UVODNI STIHOVI ZA IZLOŽBU

Gde se sve groblja nalaze ko u njima spava
Da li spava il udara u liru
Po grobljima šetaju letnje zveri
A samci u vreme divljih ruža kidaju cvetove
Za domamu dragana koje sede na visokim pragovima
I crne se kao da su urezane
Kupaju se skidajući izliv posle ljubavi
Na česmama ispod planina gde se nisu održavale
bitke
Niti su u bilju vojskovodje silovale nevernicu

Samci u grobljima tragaju ruže a klesači
Vešaju torbe s alatom o znak groba
Pastiri preko humke prostiru prekrivače
Da se suše ako je kiša lila lila
A crne udovice zamišljaju da su muževi živi
I doživljavaju orgazam histerično vrište
Groblja u horu pevaju
Hor dubokih glasova
Iako svaki put u groblja vodi
Groblja biljem pokrivena il gola

PLANINA

2

Orao na panj slete ispija dete
Raskljuvava telo užasne oči
U ruci jabuka prezelena
A majka još ništa ne zna
Grabljivica
Briše kljun o trulež
Kosa
Bestelesnost
A majka još ništa ne zna
Rublje pere

REČI ČOVEKA KOJI PLAČE

dva sina ranjena puna jada
dva sina i njihova bela bespuća
crnu dvorkinju crno jato piju
njenu svečanu haljinu u cvetnjak odneše
sitna deca golim trbusima osvetljavaju
putove što vode u zagledan krah
i pepeo kome je dan sprženih krunica
još uvek majke viču na sirotišta
samoubici nema mesta u našem groblju
sasvim bela noćišta oplakuju zvezde
jure me utvare kao leto nepotrebno
na veliko drvo penje se pastir i pesnik

GUBIMO SE

ja neću danas da poludim
jer divni mrav proučava moje biće
a neko crne sastanke ugovara otac kreće
stopala mu puna trnja on posrće
a iz naše kuće godinama se izvlači
tužan zvuk te stare svirale
to nama nešto preti bojim se
pa odabiram cvet da u sandžaku sve rastužim

RAFET SPAVA

magla nečije čelo steže ovo veče
kiša ulazi u jezivi grob mog brata
i nešto počelo njegovo telo da žvaće
i ono mesto na licu gde sam ga poljubio
prvi i jedini put a vek beži
tvoja bašta i cveće ponovo kisne
samo majka ponekad noću vrisne
i moli da je jesenas lepo da je sinu dobro
dođi brate jedno jutro malo
kupio sam ti novu sviralu
ti nisi umro

PROPAST

ništa nema u svetu proleća
ovde ovo nepostojeće mesto
dok moje telo završava loše
obešen od mutnih voda nošen
moju usnu pokušava pseto
jer glava je moja puna smeća
sva uništena i nestaće bestelesna
dolivam otrov na svoj zatrovani deo
i bludnice koje umiru preteći
i taj pogreb pored puta od prašine beo
još se krećem crnom svom potopu
u životu neću više ni za stopu

STRADALNIK DVA

ludi Rizvan most obara
prolazi reka ja mislim odstupa vojska
i pali kuće u nemoći
beže deca ispred razjarene rulje
noć ih guta kao vatra rublje
beže deca pada im odeća
gore starice gore trule grede
gori otrov gore žuta kao dukat zrna
gore dlakava očeva prsa
kao da ne prolazi reka ne odstupa vojska
no Rizvan plače iza gubilišta
il se vraća s puta pa groblju greši
a odstupa vojska i prolazi reka
ili Rizvan juri srnu da dodje do leka