Kako naći put koji vodi do tebe?
Kako naći mir kad je svega nestalo?
(pesmu “Sve smo mogli mi” pamtimo po
glasu Jadranke Stojaković)

Kad bolje razmislim, istorija ove zemlje, pa tako i naše privatne biografije, mogla bi još i najbolje da se predstavi a možda i razume kroz, uz pomoć, ili jednostavno - muzikom. Muzika je stalna pratnja, često i najava svih važnih zbivanja. Ona je dokument koji ne podleže lažiranju. Ono smo što pevamo i sviramo.

Meteori

Igrom slučaja stanujem u muzičkoj kutiji otkada znam za sebe. Zahvaljujući roditeljima profesionalnim horskim pevačima, tj. činjenici da nisu imali kome da me ostave kada su odlazili na posao, odrasla sam u muzičkim halama i uz gardarobere koji su u svojim sobama preko zvučnika učili napamet Baha, Mocarta, Verdija... I sama sam ubrzo počela da pevušim delove iz misa i rekvijema. To je bilo u najranijem detinjstvu. Za “Ringe ringe raja” morala sam da napunim određeni broj godina kako bi me primili u obdanište.
U vreme kada sam prešla na “Pioniri maleni” konačno smo dobili stan (tada se govorilo dobiti, danas zaraditi, dok je i jedno i drugo diskutabilno). Kupili smo fiću i njime obišli SFRJ nekoliko puta, kao i mnoge evropske zemlje. Nismo ni znali za vize, strahovali smo samo za auspuh koji je izgleda imao neku fabričku grešku. Tako da mi nikada neće biti jasno kako smo se u tom fići uspentrali na Meteore, ali zato znam zašto su nam govorili da dobro pazimo na pasoše. Jugoslovenski pasoši su se visoko kotirali kod lopova, a lopovi znaju šta rade.
Uz ostali nameštaj na kredit, kupili smo i gramofon. Približavao se kraj mog osnovnog obrazovanja, a počinjala je euforija zvana “Bijelo dugme”. Moji su i dalje pevali Lakrimozu, dok sam ja tada već ostajala sama kod kuće sa uputstvom da “nikome ne otvaram vrata a naročito ne čiki koji naplaćuje struju”. Mogla sam slobodno da đuskam uz tu jednu ploču. Uskoro smo poludeli za grupom “Kvin” i “Boemskom rapsodijom”, a Beograd i dan danas pamti koncert Tine Tarner tih, 70-tih godina. Trideset godina kasnije, u Beču, saznajem sasvim slučajno od jednog novinara da je i Milovan Đilas obožavao Tinu Tarner. Muzika zaista ne poznaje granice. Naime, kada je moj sagovornik došao u Beograd da intervjuiše čuvenog unutrašnjeg disidenta, ovaj mu je na kraju razgovora predložio da se malo opuste od teških tema uz jednu izvrsnu video kasetu. Bio je to snimak koncerta Tine Tarner.
Moje detinjstvo su takođe obeležili festivali. Opatija, Beogradsko proleće, Split... iako ih je bilo dosta jedva bih sačekala sledeći. Živela sam za letovanja i festivale. Kada bi mene neko pitao, onu “staru” Jugoslaviju koja nam je tada delovala mnogo mlađa nazvala bih po nekom od festivala, ili pesama koje sam na njima čula. “Poklanjala si al’ si krala”, “Vino i gitare”, “Milo moje”, “Tražiš oproštaj” - upijala sam te reči i melodije do te mere da ih još uvek savršeno pamtim. Obožavala sam festivale i ludela za pojedinim pevačima, preterano, kako se i dan danas unosim u ono što volim. Sećam se da je jedne godine moja majka morala da zamoli Gabi Novak da mi se javi telefonom kako bih se uverila da je živa, budući da je neposredno pred festival slomila nogu i nije mogla da dođe u Beograd. Zahvaljujući ocu našla sam se u garderobi Bisere Veletanlić. Ja, koja sam imala sve njene ploče, sakupljala fotografije iz novina, noćima posle toga nisam mogla da spavam, naročito kada me je Bisera odmah po nastupu vrlo ozbiljno pitala “Kako je bilo?”. Mojim roditeljima je sve to naravno bilo smešno, budući da su u pitanju bile njihove kolege sa kojima su nastupali, putovali, družili se. Ali ja sam zato imala pun doživljaj kada mi je Davorin Popović poklonio sliku sa sve srcem probodenim strelom - “dragoj Mariji”. Ne, to radovanje se ne da opisati, zato i ne pokušavam. Ono što pokušavam jeste da shvatim zbog čega trideset godina kasnije uzdrhtim svaki put kada čujem “Večeras želim za te biti ljepa”, “I noćas ako sluša nek čuje bol”, “Nikad više”.

