U oboru su se tiskale svinje kao u gradskom prevozu. Kada god bi moj stric ulazio da ih hrani, naletale bi na njega, žvalavile nogavice i zavlačile glave u kofu sa pomijama. Pokazivale su bez ikakvog zazora glad, na isti način na koji to rade i primitivni ljudi.
Jutros, kada je moj stric ušao u obor (kao i svako jutro, prljav, neobrijan, s kofom u ruci), istrčale su napolje tako da je potera za "izabranom" neuobičjeno dugo trajala.
- Predosećaju! - kaže moj stric i s filosofskim mirom oštri nož.
Dok jedna leži vezana, spremna za klanje, ostale svinje s nevericom prilaze hrani.
Ja ćutim. Logično.
- I čovek je nekada imao to čulo. - nastavlja moj stric. Pali čak i cigaretu.
- Koje čulo? - pitam, tek da bih nešto pitao. Ipak je meni ovo prvo klanje svinja. U svojstvu posmatrača.
- Kako koje?! Čulo za nesreću. Samo što je kod čoveka davno zakržljalo. - zapanjen je stric mojom neosetljivošću za teorijski pristup svinjokolju. Meni se povraća. Ne znam da li je i to logično. S obzirom da mi je prvi put, verovatno jeste.
Stric kleči nad svinjom i kolje je profesionalno, odmerenim pokretima. Nežno. Svinja skiči, stric kolje li kolje, a ostale svinje mirno, u mimohodu prilaze hrani. Dok krv lipti iz majušnog zaseka ispod grla, nožice se trzaju a umesto skičanja sada se čuje samo hropac negde, duboko iz stomaka. Prosto je neverovatno da život onolike svinje može da izduši kroz onolicnu rupu.
- Isto je ovako kada čoveka kolju. - pali narednu cigaretu moj stric, i s merakom odbija dimove, kao posle bilo kog drugog, dobro, obavljenog posla.
- Pušenje je štetno. - primećujem, jer me sramota da pitam odakle on zna kako čovek skiči kada ga kolju.
- Mnogo je ratova bilo na ovim prostorima. - odgovara moj stric, jer i sam zna, ne samo da je pušenje štetno, nego da mu je to zadovoljstvo lekar izričito zabranio. Klanje nije, ali pušenje jeste. Zbog srca.
- Svet je za nas otišao daleko. Tamo se još od onog rata ubija industrijski a kod nas sve mora ručno. Kod nas je klanje podignuto na nivo umetnosti. Još od turskih vremena. - nastavlja moj stric ne bi li zaboravio svoju muku: savet - šta savet!?, naredbu lekara da ostavi duvan.
Dok moj stric čereči, netom zaklanu svinju, ostale hapljivo jedu. Jedna pije iz lokve krvi. Kao da nije bilo one strke i bežanije po dvorištu. Svaka od njih, svesna da je jedva preživela, nastavlja život tamo gde je na trenutak jutos zastao.
- Znaš li da su Turci nabijali na kolac ljude tako da ne povrede nijedan vitalni organ. Na kocu se moglo živeti i po nekoliko dana.
"Život na kocu" - prolazi mi kroz glavu da je to odličan naslov za priču. Samo, o čemu pisati? Možda o tome, kako se za jedan dan nabijenom na kolac odvija u glavi film o uzaludnosti celokupnog njegovog života. Nešto kao pripovest toka svesti. Dobra ideja. Napisaću tu priču.
Život je jači od svega! - kaže moj stric, dok baca pogled na svinje koje halapljvo jedu, mada mi je još jutros rekao da je on na život oguglao. Zato ga valjda mnogo i ne zabrinjava pušenje.
Napisaću tu priču. "Život na kocu". Mora da je to nezaboravno iskustvo. Nabiju te na kolac i ti još živiš dan, dva, tri... sve zavisi od toga koliko je majstor dobro obavio svoj posao. Ali, kako ja kao pisac mogu da znam šta je taj nesrećnik mislio? Uloga sveznajućeg pisca? Ne... uloga obeznanjenog čitaoca. Neka čitalac lupa glavu nad tim problemom, moje je da napišem. Ionako, sve što pisac nije hteo ili nije umeo da napiše, kritika primeti da se nalazi između redova. U savremenoj literaturi više je napisanih dela između redova nego onih sa redovima.
Svinje se već valjaju po blatu. Na zubatom suncu. A moj stric odlaže poslednje tranžirano parče mesa. Uzima svinjsku glavu, iz koje se dobrano cedi krv, baca je u lavor i meni sa osmehom romori, kao da govori iz vode:
- Povraćaj slobodno. Nije to sramota. Čovek se od gledanja klanja umori kao da je sam klao.
Odlazim u kuću. Iza mojih leđa ostaju režnjevi mesa koje moj stric počinje da usoljava, svinjska glava u lavoru, lokve krvi i blata u kojima se svinje zadovoljno valjaju, kao da je ovo poslednji svinjokolj u Srbiji.
Svuda se oseća zadah krvi. Proteže se do večernjih sati i Dnevnika na državnoj TV. Dnevnik smo gledali zajedno. Klanje u Bosni, reke izbeglica, klanje na Kosovu i puno izbeglica (a šta bi drugo pratilo klanje?), malo privrednih uspeha, novih fabrika i osvajanja novih tehnologija, malo događaja iz kulture (opera i tako to), potom sport pa vremenska prognoza... Na samom početku Dnevnika stric se zavalio u fotelju. Samo je promrmljao: - Da se čovek odmori!
Pred kraj Dnevnika strina je otvorila rernu da vidi dokle je stiglo pečenje svinjske glave. Moj stric se zagledao u svinjsku glavu i preko volje je odbrusio: - Kao čovek! Samo to. Ni reč više. Potom je zaspao, umoran od celodnevnog rada...
Narednog jutra nije se probudio. Strina je kroz jecaje pričala kako mu je pušenje došlo glave. Ja sam ćutao, kao da nisam odavde. Kao da nisam iz Kosjerića, koji se i dalje nalazi negde u Srbiji.