FRUŠKOGORSKI
ANĐEO
Palimo tanke, mirisne sveće. Beskrvne kaluđerice pevaju i žmure.
Glasovi im se upliću kao tela. O kako poju! Zvuci lepote uvijaju
se u milozvučje. Hor anđela peva. Bruji roj sitnih, zlatnih
pčela.
Naspram nas je jedna sva mlada i bleda, oborenih kapaka i krotkoga
stava. Oko nežne sestre su crne krute halje. Glave nakrivljene
i opuštenih ruku, providno belog lika snuje i poje...
SAN
PRE SNA
Sa dolaskom
noći varošica bi poprimala drugačiji izgled. Nalikovala je gradu
pokojnika u koji greškom stignemo slepim kolosekom sna.
Nisam se plašila kada sam ulicom koračala sama - šta može da
se desi ako smo svi već mrtvi? Kretala sam se noću pod svetlom
ulične rasvete. Kuće i ulica bi tada izgledale nepoznate i to
me je jedino uznemiravalo. Pitala sam se kuda to prolazim, gde
sam se obrela, koji je ovo kraj?!
Strah me je hvatao za dušu, iako nisam mogla da zalutam, jer
- samo je jedna velika ulica prolazila kroz taj grad. Kuće su
čudno belo svetlele pod uličnim svetlom. Drugačiji sjaj imali
su omalterisani zidovi. Avetinjski nov izgledao je grad mrtvih
iz sna.
I nigde ljudi, a ipak mora da su bili tu - neko je sveže pokosio
travnjake, a vrtovi su bili uređeni ljudskom rukom.
A danju, sunce nije moglo da mu pruži sjaj - gradić je odbijao
život. Žmurio je, mamuran na suncu, žudeći mirnu senku, teške
mrke oblake i hladnu kišu bez prestanka. Sunce mu nije moglo
ništa. Svakog dana išla sam istom ulicom ka svom prebivalištu.
Vodila me je samo jedna želja: da se sklonim sa prodornog svetla,
da legnem u neki skriveni kut, i da me brzo pomiluje san.