Usmereno obrazovanje

Kad sam završila osmi razred, roditelji su me častili letovanjem u Španiji. I dalje smo rabili onog istog fiću, ali smo mogli da uplatimo Španiju na nekoliko rata. Na tom putovanju kupila sam jedini muzički instrument koji sam ikada u životu kupila. Razume se, gitaru. Već naredne godine morali smo da prodamo klavir jer plate više nisu bile dovoljne da pokriju mesec. Pevalo se “Od Vardara pa do Triglava”, ali na toj relaciji je već počelo da se dešava nešto zloslutno. “Bijelo dugme” palilo je publiku diljem čitave zemlje čiji je oblik tada podsećao na papagaja pesmom “Ko ne sluša pjesmu slušat će oluju”. Moja generacija borila se sa na brzinu sklepanim nastavnim programom i gnevom gimnazijskih profesora koji su imperativno morali da prihvate usmereno obrazovanje, šta god to značilo. Gotovo da smo bili oboleli od bolno preuranjenog pitanja “a šta ću biti u životu?” na koje smo morali da odgovorimo kako bismo se upisali u drugi razred srednje škole.
Kada vam jedan od najgorih đaka (Stipe Šuvar je išao u školu sa majkom moje drugarice koja ga je, kaže, retko viđala na časovima) reformiše obrazovanje, tu već nešto duboko nije u redu. Ali mi smo bili mladi (mladost i dalje vidim kao jedini prihvatljivi režim), smehom smo se obračunavali sa dilemama tipa da li da upišem kobasičarski ili kišobrandžijski smer, i nismo prestali da pevušimo “Računajte na nas”. Negde otprilike u to vreme formira se moja fobija od gradskog prevoza budući da prvi put živim u naselju, na Banjici. “Mali Harlem”, kako su zvali to naselje, bila je jedina lokacija gde je moja porodica mogla da dobije proširenje, tj. jednoiposoban stan. Puno vremena provodim u autobusu, ili u koloni grupe građana koja “obara četrnaesti kilometar” kada se autobus pokvari. Tako počinjem sve više da se družim sa narodom ne sluteći da će taj vid socijalizacije postati obeležje jedne epohe.
U drugom razredu srednje škole zapisala sam 17. pesama. Pokazala sam ih profesorki književnosti, ali ona se toliko začudila što pesme nisu ljubavne da sam se postidela i rešila da više ne napišem ni stih. Te godine je umro Tito. Sahrana je bila spektakularna, nešto nalik samitu svetskih lidera. Moji roditelji su zajedno sa svim ostalim raspoloživim horovima satima statirali i povremeno pevali sa nekih ogromnih tribina. Pravo je čudo da na rubu tog ambisa niko nije poginuo, mada su se neke koleginice iz alta i soprana, tojest iz prvog reda, pogledavši dole srušile ko sveće, srećom u naručje drugih pevača. Čitava zemlja je bila danima u mimohodu. Umesto nastave, cela škola je milela ulicom Moše Pijade, na putu do Skupštine gde je bio izložen kovčeg. Šta je bilo u tom kovčegu ostala je tajna, no u masi se svašta događalo, neki su plakali, neki padali od onemoćalosti, neki ćaskali, neki načisto onemeli neverujući da je Tito uistinu umro. Doduše, ovi poslednji su u izvesnom smislu anticipirali budućnost, mada im to tada nije bilo ni na kraj pameti. Sećam se da me je neko od mimohodača pitao zašto ne plačem. “Pa ja ga nisam poznavala!” - odgovorila sam bez ikakve namere da budem duhovita. Ali jedna moja profesorka je čula taj odgovor i čim smo se vratili u učionice da tu nastavimo da plačemo, morala sam da obrazložim kako sam mogla da pravim viceve na jedan takav dan i uopšte - šta sam time htela da kažem? Tada mi je to bilo strašno, ali ubrzo sam shvatila da je mnogo strašnije kada vam isto pitanje postave u vezi sa pesmom.
Možda zvuči perverzno, ali činjenica je da smo najlepšu muziku slušali povodom sahrana velikana. Tokom dana žalosti radio je u našoj kući bio uključen non-stop. Nekrofiličarski muzički program je naročito prijao mojim roditeljima, budući da je sarajevska rok scena uveliko bujala, a njima, kako su govorili, “otpadale uši od tih mojih drekavaca”. Bio je to period kada je svako imao svoju muziku, slušalo se doslovno sve. Novih grupa je bilo u izobilju tako da princip šta je in a šta out nije uspevao da se nametne. Ja sam ludela za akustičarima, naročito beogradskim. Među malobrojnim longplejakama koje sam sačuvala nalaze se albumi grupa “Suncokret”, “S vremena na vreme”, potom Tamara i Nenad, Vlada i Bajka, isto tako Buco i Srđan, Ibrica Jusić itd. Za razliku od muzike sarajevskih rokera koja se, posebno u slučaju “Bijelog dugmeta” naslanja na folk, akustičari nude neki sasvim drugi zvuk koji bismo uslovno mogli nazvati urbanim. Tekstovi njihovih pesama bliži su onome što smatram poezijom, a mnoge melodije su i napisane na tekstove čuvenih pesnika. Prijao mi je, na primer, Laza Kostić u izvođenju “Suncokreta” i Tamare i Nenada, mada sam, kažem, slušala i jedno i drugo i treće.
Posle jedne saobraćajne nesreće na putu kroz Gorski Kotar, gde smo za dlaku izbegli sudbinu okupatorske vojske u tada popularnoj seriji “Kapelski kresovi”, prodajemo ono što je ostalo od automobila da više nikada ne bismo bili u stanju da kupimo novi. Prevoz postaje sve veći problem i ljudi počinju da kalkulišu sa posetama. Broj gostiju, ne samo u našoj kući, osetno se smanjio. Ljudi se već manje druže posebno tada postojeća i prilično velika “srednja klasa”. Pokušavam da i dalje pratim FEST, BEMUS, BITEF, ali posle nekoliko računa za taksi i više dugih putovanja kroz noć (po završetku filma “Gandi” peške sam se vratila kući od Centra Sava do Banjice) lagano posustajem. Kriza je širok pojam, ali i lični, sasvim konkretan. Redukcija muzike i filma za mene je značila krizu čak i u to “doba nevinosti” kako ono iz današnje perspektive ponekad izgleda.
Slušamo ploče, uporedo se spremamo za fakultete, okapavamo nad diferencijalnim ispitima koji su uslov za upis željenog fakulteta, s obzirom da smo kao petnaestogodišnjaci prilično omanuli u izboru “buduće profesije”. Uprkos činjenici da ni tada nisam imala ljubavnu pesmu, osmelila sam se da odem do redakcije tadašnjih “Pesničkih novina”. Tada sam prvi put upoznala jednog pesnika i objavila prvu pesmu. Mnogo godina kasnije razumeću reči Brane Petrovića izrečene pri tom susretu: “Jedno je pisati pesme, a drugo biti pesik. Ti si pesnik. Neka ti je Bog u pomoć!”

