perverznog zadovoljstva, ponekad.
EKSPRES
RESTORAN
Lazar
je naručio kroasane i belu kafu. Kroasani su bili tvrdi, a bela
kafa hladna.
PRŽENICE
Lazar
svako jutro pravi prženice. Zamota ih onako tople u šarenu hartiju
i nosi u džepu od kaputa na posao. Čim stigne u kancelariju,
okači kaput na vešalicu, i zaboravi na prženice u džepu. Oko
podne ogladni i siđe u kafeteriju preko puta na omlet i čašu
vina.
Kad pođe sa posla, otkrije prženice u džepu i baci ih, jer su
tada sasvim hladne i stegnute.
NA
PLAŽI
Tri dečaka
se šetaju po plaži. Razgovaraju. Lazar leži iza stene, sunča
se, prisluškuje njihov razgovor:
- A kad se pojavi crna ptica, tri puta obleti oko nekog, tri
puta grakne i nestane... to znači...
- To znači da će taj neko umreti. – nastavio je drugi dečak.
Lazar je rešio da se zabavi. Pretvorio se u crnu pticu, poleteo,
i oblećući tri puta oko dečaka, tri puta zagraktao.
Te večeri sva tri dečaka su dobila proliv, verovatno od zelenog
voća što su ga jeli krišom, iz susedovog voćnjaka.
TIRKIZNI
KONAC
Majka
je poslala Lazara u robnu kuću da kupi tirkizni konac. Putem,
Lazar je sreo starog prijatelja, još iz rata, i pošao s njim
u bistro, na čašicu pastisa. Uveče, kad se vratio kući bez konca,
majka ga je gađala drvenim uloškom za cipele. Lazar se zaključao
u kupatilo i plakao.
JUTRO
Po treći
put Lazar je ugasio tek upaljenu cigaretu. Uzeo je čašu i hteo
da naglo popije svo vino, ali videvši da je boca već prazna,
rešio je da tih poslednjih nekoliko gutljaja popije polako.
Posegnuo je za paketićem cigareta, ali se setio da mu se zapravo
ne puši i spustio ruke na stolnjak. Zagledao se u svoje nokte.
Zatim je pogledao njene ruke, koje su držale šoljicu za kafu,
blago drhteći. Ovi nokti bili su drugačiji: jarko crveno obojeni,
dugački, preteći.
- Zašto bojiš rožnate izrasline na vrhovima prstiju?
Ona je pogledala u svoje ruke, pa u Lazara:
- Molim te, ne budi takav glupak u rano jutro.
Lazar je zaćutao.
Biće to jedan od onih dana.
ŠEĆER
U restoran
je ušla jedna veoma visoka žena sa natapiranom i nalakiranom
frizurom.
Lazarev Prijatelj je otpio gutljaj kafe, dodao još kašičicu
šećera – šestu, koliko je Lazar uspeo da prebroji – i mešajući
kafu rekao:
- Lak za kosu je proizvod ljudskog otuđenja. Njega koriste žene
koje ni ne pomišljaju da će ih neko pomilovati po kosi.
NEDELJA
POPODNE
Sparno
je. Prozor je otvoren. Spolja dolaze toplota, mirisi i buka.
Susedi sa sprata ispod pripremaju kari. Iz neodređenog pravca
čuje se francuska šansona. Jedna ista ploča meseacima. Na sredini
preskače, pa nevidljiva ruka ponekad gurne gramofonsku iglu
koji milimetar dalje. Neko gleda televiziju. Spiker kaže da
se popodne očekuju pljuskovi, možda čak i malo grada. Sve u
svemu, lepo vreme. Samo sparno. Lazar prilazi prozoru. Pod u
njegovoj sobi je o trulih dasaka koje krckaju i sablasno se
klate kad staneš na njih. Hoda polako. Svaku dasku prvo opipa
prstima pre nego što stane svom težinom. Kao onomad u močvari,
kad su išli u lov na patke, kod Veneta, a nisu imali novca da
iznajme čamac ili bar plate vodiča. Sa prozora se vide krovovi
stambenih zgrada, dimnjaci neke fabrike, sivo nebo (neko reče
kao boja televizijskog ekrana postavljenog na pogrešnu frekvenciju).
Ako se nagne, Lazar vidi ulicu, na ulici automobile, parking
satove, kontejnere za smeće, jedno crveno sanduče za poštu i
ponekog čoveka.
ECCE
DEVS FORTIOR ME, QVI VENIENS DOMINABITVR MICHI
Čitavo
selo je, i pored strahovite vrućine bilo okupljeno oko spomenika
Revoluciji. Muškarci su igrali balote i triktrak u bašti kantine,
žene su nešto šaptale, pokazivale, smejale se pokrivajući usta
rukom, deca su trčala levo – desno, umazana voćem. Lazar je
sedeo na verandi Casina de la Silva u stolici za ljuljanje,
pio topao Anis del Mono sa šećernom trskom, bezvoljno
terao muve i gledao preko malog trga na vulkan u daljini, vrha
prekrivenog snegom: Quauhnahuac. Lekar i pijani bivši
britanski konzul otišli su još pre dva sata, noseći rekete za
tenis. Znači, očekuje se jedno dosadno popodne.
Odjednom, iza ugla, pojavio se Jovan, raščupan i u krpama, kao
i obično, i uzviknuo:
- Ego vox clamantis in deserto – parate viam Domini qui est
per omnia saecula benedictus!
Sve se utišalo, čule su se samo muve, kako zuje. Trg je netremice
gledao u smeru koji je pokazivala Jovanova ruka. Odande se najzad
dovukao mali, rundavi pas, isplaženog jezika. Lazar je uzdahnuo,
pogledao u svoje piće i rekao, više za sebe:
- Eh, kad bi bar bilo malo leda...
PROLOG
Sunce
je zašlo. Lazar zakopčava poslednje dugme na prsluku, pred ogledalom
proverava čvor na kravati i poštapajući se, polako ide ka Al
Aktaru – malom baru u Sulejman-Pašinoj ulici. Vrućina pritiska
i u mraku. Lazar sedi za svojim stolom u uglu, sa čašicom araka
od mastike – koji pije jer ga podseća na uzo, i tankom indijskom
cigarom među zubima. Manžete od kaučuka mu, kao i obično, smetaju,
i on ih u pomrčini neprimetno otkopčava. U restoran svako veče
dolaze studenti, lučki radnici, berberin od preko puta – turski
špijun, inače, i penzionisani policijski komesar – kabalista.
Sede, ćute, čekaju. Da se nešto desi.
- Garçon, kam wahéd... i donesite mi još jednu...
***
Poginuo
je glupo, u jednom nepotrebnom dvoboju.
Ubio ga je neki natporučnik Koen iz Čeških Buđejovica, sin rabina,
koji je prešao u katoličanstvo i prijavio se u vojsku da ga
roditelji ne bi oženili.
