rupe
izbuši rupe
u meni, kroz koje ću
se u noć izliti
vrelu, gladnu, što
proždire me i bljuje
tebi u grlo.
gutaj. ne žvaći.
zažmuri i usni med
šita, a krv nek me
raspe ko polen,
seme što noću klija.
osvit mi ne da
da ostanem tu
prikriven i gledam te
golu kako sanjaš.
iznutra.
Govno
u uglu
potajno puca – stari.
Napolju vreo dan.
mimohod
sunce na licu?
prišiveni kapci slute...
uhvati hladan dah,
dan je momenat u magli,
znak koji promakne se razbija o zid,
ovaj dan - jedna opna manje
na tankoj ljušturi smrti. smej se.
zadrži ga, nek reže,
odgrizi komad jutarnjeg smoga,
arpedja se razlivaju plastičnom
dolinom gmižu deca satrta u sredu.
entropija betona – med u plućima.
ispusti
dah kroz zube,
u ustima što ostane ispljuni,
raznesi dokaze o truleži iznutra,
kroz prozirne šake u nebo zaviri.
snovi ne umiru, kroz eho beže od smrti.
dan
izmiče,
znakova sve manje...
jebote...
Upijam
suton,
taj šum uvelog lišća.
Kontejner tinja.
crveni
korov
sanjivi bulje kroz
neuroplazmatični
zid, tanku opnu što po svima se topi.
175 bpm – na domaku su prvog daha,
nano-rosa i plamteće koplje, silikonskom
dolinom sneg histerično cvrči – esid,
sa poslednjeg sprata sveta TV pada.
seme načinje, u
holo-suton beton cepa,
crvena vutra po uglovima Zemlje niče
- kristalno LCD nebo razbija; duboki
akordi psalama vam teška čela celivaju,
dilej živih slika iz detinjstva mute:
voda, pesak, sunce... smrt van neona...
...sa Siona ...grme
dabovi,
bljesak s neba,
plamen Vavilona.