Skaline

O hoćemo li biti jednako tako čisti,
jednako tako jaki, jednako tako pusti,
i hoćemo li opet govorit riječi prave,
o hoćemo li biti jednako tako živi,
(stihovi Luke Paljetka za koje je muziku napisao Ibrica Jusić)

Bila je to 1982. Upisala sam se na Filološki fakultet i sva srećna krenula u svoj omiljeni grad-republiku, onaj na čijoj je zastavi tada pisalo Libertas. Zahvaljujući “Dubrovačkim ljetnjim igrama”, odnosno poslu mojih roditelja, u Dubrovniku sam još od svoje treće godine uživala svakog leta. Bila sam zaljubljena u taj grad-biće, kako sam ga zvala, osećala kako svaka uličica, svaki prozor priča svoju priču, prepuštala se muzici primorskog narečja gde je svaki vokal “uglazbljen”, volela taj dodir bosih stopala i kamenog pločnika. Te godine otišla sam u Dubrovnik sa jednim od onih bića koja još uvek složno žive u zajednici svih mojih ljubavi. U nekoj od naših skitnji upoznali smo ženu koja je svake godine dolazila u ovaj grad samo da bi slušala Ibricu Jusića na tada glavnoj uličnoj muzičkoj sceni - Skalinama. “Je l’ ste ga videli?” - pitala je svakoga na koga bi naišla te 1982. Ispratili smo leto do kraja u gradu u kojem je Milan Milišić napisao jednu od meni najdražih pesničkih knjiga, “Having a Good Time”, ali nismo uspeli da vidimo ni Ibricu ni njegovog Vagabunda. Jednoga dana primetili smo nekakvu gužvu kod Skalina. Radoznali, ugurali smo se u gomilu, pitali o čemu je reč, stranci su zbunjeno slegali ramenima, a onda sam začula glas milicajca: “Je l’ ovde neko govori engleski?!” “Da,” uskočim smesta, “ja govorim engleski, a šta se ovde dešava?” Milicajac, iznerviran brundanjem i ponekim glasnim negodovanjem iz rastuće grupe okupljenih ljudi, upire prstom na devojku sa gitarom, kaže: “Recite ovoj ovde da je zabranjeno muziciranje na ulici!” Rat je zvanično počeo 1991. Naravno da ni u najružnijim snovima nisam mogla da predvidim šta će se dogoditi deset godina kasnije, ali zabrana muzike za mene je bila, ostala i biće sasvim jasna objava rata.

O povratku ništa ne piše
sumrak je već na redu
čuje se vjetar na ledu
a jutra nema više.
Ne dajte da vas zavedu.
(stihovi Bertolda Brehta, a koje je takođe pevao “pevač sa Skalina”)

Već manje putujemo, novac počinje da ograničava naše kretnje. Lagano, ali sa jasnim znakovima ekspanzije, počinje intelektualni gastarbeit, proces koji će se nekoliko godina kasnije pretvoriti u ono što sociolozi nazivaju “odliv mozgova”. Tokom studija odlazim u London i tamo ostajem pet meseci radeći ilegalno kao sobarica kako bih preživela u tom gradu i kupila knjige koje ću kasnije prevoditi. Grad je prepun takvih ilegalaca iz cele Jugoslavije - kelnera, piljara, građevinskih radnika koji studiraju a neki su već i diplomirali medicinu, elektrotehniku, književnost, slikarstvo... Još kupujemo povratne karte, i dalje sve to vidimo kao jedno zanimljivo mladalačko iskustvo, ne primećujemo rane simptome Pada koji će nas uskoro saterati u ponavljanje jedne jedine rečenice: “Ma to je samo privremeno.”
U mnogima od nas, iako to nismo znali, uveliko je začet sindrom privremenog življena, a u Beogradu jača beogradska rok scena. Okupljamo se na koncertima “Idola”, “Ekatarine”, “Električnog orgazma”, ali u ništa manjem broju i na nastupima grupa “Film”, “Atomsko sklonište”, “Haustor”, “Parni valjak”... Brat i ja pošteno izdvajamo jednake sume svako iz svog džeparca i pravimo zajedničku kolekciju ploča grupe “Azra”. Davno je to bilo, ili se bar tako čini, ali pomislim ponekad: da li je poneo sa sobom “svoj deo” u Kanadu? Znam samo da je kod njega ostala “Gracija”, pošto je ja nemam. Kako god, tada se niko nije pitao “kome pripada Džoni Štulić?”. Naizgled, sve je bilo na svom mestu, pa i glava Ive Andrića na spomeniku u Višegradu.
Počinju problemi na fakultetu. Najpre mi nije jasno zašto, o čemu je reč, čudim se. Bila sam jedna od pet najboljih studenata, odjednom ili padam na ispitima ili dobijam šestice. Koincidentno, obrađivali smo Danteov “Pakao” u vreme kada sam dobila poziv da sarađujem sa KPJ, a za koju sam, iskreno rečeno, mislila da više i ne postoji. Sve i da nije postojala baš ta partija, vladao je i, tada ću shvatiti, uvek će vladati mehanizam - ta strašna reč i još gori pojam čije upoznavanje, odnosno sudar sa mehanizmom, označava zapravo inicijaciju u ono što nazivamo društvom. Važno je pripadati. Tačnije, kobno je ne pripadati. Ali ja sam za tako krupnu lekciju bila beba, ništa mi nije bilo jasno, osim da neko od mene traži nešto što nikako ne mogu da ispunim. Danas za takav svoj stav, naravno u šali, kažem da je krivo pogrešno vaspitanje. Roditelji su nas učili da budemo pošteni, a lepo kaže stara narodna da niko ne može da vas uništi tako kao roditelj. Doduše, ima raznih roditelja, što sam shvatila i pre nego što su me oborili na diplomskom, dok su neke kolege sa mnogo manje znanja i ambicija slavile devetke i desetke. No dobro, mislila sam, nakon što sam zahvaljujući svojoj bandoglavosti ipak diplomirala - dobila sam još jednu bitku, idemo dalje. I išli smo, neko u starim neko u novim patikama, dalje, jer kuda bismo inače, ne zapažajući da godine prolaze umornim korakom.
I dok sam se, budući “neposlušna”, borila da objavim prvu, pa drugu (i tako redom) knjigu, hor mojih roditelja prestao je da izvodi klasična dela; “Misu po Mateju” zamenile su novokomponovane partizanske pesme, a taj repertoar, logično, nije zanimao nikoga u inostranstvu. Pevali su nešto poput “Bombama bombicama”, naučili napamet sve puteve od Vardara do Triglava, lagano klizili u potištenost i ubrzo u penziju.
1989. godine sam diplomirala i otišla na svoje poslednje letovanje. Na putu do Rodosa, u autobusu smo slusali Džipsi Kings. Bilo je veselo, lepo, a i jeftino - agencija “Delfin” omogućila nam je otplatu u šest rata. Putovanje brodom od Atine do Rodosa trajalo je devetnaest sati, a zalazak sunca na otvorenom moru biće nešto najlepše što će me održavati u životu sledećih deset godina. 1999. sam se ponovo našla u Grčkoj. Ali tada više nismo bili turisti već izbeglice. Ja sam doputovala iz Amerike gde sam bila upravo magistrirala, majka, otac i baka su pobegli iz bombardovanog Beograda. Beg i nije prava reč, budući da su u svim našim telefonskim razgovorima ponavljali da žele da ostanu tu gde jesu, u Beogradu, u svom stanu, govorili da su toliko izmrcvareni da im je svejedno i ako poginu, a na kraju obavezno dodali “nemoj da brineš”. Moja avionska karta za Beograd je propala jer Beograd više nije imao aerodrom. 1999. okupili smo se u Grčkoj kako bismo se nakon tri godine razdvojenosti videli. Uverivši se da nam je Elada i tada, takvima, najblaže rečeno rastrojenima, donela mir, učinila čudo drugim rečima, počela sam da maštam o životu na nekom grčkom ostrvu kao konačnom rešenju.

Crying Time

Devedesete su, znamo to bolno dobro, godine rata. Nekome je bio prvi, neko je tvrdio da rat nikada nije ni prestao, moja baka je izjavila da joj ovoga puta ne pada na pamet da se oko toga uzbuđuje budući da je stara i da joj je ovo četvrti rat. Insistirala je da se kako znamo i umemo snađemo i da joj ne uskratimo frizera i pedikira. Ljudi su u to vreme uveliko radili po kućama. Našli smo frizerku koja je malo naplaćivala za šišanje i trajnu, ali smo zato morali da slušamo duge propovedi o Jehovinim svedocima. Sve ima svoju cenu, a u to vreme cene su počele naglo da rastu da ni dan danas ne bi bile zadovoljne svojom visinom. Zemlja je plamtela, a raznorazne verske zajednice, sekte, vračare i lažni iscelitelji bujali su kao korov. Ovo je ovde Balkan, pevao je Bajaga. Time je, nažalost, sve rečeno. Balkan je zaista primer “otvorenog dela” što se tiče ratova i neprestanih turbulencija.
Godine smrti i neupamćene inflacije, godine kada smo “umirali zajedno sa kućnim aparatima”, kako je rekla jedna književnica pre nego što je odbegla u Kanadu, kada smo shvatili koliko smo uistinu nemoćni, a opet nismo znali šta ćemo pre - da krijemo naše momke od vojne policije, da nabavljamo hranu po okolnim zemljama, da idemo na sahrane, da idemo na ispraćaje naših inženjera, lekara, hemičara, fizičara, režisera, pisaca... koji su ovoga puta kupovali kartu u jednom pravcu uglavnom za “novi svet”. Osiromašili smo tragično, ali smo zato u kratkom roku uspeli trajno da obogatimo Ameriku, Kanadu, Australiju, Novi Zeland.
Jedna mladost jedan svijet nade raste tiho u srcu tvom. Drugi za te ovaj svijet grade s malo prave istine u tom. “Dnevnik jedne ljubavi” Josipe Lisac i danas smatram najvrednijom pločom u svojoj kolekciji. Presnimavali smo ga tih godina na trake do u beskraj i slali našima “preko bare”. O ljubavi može da peva samo ljubav. “Jednu ljubav” za Josipu Lisac napisao je Karlo Metikoš. On je umro početkom 90-tih u svom domu. Ipak, ili bez “ipak”, Karlo je po meni žrtva rata, a njegova smrt objava jedne duge muzičke pauze.
Radim honorarno u Radio Beogradu, tačnije u emisiji “Program u boji”. Treba znati da je tu emisiju stvorio Mario Rosi. Treba pamtiti njegovo ime. Pamćenje je krhko, naročito kada se događaji nižu nemilosrdnom brzinom. Mario nas je napustio ne dugo nakon odlaska pisca “jedne ljubavi”. Međutim, koliko god da je sve oko nas odvratno, mi smo, moram to da kažem bez nepotrebne skromnosti, jedna sjajna ekipa, borimo se na svoj način, lepotom i kvalitetom priloga, izvrsnom muzikom za koju je najzaslužnija legendarna Snežana Misić, jasnim komentarima na datu situaciju. Utučena zbog svega što se dešava, presrećna sam što radim sa Nikolom Mirkovim, Ljiljanom Ilić, Ljubom Simovićem, Aleksandrom Ilićem, Milicom Dragojlović, Vesnom Dabić, ĐorđemVlajićem i još nekolicinom kolega. Učim zanat koji izuzetno volim i koji će mi, ko zna, možda biti i potreban jednog dana. U naletu famoznih “čistki” koje su na RTS-u lako je verovati počele i pre 94-te, najpre je zbrisan “Program u boji”. Neko ostaje bez posla, nekoga šalju na prinudni odmor, neko, kao na primer ja, odlazi sa radnog mesta a da se nikada nije ni zaposlio. Naime, polagala sam devet audicija kako bih svoj status “počasnog” saradnika prevela u onaj za koji se prima plata. Međutim, intervencije stižu sa “najviših mesta”, dolaze neki novi ljudi, dok mi, “obojeni”, poslednjim snagama zadržavamo suze u sebi, ne damo nijednoj da kane i odlazimo kako dolikuje - sa osmehom.
Slušali smo “dobre stare stvari” i rimejkove, na osnovu čega bi neko olako mogao zaključiti da je to vreme čiste nostalgije. Ali da li je tako? Da li je to prava reč? U nostalgiju sam prvi put počela da sumnjam tokom muzičkog događaja koji je po mom osećanju nešto što je obeležilo muzički i ne samo muzički život Beograda u tom periodu. Reč je o ponovnom okupljanju beogradskih akustičara nakon 20. godina pauze i njihovom koncertu u Domu omladine. Niko, a najmanje organizatori, nije mogao da sluti da će tolika masa sveta nahrupiti da čuje “Suncokrete”, “S vremena na vreme”, Tamaru i Nenada, Vladu i Bajku. Nas nekoliko “obojenih” krenuli smo na koncert direktno sa programa, mirnim korakom, ubeđeni da ćemo ne samo naći mesta za sedenje, nego da u publici neće biti više od 30-tak nekih nas, “nostalgičara”. Ali dogodilo se nešto neverovatno! I vrlo indikativno, nešto o čemu dan-danas razmišljam. Ne samo što smo se jedva probili kroz masu do ulaza u zgradu (gde smo smesta potražili Vladu da nas “preko veze” uvede), nego što sve do kraja konceta nije bilo načina da uđemo u salu, već smo na jednoj nozi stajali kraj bine. I tu smo konačno zaplakali. Jer tu publiku, zbog koje nas je posle danima bolela kičma, sačinjavali su klinci, deca koja očigledno više nisu bila deca, uglavnom mladi ljudi rođeni upravo onih godina kada su pomenute grupe prestale sa radom! Oni su znali sve tekstove napamet. Oni su sve vreme pevali zajedno sa muzičarima. Koncert je umesto predviđenih sat i po trajao tri sata. Usled gužve i zagušljivosti, povremeno bi izneli nekog onesvešćenog, ali taj se ubrzo vraćao, nazad u salu, i ponovo pevao! Uopšte mi nije jasno kako su muzičari sve to izdržali budući da uzbuđenje nije jenjavalo, budući da su neprestano plakali na sceni. Iako sam, rekoh, od detinjstva pohodila muzičke događaje, tako nešto nikada nisam doživela. Tu vrstu gladi. Tu gozbu!
Bilo je to zaista crying time, ali sa najlepšim povodom koji je u to vreme mogao da se zamisli. A šta se tu zapravo događalo? Kako je moguće da su ti klinci, rođeni u vreme povlačenja beogradskih akustičara, znali napamet sve njihove tekstove? Koliko ja znam o muzici koju su slušali moji roditelji kao tinejdžeri? Iskreno - vrlo malo. Taj koncert ozbiljno je doveo u pitanje pojam nostalgije, pa tako i jugonostalgije, a otvorio pitanje praznine, njenih razmera, i sasvim normalne čežnje, vapaja za kvalitetom, bez obzira iz koje godine taj kvalitet datira. Tada sam prvi put u svojoj glavi začula reč nedostajanje.

New Age

Po ulicama lete bezvredne novčanice, bilijarde dinara koje ljudi bacaju kroz prozor poput konfeta, neki ih koriste i umesto tapeta, a za to vreme turbo-sile doživljavaju vrhunac svoje moći. Seksi vračare, vidari kojima se “javlja” i lažni prestolonaslednici iz raznoraznih zemalja ubrzano se umnožavaju. Narod u beznađu plaća ta javljanja i posete “aristokratiji” nemačkim markama. Živimo neku vrstu parodije Eliotove “Puste zemlje”. Uz oružje, drogu i trgovinu ljudskim organima, prostitucija postaje glavni biznis. Na ceni su mlade devojke sa znanjem nekoliko stranih jezika, te deca dakako oba pola. Ponuda je velika tako da seksa ima za svačiji džep; u nekim slučajevima kilogram mesa u prodavnici skuplji je od nekoliko kilograma ljudske zadnjice. Apoteke su prazne, igramo neku vrstu prinudnog ruskog ruleta tako što na pijacama kupujemo medikamente najrazličitijeg porekla. Toliko ima smrti da smo oguglali na pojedinačne slučajeve - ljudi ne ginu samo na ratištima, već i od lažne šljivovice, pljeskavica od psećeg mesa, kineske antibiotik-kreme, neko se i bez svega toga ugasi od tuge. Vlast neometano vlada.
1996. počinju čuveni šestomesečni protesti. Muzika ustupa mesto uzastopnim uzvicima “bando crvena!”. To vičemo i to slušamo po ceo dan. Trećeg meseca protesta, sticajem okolnosti odlazim u Ameriku. Tamo je, pak, najgledaniji film CNN News, a u njemu Srbi glavni glumci. Ukupno uzevši, svi smo loši momci zato što gotovo stoprocentno podržavamo ozloglašenog predsednika (čast pojedincima kojima je omogućeno da uz dobru novčanu nadoknadu pišu manje-više nemušte antiratne tekstove za The New York Times). Uglavnom “ovi što tamo demonstriraju naprosto su neozbiljni - pogledajte dame i gospodo - još su i pse poveli sa sobom, pa neki i akvarijume, još se i smeju, pevaju!”.
Imigranti su se izolovali svako u svoj folk, dok Amerikanci pretežno slušaju nešto što se zove New Age. Stvarno sam se trudila, ali nikada nisam shvatila šta to znači. Šta sve podrazumeva to novo doba? Kada sam u muzičkim prodavnicama pokušavala da dobijem odgovor na ovo pitanje, prodavac bi ispružio ruku pokazujući beskonačne redove CD-ova na kojima je bilo zapravo sve što nije džez, kantri ili hevi metal. Vremenom, usavršavajući svoju ulogu legal alien, što bi rekao Sting, uvidela sam da se ono što dominira zove “ambijentalna muzika”, koja opet ima više podvrsta od kojih je meni bila najzanimljivija elevator music. Vozite se recimo liftom na neki stoti sprat, a nešto fino vam gudi, što neodređenije to bolje, komponovano specijalno sa ciljem da vam skrati muke. Čitav taj novi talas usredsređen je zapravo na smirivanje živaca u raznim situacijama. Nešto poput sredstava za umirenje. Što je i razumljivo, jer kad malo duže boravite u toj zemlji počinjete da čeznete za bilo čim što je stress-free.
Zahvaljujući pirateriji uspevam da od bedne stipendije (koja mi je uredno ukinuta kada je počelo bombardovanje) nahranim svoj vokmen i onim što se sluša “kod kuće”, ali i ponekom ambijentalnom uspavankom. Glagol u upotrebi glasi valjati. Po mom uvidu, u Americi su tih godina najbolje prolazili oni koji su valjali sve što je imalo bilo kakve veze sa rodnom grudom - ajvar, kore za gibanicu, kajmak, krstače i krstiće, novine od pre mesec dana, muziku. Potrošači ovih proizvoda nisu ljudi koji pripadaju takozvanoj “staroj emigraciji”. Oni su se već odavno pomirili sa hamburgerima. Glavne mušterije smo mi, novopridošli, koji još nismo stigli da obradimo temu nostalgije, već nam se naprosto jede ajvar i sluša Ekaterina Velika.
U Beograd dolazim 2000. godine. Bio je to 25. maj, ponovo igrom slučaja. U međuvremenu se desilo sve to što se desilo, mnogo toga nastavilo da se dešava. Istorija će zabeležiti gigantski korak prelomnog trenutka između srušenog Avalskog tornja i petooktobarske revolucije. Za diskografske kuće koje su nastale tokom “dest godina mraka” i normalno nastavile sa radom kada je taj mrak ukinut, jaz imeđu bivšeg i sadašnjeg nije baš tako velik. Naprotiv, one se razvijaju prilično brzim tempom puneći tržište nekom vrstom hermafroditske muzike za koju se ne zna da li je folk, turbo, pop ili nešto četvrto. I ne treba da se zna. Važno je da primitivistički (umesto good old narodnjačkog) glamur hara i da se ukida bilo kakva vrsta razlike osim one između bogatih (koje na groteskni način simbolizuju ti novi hibridni muzičari) i siromašnih. Spotovi u kojima sveže muzičke zvezde voze najskuplja kola, nose isključivo garderobu sa “brendom”, hodaju bosi po ogromnim vilama ili po plažama najskupljih letovališta, u potpunom su skladu sa sve popularnijim modnim revijama koje pohodi “nova elita” šepureći se svako sa svojim “stilistom”. I tako, otprilike, izgleda novo doba.

Made in Japan

Na američkom fakultetu učili su nas da su Evropljani glavni, odnosno jedini kolonijalizatori - sram ih bilo! Amerika je naravno nevina pošto nema dokaza, tj. Indijanaca. Privreda nije bila nikada uspešnija, a u američkim prodavnicama teško da možete da nađete bilo šta što nosi oznaku made in USA. Na markicama dominiraju Malezija, Tajvan, Kina, Indija i poneka latinoamerička zemlja. Ako izuzmemo one koji kupuju “brendove”, u srpskom odevanju zastupljena je ista geografija. To je zanimljiva tema za neko drugo razmišljanje - kako smo se i kada amerikanizovali, to jest globalizovali. Da li baš odskora ili i za to imamo “korene”? Doduše, na turskim gaćicama nisam zapazila nikakvu oznaku, mada ih već dovoljno dugo kupujem tako da smesta prepoznam zemlju porekla.
Srbija je jedna teško prepričljiva zemlja. Ni manje zemlje ni većeg izvoznika. Iako mislim da pratim tu delatnost naše ekonomije, malo-malo pa me nešto iznenadi. Ali i dirne!
Pre otprilike godinu dana gledala sam emisiju o jednom Japancu koji živi u Beogradu. Čovek je “naš zet”, kako se to ovde kaže. Naravno da je zaljubljen u Srbiju jer zašto bi inače u njoj živeo. Pored obilja zanimljivih tema o kojima je govorio, naš zet je za sam kraj emisije ostavio priču o muzici koju najviše voli da sluša. Rekavši da taj CD ne vadi iz automobila, zamolio je režiju da pritisne play bez prethodne najave numere i izvođača. I tada sam se, posle dugo, predugo vremena, osetila kao u nekom prelepom snu koji će večno da traje. Dok su se na ekranu lagano smenjivali japanski pejzaži, isceliteljski glas Jadranke Stojaković pevao je pesmu Alekse Šantića i to na japanskom - “Što te nema, što te nema”. Glas s neba. Stihovi razumljivi na svim jezicima. Blažena, ostala sam zaista nema. I poželela da ovu priču, ako je ikada ispričam, završim rečima Džona Kejdža: “Nemam šta da kažem, pa to i kažem”.